Select Page

Отац Макарије: Христос је Истина! Христос није лаж, није лицемјерје, није гријех… Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других

Бесједа игумана манастира Савина јеромонаха Макарија изговорена на Светој литургији на Средопосну, четврту недјељу Часног поста, у недјељу 14. априла 2024. године, на празник преподобне Марије Египћанке у манастиру Савина у Херцег Новом.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, прослављајући четврте недјеље поста великог духовника и великог Светитеља Цркве Божије – Светог Јована Лествичника, размишљамо сви, читајући његова дјела, а посебно његово најпознатије дјело ,,Лествица“ гдје се ми налазимо на путу ка Христу и ка своме спасењу.

Свети Јован Лествичник је један од најдубљих и, слободно можемо рећи савременим језиком, један од најбољих хирурга душе који нам јасно показује оно што човјек треба да прође и у чему треба да огледа своју душу да би знао да ли се налази на правом путу спасења. Да не живи у заблуди читав свој живот да би на крају, ако није ишао истинским путем ка Христу, завршио, како је говорио велики светитељ Цркве Христове Свети Владика Николај, у земљи Недођији.

Дакле, ако човјек не иде путем истинитим, односно путем истине, он завршава у земљи Недођији, оној земљи о којој је он фантазирао читавог свог живота, никада се не сусревши са Христом, макар био и сваког дана у цркви. Потребно је да човјек размишља о својој души исправљајући и коригујући, својим умом, себе да би остао на правом путу Истине. Јер истина као појам се везује са личношћу Христовом, Који за себе каже да је Он: Пут, Истина и Живот. Ми, као хришћани, се не срећемо са истином као неком науком, теоријом или чак идеологијом, у коме су, овом свијету, многе идеологије покушале да буду истина и водиља. Међутим, показало се да су многе биле велики промашаји и завршавале су управо у земљи Недођији, као и многобојне цивилизације кроз све вијекове од постања свијета.

Ми се сусрећемо са Христом као са истином и као са личношћу, са Оним Који се усељава у наше срце, познајући кроз то истину живота и истину Светог јеванђеља. Наш циљ је да се сусретнемо са Христом, а то не можемо ако живимо у лажи, ако идемо путем који не води ка Њему.

Свети Јован Лествичник у својој ,,Лествици“ објашњава који је то истинити пут и како човјек треба да постави своје спасење на прави начин да не би залутао. Између осталог, за нас као хришћане, једини спасоносни пут повратка Богу јесте покајање. Лествичник има једну мисао која дивно објашњава шта је то истинско покајање. Многи док лутају питајући се шта је покајање, причајући о њему, не знају како се оно пројављује у нашем животу да бисмо знали да смо на правом путу. И зато Свети Јован Лествичник каже да многи говоре о покајању, многи чак можда и мисле да се кају. Међутим, колико смо у истинском покајању показује нама начин на који човјек трпи када га неко ружи или о њему говори ружне ствари. Човјек може да замишља да се каје, да фантазира да је у покајању, међутим срце човјека, наше унутарње биће, ће нам показати да ли смо на путу покајања по начину како трпимо невоље у животу. То можемо да видимо, не у неком далеком временском периоду него сваког дана и сваког трена, данас, овог тренутка. И кад изађемо из овог храма исто можемо да видимо да ли се налазимо на истинском путу  покајања. То ће нам показати наше срце на начин како трпимо невоље које нас сналазе. Још и овдје, у храму, можемо то да видимо ако обратимо пажњу на своје понашање и и то да ли имамо покајања. Ако нам смета овај или онај, ако нам смета шта ко прича, како се ко обукао или стао. По томе како трпимо невоље видјећемо да ли смо на путу покајања. Ако човјек нема истинског покајањ, он неминовно велича себе и као такав не може бити покоран и не може ништа и никога да трпи осим оно што он сам хоће да спроведе у животу а то је потпуни промашај. Управо је то оно што Лестичник наглашава када каже да многи само говоре да се кају. Можда, каже он, они заиста и мисле и да се кају, али срце, односно начин како трпимо увреде, показује да ли се истински кајемо. Онај који је у покајању, прије свега, неће видјети туђе гријехе, што значи да неће ни осуђивати ни људе ни догађаје који се дешавају око њега, нити оно што види својим чулима. Дакле, неће никада осуђивати било кога или било шта у овоме свијету. Ту већ видимо гдје се налазимо, гдје је наше мјесто и колико смо заиста у заједници са Богом. Видимо и колико смо, заиста, достојни да се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом. Ми хришћани смо призвани да се сједињујемо са Богом кроз Свето причешће. Дакле, да се додирујемо са Њим, да нас прожима енергија Божија и да осјетимо Бога какав је по укусу, како изгледа Бог. Али, ако не живомо исправним животом, само овај примјер – ако осуђујемо друге, ако не трпимо када нас неко куди и говори о нама рђаве ријечи, ако не можемо да трпимо невоље, ако немамо стрпљења за неке тешке животне околности које нас снађу, све су то показатељи да немамо покајања и да се нисмо сусрели са Богом.

