Select Page

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 9. јуна 2024. године, у Недељу слепог, Свету архијерејску литургију у Саборној цркви у Београду.

– Пролазећи кроз безизлазне ситуације, искушења, невоље и тешкоће не трагајмо за кривцем, већ се боримо против свог искушења и настројења да неко мора бити кажњен да би се успоставила правда. Треба да имамо смирење и стрпљење да дочекамо да нам се јави Господ, који ће баш због тога што смо имали стрпљење и смирење дати и одговор на нашу недоумицу. То стрпљење и смирење није ништа друго него унутрашње оздрављење које нас чини способнима да можемо да проникемо у тајне које се не могу разумети логиком и правилима овог света – истакао је Патријарх Порфирије.

Његовој светости Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи марчански Сава, јегарски и изабрани британско-ирски Нектарије и липљански Доситеј; протојереј Славиша Поповић и јереји Арсен Миловановић и Горан Нухановић; протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Дамјан Божић; ђакони Никола Вуковић и Лазар Симић; уз молитвено учешће Преосвећеног Епископа умировљеног милешевског г. Филарета.

Беседа Његове светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 9. јуна 2024. године, у Недељу о слепом, у Саборној цркви у Београду

Христос Васкрсе, браћо и сестре! Чули смо одломак из Јеванђеља по Јовану. Искуство и предање Цркве види да Јеванђеље Јованово наводи неке догађаје из живота нашег Спсаситеља који нису записани у другим јеванђељима и још препознаје да јеванђелист Јован покушава да у догађајима који су везани за живот Христов, а нарочито када се наводе Његова чуда, сагледава духовну димензију тих чуда. Тако и у причи о исцељењу једнога који је од рођења слеп постоји много путева да би се разумела поука Јеванђеља и много нивоа и много  димензија, а ми ћемо се осврнути само на неколико.

Најпре, јеванђелист Јован наводи чуда које је чинио Господ углавном у дан суботњи, тако да би неко могао да помисли да Господ није исцељивао и није показивао своју љубав и своју Божанску силу у друге дане недеље. Свакако да то није циљ оваквог писања Јеванђеља Христовог, јер толико тога је учинио да ни у читав свет не би могло стати. Јеванђелист Јован, најпре, будући да је субота седми дан, у првих шест дана – како каже предање Цркве и богословска мисао то представља протолошко стање – види протолошки период људскога рода тј. период стварања света. Седми дан припада историји, а историја јесте са једне стране историја палог човека, али у исто време и историја спасења. У седми дан када је човек пао и Господ долази у овај свет и историју пада и историју смрти претвара у историју вечности, тј. води у вечност.

Овде видимо да је Господ исцелио онога који је од рођења слеп и одмах се појавило питање међу онима који су били сведоци чуда и који су пратили Господа како то да је овај слеп од рођења. Покушали су да проникну разлог доводећи болест овог слепог човека наравно са грехом. Питали су ко је крив због тога што је он болестан, што се родио слеп и, наравно, тиме показали логику овог света која је сва узрочно-последнична у контексту, тј. и тадашњи људи, као и људи нашег времена, у свему покушавају да нађу логичне и рационалне разлоге. Све покушавају да разумеју из логике овог света, из своје перспективе, из својих снага и својих моћи. Логика вере, логика љубави не поштује рационалне разлоге и логику овог света, не поштује каузарни поредак овог света. Напротив, логика љубави и вере има своја правила и она је сва у чуду. Ту много тога нема своје логичне разлоге, ту много тога нема рационалистичких упоришта. Логика вере и љубави захтева скок из каузарног, јуридичког контекста нашег постојања у духовне просторе, у просторе у којима влада благодат Божја и Његова љубав, у просторима у којима правила не постоје да би тиранисала човека и да би човек њима робовао, него постоје да би помогла човеку, тј. нама да изађемо из контекста и правила овог света и уђемо у простор вере и љубави.

Реакција фарисеја и књижевника који су се држали правила и закона, којима су правила и закони били важнији од човека, управо далеко од логике вере оставља их лишене дубинске спознаје онога што се десило у чуду исцељења слепог од рођења. Са једне стране, они који прате Христа питају се ко је крив и сматрају да за све мора постојати кривац или кривица. За све што се не уклапа у логику овог света мора да постоји онај који ће бити кажњен. То исто, на други начин, чине и фарисеји и траже да буде кажњен онај који је нарушио закон у суботу, јер им је важније то да се сачувају правила од тога што је избављен до тада болестан човек и траже да буде кажњен. Наравно, Господ одговарајући на питање даје одговоре и на многе наше недоумице и на многа стања кроз која као људи пролазимо и вели да стање оног који се родио болестан и до тог тренутка био болестан није последица кривице неког конкретног човека, него је он такав да би се на њему пројавила сила у љубав Божја.

Дакле, и ми пролазећи кроз разне сциле и харидбе, искушења, невоље и тешкоће не трагајмо за кривцем, већ се боримо против свог искушења и настројења да неко мора бити кажњен да би се успоставила правда. Треба да имамо смирење и стрпљење да дочекамо да нам се јави Господ, који ће баш због тога што смо имали стрпљење и смирење дати и одговор на нашу недоумицу. То стрпљење и смирење није ништа друго него унутрашње оздрављење које нас чини способнима да можемо да проникемо у тајне које се не могу разумети логиком и правилима овог света.

Овај слеп од рођења, на крају приче види се, бивао је исцељиван, оздрављао је изнутра духовно вером, јер кад га Господ пита: Ко је Син Божји? Он одговара: Видео сам Га! Видео Га је изнутра и то је смисао деловања Божјег и интервенције Божје у нашим животима. Он увек гледа на читавог човека, и на душу и тело, јер човек је и душа и тело. Само онда када се исцељују у потпуности, целовито и интегрално он већ сада и овде препознаје присуство Небеског Божјег Царства у историји. Зато је овај младић, сада већ потпуно исцељен, исповедио веру у Христа која се није од тог тренутка у њему родила, већ је у њему одавно постојала и доживела врхунац у речима: Да, верујем!

Нека би Господ дао да и ми свако своје унутарње светило благодатћу Божјом побеђујемо и превазилазимо како би онда свака спољашња мана и наш недостатак, тим унутарњим видом бивајући осветљавани, могли да постану све здравији и да наш живот овде и сада буде залог за почетак живота вечног у којем царује Један у Тројици наш Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин!

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This