Select Page
Пише: ђакон Павле Љешковић
„Још док је моја ћерка била сасвим мала, примијећивала сам код ње тај психолошки и духовни проблем. У периоду њене адолесценције, водила сам је напоредо и психолозима и свештеницима – духовницима. Међутим, баш нико, сем мене, није увидио њен проблем. Штавише, убјеђивали су ме да ми је дијете сасвим нормално, те да ја, попут многих родитеља, нешто умишљам“ – ријечи су које ми упућује шесдесетогодишња жена дуге, просиједе косе, док ослањајући се на подугачак штап бордо боје, сједи на гумну, у дворишту маинске Цркве Св. Петке. Прича ми како су се проблеми њене ћерке у наредним годинама и деценијама почели све више манифестовати. Никада са њом није успјела да успостави нормалан однос, какав би мајка и ћерка требале да имају. Никада није имала ни праве пријатеље и увијек је сама себи била сасвим довољна. „Проблем моје ћерке је у томе што она није у стању да развије дубље емоције према другим људима. Она није у стању ни да воли, ни да мрзи. Самим тим, није у стању да било коме буде пријатељ или, пак, непријатељ. Тај проблем је постао и другима уочљив када се удала за човјека, са којим се претходно један краћи период забављала. Тај брак је заједница без љубави! Моји унучићи – дјечак и дјевојчица, никада нису осјетили праву мајчинску љубав. Сада су у периоду пубертета и готово никада нису код куће. Некада вежу и по пар дана а да се никоме од нас не јаве и кажу гдје се налазе. За то вријеме, њихова мајка потпуно мирно и безбрижно сједи код куће, испуњавајући своју свакодневну рутину. Њен муж, суочен са недостатком љубави од стране своје супруге, почео је начисто да пропада. Најприје је постао коцкар, да би се убрзо и пропио. И тако ја нијемо посматрам пропаст те породице, немоћна да било шта предузмем“. Прича ми како јој је ћерка већ двадесет година запослена у истој фирми, те како ни ту није успјела са било ким да се зближи. Свој посао обавља механички, не уносећи у њега било какве емоције.
“ Немојте се, оче ђаконе, зачудити ако вам кажем да је моја ћерка и поред свега тога веома религиозна! Долазим из антикомунистичке породице, у којој се увијек постило и ишло у цркву. Међутим, религиозност моје ћерке ми је увијек била одбојна, будући да је у њој превише форме, док  суштине готово да и нема. Она толико води рачуна да ли је пост на води или на уљу, те да ли се смије јести риба или не смије. У стању је да сате проводи у супермаркетима, међу рафовима, провјеравајући на кутијама производа да ли исти у себи садрже трагове млијека или јаја. Са друге стране, нема ту ни помена о љубави према Богу и ближњима, нити спремности да се жрвује за друге“. Каже ми да је на божићњем ручку код њих затекла следећи призор: зет је припит спавао у соби. Унучића ни тога дана није било код куће. За све то вријеме, за столом препуним разних ђаконија, сједјела је њена ћерка и потпуно безбрижно обједовала…
Док сам је слушао, размишљао сам о томе како сам и сам упознао у животу неколико особа, које нису биле у стању да воле. Готово увијек је најтеже породицама тих људи, будући да су односи у њима слични онима које је доста вјерно описала жена са којом сам разговарао. Лишени љубави и других емоција, такви људи своје животе проводе рутински, без стреса и нервозе. Међутим, без љубави не можемо наследити Царство небеско! Јер, како каже апостол, доћи ће вријеме када ће пророштва нестати, језици замукнути, знање престати. Тада ће само љубав остати, јер само љубав „никада не престаје“ (1.Кор.13,8).
(аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у храму Пресвете Тројице у Старом граду у Будви)

Pin It on Pinterest

Share This