О томе највише треба да водимо рачуна. Да себе видимо у реалном свијетлу и у реалном односу са Богом. Да би се одржали на том путу потребно је да учинимо један велики напор воље. Чему наша молитва? Чему наш пост ако не идемо правим путем? Ако наш пост и молитва нису плод нашег исправног пута све је то узалудно, узалуд  онда и постимо и узалуд се молимо. Ако плод свега тога није да имамо силу да можемо да трпимо невоље без роптања, без мржње према било коме, и прије свега да зауставимо осуђивање – ,,најстрашнији канцер овога вијека“ како је говорио Свети Теофан Затворник. Свети Теофан је говорећи о овом вијеку у коме ми сада живимо говорио да је то вијек осуђивања других.

Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других. И то је смрт. Вјерујте да је то смрт душе. Душа која осуђује другог је мртва. И, ако до краја остане у том стању осуђивања остаће мртва у вјечности зато што се, осуђивањем других, одрекла Бога. И ако је човјек крштен, и ако је на крштењу рекао оне ријечи: сједињујем се са Христом, ако осуђује он се одриче Бога јер нашим дјелима и ријечима одређујемо и наш однос са Богом. Не оним што фантазирамо, приказујући лажне маске пред другим људима, представљајући се да смо добри, него оним што живимо и радимо у свом срцу и свом унутарњем бићу.

Зато Христос каже: Оно што радите у тајности, прповиједаће се на крововима. Све ће се то видјети и све се то види у духовном свијету. Бог то види. Од Бога не можете сакрити да сте блудници, да сте лопови, да крадете и лажете друге. Не можемо ништа да сакријемо. Бог све то види и гледа са жаљењем, али је потребно да и ти сам то видиш да би се покајао. Христос, односно Свето јеванђеље, нам показује пут покајања и позива нас на покајање. Свети Јован Лествичник, само кроз ову једну мисао, нам показује да ли смо на путу покајања и да ли наш живот иде погрешним, односно паралелним, путем гдје нам се чини да идемо ка Христу док се у ствари са  Њим не сусрећемо. Христос је Истина, није лаж, није лицемјерје, није гријех. Христос и гријех немају никакве везе. Како онда можемо да кажемо да смо са Христом ако гријешимо: ако блудничимо, ако крадемо, ако отимамо, ако убијамо? Како можемо да кажемо да смо са Христом? Нисмо са Христом! Будите сигурни, свако ко таква дјела чини макар и у својим мислима, одвојен је од Христа и биће осуђен ако га смрт затекне у таквом стању. То говори Свети Јован Лествичник у својим мислима о покајању. То је пакао. Такав човјек је у паклу јер не служи Христу већ себи, гријеху, а онда и демонима. Зато Христос и каже у Јеванђељу да ће таква душа завршити у наручју демона јер је њима служила тиме што је осуђивала друге.

Ми се не плашимо тога? Па зар то није смрт душе? Зар наша душа није умрла ако немамо страха од тога гдје ће она завршити? Ми се плашимо од тога шта ћемо да једемо и да ли имамо нешто, хоћемо ли бити сиромашни, хоћемо ли се разбољети, а не размишљамо шта ће бити ако завршимо у вјечном паклу, у вјечном огњу? Шта ћемо тада? Овај живот ће проћи. Можда ћемо у њему морати да истрпимо нешто мало колико год да је – мало је, а шта ако то после буде наша вјечност?

