Select Page

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је, на празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, у петак 7. јуна 2024. године, Свету архијерејску литургију у спомен-храму, посвећеном данашњем празнику, који је метох Пивског манастира – Долима.

Владици је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће вјерног народа.

Литургију је појањем пратио хор Преподобне мајке Ангелине из Никшића.

Сабранима се, након читања Светог јеванђеља, обратио протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски.

Он се осврнуо на страдање долских новомученика, који су, на данашњи дан, 1943. године побијени од нацистичке Принц Еуген дивизије, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије. У спомен на страдање 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година, у страдалним Долима подигнут је овај спомен-храм, а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве канонизовао је 2017. године жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. године убијено 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година.

„Као да је она неман која је још на небу се побунила против љепоте Творца, Који је створио земљу лијепом и све бијаше добро, и та вјечита борба између добра и зла као на ивици ножа, пожељела је крви пивске младежи, оне чисте пивске крви. Рече ми један пријатељ из Бјелопавлића да је та злогласна Принц Еуген дивизија прво на Фрутку побила 28 људи, заклала, а онда је дошла овдје да на овим предивним крајевима, каквих нема на овом бијелом свијету, да узме крв невиних жртава“, казао је о. Предраг, подсјетивши да је Србин, муслиманске вјероисповјести, Меша Селимовић говорио да се ријечи могу дијелити са свима, а тишине се не могу дијелити са свима.

„Ове пивске тишине говоре више од свих ријечи овог свијета. За два дана 1280 жртава од којих 107 дјеце и, нека ми опросте Пивски мученици што ћу их помињати, јер ћу их помињати по добру јер најсветији путир, после Христове крви, бијаше њихова крв која и данас вапије ка небу, али има једно још страшније убиство пивских жртава, јер је трајало прво 30 година док није подигнут какав-такав споменик, а онда и овај величанствени храм, мученички храм који је са Ловћена слетио у Пиву да за вјеки вјекова се сјети како је крштена и просвећена Европа дошла овдје у невину Пиву, која се тог прољећа на небо селила да узме од ње оно што је најдрагоцјеније – дјецу“.

„Колико је Јаглика Аџић било само ће Бог знати, Он их је уписао у вјечни поменик и у вјечну књигу и у нимбус небеске правде, али смо били дужни и прије да за њихова имена знамо, но никада није касно. Душа је моја испуњена радошћу кад јутрос видјех овај млади свијет који је из Плужина кренуо мученичким и страдалним путевима да покаже да зло и неправда никада не могу тријумфовати и да је невина крв хришћана, како је рекао један отац Цркве, сјеме за нове хришћане. Зато нека нам опросте они што смо дуго ћутали, дуго заборављали и што смо њихову жртву предали и релативизовали, ето, неки фашисти су убили антифашисте. А ми данас громко кажемо да на овој српској земљи нема светије крви од Пивске и Величке и Јасеновачке и Пребиловачке и многе друге које пролисмо у крвавом Другом свјетском рату. Народ који данас пред Европом и свијетом носи печат геноцидног народа, но, нека је, кратко је вријеме, а Божји суд који чека и мене, и убице и жртве биће онај праведни суд гдје ће Пивски мученици, којима се данас душе радују што виде омладину Плужина и других крајева који су дошли овдје да у овим крошњама осјетимо дах њихових неутјешних душа, које су дуго чекале да се њихово име више не говори кришом, да смијемо смјело рећи да смо потомци Пивских и Величких мученика“, истакао је свештеник Шћепановић, додајући да је сва Епархија Владике Методија орошена крвљу најљепших синова овог народа кроз вјекове.

„Нису они убили само пивску дјецу тог времена, хтјели су да убију дух Баја Пивљанина и Лазара Сочице и других великана пивског племена, коју су у 17. 18. 19. и 20. вијеку, у небеске хронике, уписале и манастир Пиву и ове дивне и благословене људе. Нека њихова крв и жртва нас позива на праштање, али не и на заборав, како је говорио блаженог спомена Патријарх Герман, и нека њихова крв проливена овдје у прољеће касно 1943. године, и сад ко умије у тишини да чује њихова вапаје и њихове влати косе које горе на огњишту званом вјера православна и чисти извор језика српског.

Новомученици пивски, молите за нас Бога да се саберемо, да не идемо за туђим именима и туђом рекламом, за свијетлим дућанима а да заборавимо пут Светог Саве, Светог кнеза Лазара, Пивских и Величких мученика, јер другог пута и немамо. А ти путниче, намјерниче, вјерниче који си јутрос дошао, понеси у оку свом љепоту овог пивског краја, јер овакве љепоте у свијету нећеш наћи, нека њихова жртва буде подстрек да и ми у овим временима страшним будемо и останемо оно што је говорио Патријрах Павле – људи“, навео је протојереј Предраг Шћепановић.

Након одслужене Литургије ријечима архипастирске бесједе обратио се Преосвећени Епископ Методије, честитајући празник Пивских мученика.

„Од Адама кроз којег је смрт ушла у људски род, то је постао непремостиви зид и препрека и нерјешиви проблем цјелокупног људског рода до доласка Христовог. Свако мјесто и свака смрт је страшна, а поготово смрт невиних људи и дјеце. Христос и Света Тројица, Бог Отац са својим Сином и Духом Светим, не могавши више да гледа како страда и пропада људски род, одлучио је да уради оно што ипак није морао да уради Аврам са Исаком, а то је да жртвује свог сина због спасења рода људског, те Отац шаље Сина на страдање, Онога Који је узео људску природу на себе, узео суштину човјека који се побунио против Бога, не учествујући у тој побуни, да би у свему био истовјетан са човјеком; оваплотио се да би умро и прошао кроз врата смрти и бивао и пребивао у том стању у ком пребива сваки човјек од настанка људског рода од Адама до данашњег дана.

