Select Page

Цртице са ходочашћа жртвама Краљеве војске у отаџбини пострадалим у Словенији

 

Сунчан дан над Камнишком Бистрицом на обронцима Алпа. Птице неуморно пјевају поред мале капеле. Миришу траве и папрати из оближњих шума. Тихано шуми вјетар и жубори ледена Бистрица. Служба почиње достојанствено и величанствено. Гвоздени крст, дрвена ограда и капелица једино су обиљежје посљедњег пребивалишта за преко шест хиљада краљевих војника. Оних див-јунака до последњег даха вјерних крсту часном и заклетви краљу. Који су као јагњад, голоруки и ћутке пошли на стратиште. Да буду сатрвени од крваве братске руке, од руке неких нових Каина, дојучерашњих земљака, саплеменика, комшија, кумова… Прешли су дуг, предуг пут од својих кућа до Словеније, те велике гробнице нашег народа. Издани од браће, савезника, од свих и свега што их је могло издати и сатрти. Корачали су ка сопственој смрти и усуду. Скоро двадесет хиљада људи! Све цвијет нашег народа, махом млади и неожењени момци и људи. Подаци неумољиво твдре да је на статиштима сиром Словеније страдало пет посто укупног становништва Црне Горе. И то онај дио радно и репродуктивно најспособнијих људи! Да ли овдје треба потезати причу о геноциду и тражити одговорност? Да ли су злочинци били само они који су извршили егзекуцију или и наредбодавци и савезници који су их, након што су се предали, вратили у руке крвожедним комунистима након завршетка рата? Или имамо фаворизоване жртве? Жртва је жртва и њена крв вапи ка Господу! И нема тога што је тајно и што неће бити јавно. И каква је срећа могла бити у држави чији су темељи обагрени крвљу људи који су били криви само што су вјеровали другачије и били до краја вјерни једном датој заклетви?

На пут без повратка кренуо је мој прађед Никола Симов Вујачић, командант Граховског батаљона. Са њиме је ишао и мој тада малољетни ђед Радојица, кога је моја прабака Јова, из страха од партизанске одмазде, сузама измољено, послала са прађедом. Прешао је читав зли пут од Везирова до Зиданог Моста. Мој прађед је кости оставио на Зиданом Мосту. Не зна му се ни гроба ни мрамора. И оно што ме највише боли: отишао је гладан, жедан, исцрпљен, жељан породице, слободе, онога малог парчета неба изнад куће у Ријечанима… жељан свега… И са ужасавајућом, разарајућом мишљу да је у истој колони са њим и његов син. Да га чека нека крвава братска рука да му пресуди…

Да не гријешим душу, на свакој страни је било и нељуди и људи. Мом ђеду су помагали потпуно непознати људи које му је добри Бог слао на пут. Преживио је. Вратио се кући својој мајци која није смјела ни да ожали ни да помиње име мога прађеда. Чију су породицу и након његове мученичке смрти уходили рођаци задојени идеологијом новог режима. Њена је суза била нијема, тешка и скривена.

Од Николе Симова Вујачића остало је петнаест директних мушких потомака (двоје су се упокојили). Остала су пилад од орла планинског. Остало је мало соли да се овај и овакав свијет осоли. Да носе његово честито презиме, да пале славску свијећу за светога Николу и да га помињу у молитвама. Хвала теби, Господе, који си срцезналац. Јер ја чврсто вјерујем да би мој прађед и сам свјесно изабрао да страда, а да његови потомци живе!

Мисли ми путују ка свима онима који нису имали потомака, који нису стигли да доживе ту радост да држе своје дијете у рукама. Већ су испунили јаме по Словенији и свим другим стратиштима…

Служба траје. Отац Предраг Шћепановић држи слово од кога сузе саме теку. Чак и Словенци присутни на поменују крију погледе потресени тешким, али истинитим ријечима. Птице неуморно поју, а благодат обузима све присутне…

И да вам се нико не сјети имена, мученици, шаптаће их жуборење Саве и Бистрице које су биле црвене од ваше крви тих несретних дана. Ромориће их шуме Алпа који су највеличанственији споменик који сте могли имати. И свака јама у којој сте се нашли свједочиће Судњег дана о кончини мученичкој. И питома Словеначка земља по који су расуте ваше свете кости викнуће ка небу у онај дан: Хвала вам што сте остали људи до краја!

Како рече отац Предраг, ово је био благословени пут. Дођите и видите. Следеће године је 80 година од насилне смрти наших предака, рођака, сународника. Најмање што можемо да учинимо јесте да запалимо свијећу на мјесту њиховог страдања.

Христос Васкрсе, војници, јунаци, мученици!!!

Pin It on Pinterest

Share This