Дакле, морамо себе да доведемо у хришћански ред ако мислимо да служимо Богу и да на истински начин будемо са Њим. То ће онда бити извор наше радости и наше среће у овом животу. Пренијеће се и у вјечни живот ако тај подвиг изнесемо до краја нашег живота. Јер нам ништа не вреди ако добро почнемо, а лоше завршимо. У сваком тренутку ми можемо да скренемо са пута, сваком својом малом непажњом, опуштањем, везивањем за овај свијет. Све нас то може такве одвести у вјечност, а да не успијемо да се покајемо. Дакле, запамтимо добро! Није Свети  Јован Лествичник случајно стављен да се прославља недјеља њему посвећена управо у току Великог поста да нас поново и поново, сваке године, подсјети на исту ствар, на покајање.

Какво је наше покајање? Да ли ми само размишљамо о њему или је наше покајање истинско и дјелатно, оно које нас сједињује са Богом? Ми који се сједињујемо са Богом, имаћемо и дјелатно покајање, у чему ће нам Бог помагати јер не можемо ми да се кајемо сами од себе, без Бога. Срце наше ће нам показати да ли се кајемо по томе како трпимо невоље. Не треба нам друго огледало у животу него само то да видимо. На који начин трпимо невоље, искушења која нас сналазе и своје ближње око себе. Ако их осуђујемо и оговарамо, ми смо мртви. То је смрт, и то је пакао. То добро запамтимо! Данас се плаше да помињу смрт, па кажу: Немојте да плашите људе, осјетљиви су. Па шта ако су осјетљиви? Ако им нико не буде рекао ко ће онда да се спасе? Како ће да се спасу ако не знају? Морају да знају и морају да се покају! Нешто мора да покрене људе. Па, није Јеванђеље написано да човјек не говори о томе, да не чита или да прескаче оно што му се не свиђа. Одатле су и дошле све јереси, јер су људи прескакали, узимајући само оно што им се свиђа и то тумачећи.

Истинско Православље је испуњавање читавог Јеванђеља и то је наш смисао живота. Нас Бог призива љубављу. Љубав је оно чиме нас Он призива, али не на логичан начин, на начин логике овога свијета и онако како ми то замишљамо. Зато морамо имати ово огледало не само у овој реченици Светог Јована Лествичника. Има их он безброј од којих свака може да нам буде спасоносна, ако једну макар узмемо да испуњавамо трудећи се да је до краја испунимо. Зато обратимо добро пажњу. Не дозволимо да нас обмањује дух овога свијета гледањем по интренету и тражењем одговора на лажним мјестима.

Овдје је једини истински одговор и овдје човјек пролази свој живот. Да би се сусрео, у Цркви Божијој, са Христом човјек мора да поднесе и своје распеће и тегобе јер све то Бог даје човјеку ради његовог спасења. Помолимо се зато данас Светом Јовану Лествичнику да нам помогне на том путу. Запишимо на таблицама свог срца шта треба да радимо и како треба да изгледамо и сваког се дана подсјећајмо. Онда ћемо и своју пажњу усмјерити ка томе, онда ће и наше душевне силе да се покрену да нам помогну у томе. Не треба да се расејавамо на излишне и сувишне ствари овога свијета. О онда ћемо добити истинску силу од Бога, а помоћи ће нам и  Пресвета Богородица, да идемо тим уским путем истинског покајања, путем неосуђивања других, путем осуђивања самога себе.

Дакле, није потребно само да не осуђујемо друге, потребно је и да осуђујемо сами себе. Треба тај процес да окренемо у једном другом смјеру да би осјетили и видјели да је Бог са нама, да би имали истинско покајање, да би имали плач, да би добили и осјетити ослобођење од својих гријехова. Тада ће  се Христос уселити у наше срце и онда ћемо моћи истински да се одмарамо у словесном односу са Њим и да осјетимо, и овдје, у овом животу, шта то значи и какав је укус вјечног живота и Царства небеског, Царства Оца, Сина и Светога Духа. Амин.

Приредила: Слободанка Грдинић

 

Pin It on Pinterest

Share This