И не само што Га је Отац предао на страдање и у смрт, него Га је и цјелокупни људски род предао. Предали су Га хришћани Јудејима, издавши Га Јуда. Предали су Га Јудеји паганима, а пагани су Га предали смрти. кад би се људски род дијелио по некој теолошкој подјели цјелокупни људски род Га је предао смрти. На крају, и Он је сам себе, добровољно приставши и да испуни Очеву вољу и све оно што је наложено у домостроју спасења рода људског, то се и чита на свакој Литургији и на једној свештеничкој молитви, предавши самог себе за живот свијета у ноћи у којој бијаше предат. Да Христос није умро не би нико од људи могао да васкрсне. Оваква мјеста, као што је Христова Голгота и сва мјеста која личе на то мјесто страдања и смрти, било би мјесто за заобилажење и избјегавање. Никад се људски ум и разум не може сусрести са тим страшним појмом и силом смрти која је свепрождирућа, све гута, и младо и старо, и добро и лоше, и лијепо и ружно, све што постоји мрви и меље у своју воденицу срмти и претвара у ништавило“, бесједио је Његово преосвештенство.

Поставши један од нас, Христос је умро и ушавши, по ријечима Преосвећеног Владике Методија, у простор и мјесто које се зове ад, гдје људи од Адама долазе до његовог времена, обрадовао се ад да је прогутао не само сваког човјека, него и богочовјека.

„Примивши Га у своју утробу, не могавши да Га задржи као Бога, морао је да Га избаци и да се сруше врата адска и поломе, а сви они који у том стању пребиваху с њима је био Христос и њима је, колико је то нама могуће да појмимо, проповједао им је Јеванђеље на један тајанствен начин. Сви они који су само повјеровали у Њега прешли су из смрти у живот. Сва мјеста, као што је и ово мјесто страшно гдје је немогуће не осјећати силу смрти која је свепрождирућа. Као што је и мјесто у Јасеновцу, Пребиловцима, Јадовну, Коритима, Велики, Горњој Ржаници, цијелој Пиви, свим овим селима, и у Брезнима је сјутра сабор, дођите да се Богу помолимо. И тамо су људи побијени и страдали, биће мало освећење цркве обновњене, коју су млади нараштаји обновили и подигли у свом селу, не чекајући старе да их томе науче или предводе.

Ништа не би било очајније од човјека да се на оваквим мјестима сабира и бесмисленије да се Христос није оваплотио и није распет на том страшном крсту, који је саблазан и срамота био вјековима, а онда Његовом смрћу на том истом крсту остао животворна сила која све преображава, оваскрсава и оживљује. С тога, нема човјека да поживи а да не сагријеши. Сваки човјек сагријеши и нико није без гријеха, само је Христос као богочовјек једини без гријеха и тиме немамо на кога да се љутимо због свега онога што нам се у животу дешава. Зато треба да опраштамо, а онај који је свјестан шта значи смрт и да све прождире, и они који су били демонске слуге и убијали невине људе на овом мјесту и њих је прогутала смрт. Земља их је поравнила заједно са жртвама невиним које су они побили и невину крв у овим доловима просули“, казао је Епископ Методије.

Само они који убију другог човјека нису убили тог човјека, него су, рекао је Владика, себе убили.

„Душу своју су погубили и то је најстрашније од свега. Земаљска, привремена, тјелесна смрт је пролазна. Христос је прошао кроз та врата и васкрсао је, јавио нам се, и данас нам се јавио на Светој литургији, и у Светим даровима и Њиме смо се живим Богом и богочовјеком причестили, вјерујући у оно што нам Он проповједа, сљедујући за Његовим стопама и ријечима, али они који су задобили вјечну смрт за њима треба кукати и плакати, и Богу се молитида то нас не снађе. На то нас опомињу ова страшна мјеста.

Празник је празновање живота, није играње, пијење, весељење без смисла, него празнујемо живот који нам је Христос дао и на овом мјесту поклања букти живот, а ова света обитељ је јасан знак томе и симбол, који показује Христову побједу живота над смрћу. То је смисао нашег данашњег сабрања, не да настављамо врзино коло зла и да га умножавамо, него да дубоко разумијемо шта је смисао овог живота и како задобити благодат Божју, како учинити све да ово мјесто које се зове земља постане мало љепше мјесто за живот.

Помињали су ових дана, опомињући се Аве Јустина Светог Ћелијског како је говорио да немамо право на овом свијету да будемо тужни и жалосни док се у њему служи Света литургија, док се Бог оприсутњује међу нама. Док је Он с нама и у нама, док смо ми с Њим, ићи ћемо путем наших предака, Пивских мученика, чекајући онај дан да угледамо свијетло лице Христово, окруженог свим хоровима анђелским и небеским силама, којима су се придружили, већ, између свих светих, и данашњи Пивски мученици које славимо“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.

Након Свете литургије, уприличен је културно-духовни програм, који традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка и плужински Центар за културу, и трпеза љубави.

Освештани су славски приноси и преломљен славски колач. Домаћин овогодишње славе, заједно са Црквеним одбором, био је Ненад Ћаласан.

Сабрању су присуствовали предсједници Општине и СО Никшић Марко Ковачевић и Немања Вуковић, предсједник Општине Плужине Слободан Делић са сарадницима, и амбасадор Руске Федерације у Црној Гори Владислав Маслеников.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

 

Pin It on Pinterest

Share This