Select Page

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 19. децембра 2023. године, на празник Светог оца нашег Николаја Мирликијског, на Светој литургији у Николајевској цркви у Земуну.

Саслуживали су протојереји Лазар Манигода и Драшко Тепавац, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Никола Масникоса.

Беседа Његове светости Патријарха српског г. Порфирија 

У име Оца и Сина и Светог Духа.

Браћо и сестре, данас читав наш народ слави и радује се, јер данас славимо Светог Никлолаја, Епископа Мире Ликијске. Славимо светитеља који је један од најомиљенијих у нашем народу. Може се неко запитати како то да је баш Свети Николај толико омиљен у српском народу, али и уопште међу православнима. Зар нема и других светитеља који су знали добро своју веру, који су чували своју веру и штитили је и сведочили својим животима када је то затребало? Зар нема и других светитеља који благодаћу Божјом чине чуда и благодаћу Божјом и својим чудима присутни су и данас у свету и у нашем народу и међу свим људима који чезну за истином, правдом, лепотом и љубављу? Да, браћо и сестре! Наш црквени календар садржи бројна имена светих и ми не можемо рећи из овог и из оног разлога овај светитељ је већи, а овај мањи, и обрнуто, јер светост је природа Божја и светост је дар човеку, дар благодати да би она дејствовала кроз људе богочежњиве, чистог срца, подвижнике, људе вере међу нама и у читавом свету.

Има, дакле, мноштво светитеља који који красе календар наше Цркве, а засигурно још много и много оних које око наше није препознало а који су имали чист живот и који се не налазе у календару Цркве Божје, али су они и њихова имена знани Богу и налазе се у наручју Његовом. И њиховим молитвама ми остојавамо, живимо, дишемо и постижемо духовна прегнућа. Дакле, има мноштово светитеља, али је наш народ изабрао да Светог Николу узме као оног који је најомиљенији, јер, ево, готово читав наш народ слави, а како то кажу: пола слави, а пола иде на славу. То је прилика да се видимо, да се сретнемо, да се загрлимо, јер неретко смо отуђени једни од других и то не само они који смо случајни пролазници и познаници, него и они који су упућени једни на друге, које је Бог поставио да ослушкују душе једни других, да буду једни уз друге, да носе бремена једни другима. Зато је слава добра прилика да се у радости око имена светитеља саберемо да славимо њега и са њим Име Божје.

Наш народ је, дакле, изабрао Светог Николу не случајно, већ због тога што је, поред свих врлина којима је украшен овај светитељ, најочигледнија, најчистија и најједноставнија врлина без које нема живота овде у свет њему је толико била очигледна, а то је вера у Христа. Светитељи служе да им се молимо и кад то чинимо они су уз нас, а понекад и кад не знамо и кад се не молимо, знајући наше потребе, они су уз нас. Између осталог, и поред тога што се молимо светима, они нам служе и као узор и као пример. Ево, Славећи Светог Николаја, који је био украшен вером, наш народ је славећи њега и његову веру разумео да је вера оно што је најважније у животу појединца, али и у животу једног народа. Наш народ је знао и да ће каква нам је вера така в бит и јесте наш живот. Знао је каква нам је вера да ће онда бити и такав однос међу нама. У зависности од тога каква нам је вера, која су наша правила вере, које су напе истине вере, ми ћемо градити свој однос према товревини Божјој, према себи и једни према другима. Чућемо често да неко говори о солидарности, о томе да треба волети људе, а није прогласио за принцип свог живота и за принцим своје вере принцип Христов: Љуби ближњега свога као самога себе, него његов принцип јесте: Циљ оправдава средства. Његов принцип је неретко: Слобода и истина су оно што ја прогласим за слободу и за истину. Дакле, у зависности од тога у шта верујеш и како верујеш устројићеш свој живот, у зависности од тога шта каже твоја вера зависиће како разумеш своју породицу, како разумеш однос мушкарца и жене, жене и мушкарца, како разумеш улогу родитеља, како разумеш васпитавање деце и њихово образовње, како разумеш шта је то школа, шта је то друштво, шта је то држава, шта је то народ. Разумећеш у зависности од тога све што мислиш, говориш и чиниш.

Дакле, од тога у шта верујемо и како верујемо зависи наш живот. Од тога зависи ко смо и отуда наш народ, од Светог Саве до наших дана, воли Светог Николаја зато што је најочигледнија врлина у његовој личности врлина вере. Сви знамо детаљ из његовог житија, када је био Први васељенски сабор и на њему много учених епископа. На том сабору се појавио један који је кварио истину вере, није видео у Христу Богочовека, савршеног Бога и савршеног Човека у једној Личности, дакле, није веровао онако како су апостоли записали, животом посведочили и нама предали, није веровао како Црква верује. Свети Николај, поред многих отаца који су речју и својом ученошћу богословском бранили православну веру и разобличавали овог квартитеља хришћанске православне вере, није био ни речит, нити много учен, али је знао Јеванђеље и пошто није био способан да се вербално намеће са Аријем, он је да би уразумио Арија ударио Арију шамар. То није био шамар мржње и презира, то није била агресија. То је био шамар љубави, позив на повратак православној вери, позив на отрежњење, позив на спасење самог Арија, али и свих оних који исправно верују. Народ је у том гесту Светог Николаја препознао да веру треба чувати и бранити, али да се то може чинити само онда када живимо вером.

Зато данашње Јеванђење, на дан када славимо Светог Николаја, даје одломак из беседе на гори Господа нашег Исуса Христа у којем се произносе блаженства, која нам говоре о крсту, о подвигу, о жртви, која говоре о томе да треба узети крст свој и поћи са Христом. Како? Вером, али онда када је у центру нашег живота љубав према Богу и љубав према ближњем, онда када не царују у нашем животу егоизам, себичносгт, завист и мржња, онда када не узимамо све за себе, него онда када видимо ближњег свог и сваког човека као икону Божју и самотника који је створен да нам у вечности буде сабрат, онда када у нашем срцу има места за  сваког човека, онда када за све оно што бисмо хтели да имамо ми се боримо и дајемо све од себе да има и онај поред нас и сваки човек, онда када хоћемо мир у својој души. Да бисмо то постигли најпре се трудимо да има мир и онај који је поред нас. Дакле, браћо и сестре, нема вере која је само спољашња и формална, нема вере без држања или боље речи труда да држимо реч Христову. Нека се запита свако до нас, да се запитам ја, запитај се и ти када кажеш: ја сам православни хришћанин, да ли држим оно што пише у Јеванђељу, да ли се трудим да заповест Христова буде мој закон, да ли имам стрпљења и трпељивости, да ли имам љубави, да ли сам спреман на жртву, да ли видим другог поред себе подједнако важног као и ја. Дакле, онда када кажеш да си православни хришћанин није довољно да мислиш: имам икону на зиду, славим Светог Николу, постим и идем недељом у цркву. Да, то је неопходно, али то је оквир који треба да буде испуњен управо трудом да држимо оно што је Господ рекао, да оно што је Он рекао буде наш закон од А до Ш, не селективно. Када то чинимо онда нећемо имати сујету или городост, нећемо као они који се само споља тога држе сматрати да смо узвишенији од других и презирати их, него ћемо имати истински мир.

Нека би Господ дао да имамо вере, наде и љубави Светог Николаја како би нам онда он дао мир свој и да у том миру можемо увек да славимо Једног Бога у Тројици, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова, амин.

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This