У организацији свештеног братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, вечерас је у крипти Храма, одржано књижевно вече са Ненадом Милкићем, младим афирмисаним писцем.
Публика у Подгорици, управо у подгоричком Саборном храму имала је већ прилику да упозна господина Ненада Милкића 2017. године, када је уочи тадашње 18. годишњице почетка НАТО агресије, одржаћо представљање књиге “Зов карауле“, која је посвећена подвигу бранилаца карауле Кошаре. Наиме, укупно 108 војника Војске Југославије погинуло је у овом реону током ратних збивања, суочавајући се свакодневно са нападима неколико хиљада терориста ОВК, тенковских јединица регуларне албанске војске и НАТО авијације. Тада је о књизи између осталих учесника говорио и светопочивши Митрополит црногорски-приморски Амфилохије.
Уводно слово изговорила је и све присутне поздравила директорица пљеваљске Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Бојана Ђачић.
Како овог пута истиче, Ненад Милкић надахнуће и истрајност налази у једној полазној тачки. Теме које обрађује за њега носе одговорност за хиљаде страдалника, али десетине хиљада њихових потомака. Ненад акцентује да када не би истрајао у замишљеној причи, осјећао би се да је све те људе и душе издао. За њега је осјећај издаје неподношљив и не жели да га окуси. Свој дар користи да кроз њега заувијек у времену сачува уздахе мајки, празне погледе на згаришта сопствених живота, дрхтаве руке које пале свијеће и сузе које их у истом трену гасе. Да нема ријечи, ништа од тога не би могао сачувати.
Ненад, као аутор, писац, свој прозни иметак аргументовано поткријепљује истином, толико јасно и увјерљиво, да нам указује пут до спознања јасеновачке, косовско- метохијске, сарајевске и крајишке голготе. Он не лута, већ развијава злокобне магле које су нам деценијама уназад биле спуштене на некад јасан хоризонт. Књижевним исказом документује живо искуство српског народа, реагујући на све врсте лажи, медијске малверзације, пројектовану сатанизацију, безобзирни прогон истине, прецизно их именујући и чистећи од обмана. Милкићева умјетничка оптика представља систематско излагање у историји страдалног српског народа и служе као комплексни преглед, јер све док ћутимо истина о трагедији Срба не може да допријети у свијет.
Било какво проучавање историје није само осуђивано од непријатеља српског народа, него и од српске интелигенције која се молитви не окреће истоку, него западу. О овој неисцрпној теми, искрено, болно и упозоравајуће пише Ненад Милкић, он сабира сав очај, и све вапаје, све сузе, и све пригушене јецаје, сав чемер и јад, сваки врисак и јаук, све црне мараме и црне барјаке, све гробове и гробнице, настале у вријеме крваве куге деведесетих година прошлог вијека. Његово приповједање није упало у замку навијачких жеља, већ је истина безкомпромисна водиља кроз лавиринт људских душа и судбина, таквих да не постоји нико до те мјере маштовит да их измисли нити домисли, осим голе истине.
Свој првобитни „путопис“ претворио у потресно свједочанство нашег времена о српском народу и његовој трагичној судбини. Путујући од Јасеновца, Старог Брода, Сарајева, републике Српске Крајине преко Косова и Метохије на коме је све почело, суочио се са распећем прошлим и садашњим.
Роман „Кости“ је потресна и истинита прича, сложена од голих чињеница, од збивања и свједочења о збивањима, о неспокојству српског народа, о логорима и подрумима, о нетрпељивости према свему српском, манифестованој кроз сва дозвољена средства, сва звјерства, све лажи и неморал сваке врсте, о граду у којем више није било живота за Србе. Приповједачки, вјеродостојно, приказује сложене ратне прилике у Сарајеву. Одлучно и храбо обрађује тематику којој у савременој српској књижевности још увијек није посвећена неопходна пажња.
Милкићева „Колона“, даје наду да истина не може остати сакривена. Свој плодоносан рад преточио је у роман о Републици Српској Крајини, заснован на повјерљивим историјским изворима, различитог поријекла и карактера, на свједочанствима преживјелих. Попис ове разнолике грађе је аутентичан, а сигурност којом је коришћен непобитно потврђује изузетну упућеност аутора у тему коју је анализирао и тумачио.
Ненад Милкић је рођен у Лозници. Дјетињство је провео у Бањи Ковиљачи. Са супругом Драганом живи у Малом Зворнику. Завршио је правни факултет и један је од ријетких правника који стоји на страни правде. Ненад Милкић је аутор седам романа: „Зовем се Дуња“, трилогија „Ми смо бранили Кошаре“, Дистимија, четворокњижје „Погром“, за сада су објављена два романа „Кости“ и „Колона“, док је трећи у припреми, као и двије књиге поезије: „Пурпурне кише“ и „Певај ми мама“. Добитник је низа књижевних признања и за њега највеће награде за роман „Кости“ награђен је Годишњом наградом Удружења књижевника Републике Српске за најбољи роман у 2020. у коме је описани страдање сарајевских Срба. Члан је Удружења књижевника Републике Српске, члан Удружења књижевника Србије, члан МЕНСЕ.
Милкићеву књижевну еволуцију највише прожима и интегрише судбина Отаџбине. Незаклоњена, несигурна, вјечно у процјепу између свјетова, у сталној борби са туђином и злом домаћим. Срж слободе и тог српског, моралног и духовног
подвига налази се у ријечима Ненада Милкића: „Можда за тебе и теби сличне горе нема ништа. Можда. Али за мене има много тога. Света земља и граница исписана крвљу. Кости које су темељи државе. Духови мртве страже који чувају Србију. Све је то на Кошарама. Тамо су част, морал, поштење, младост и храброст једне нације.“
Своју аутентичну каријеру гради на правди, свједочанством које представља избрушени драгуљ, овјековјечујући страдалну судбину српског народа. Ненад свој прозни иметак аргументовано поткрепљује истином толико јасно и увјерљиво, да нам указује пут до спознања јасеновачке, косовско – метохијске, сарајевске и крајишке голготе. Он не лута, већ развејава злокобне магле које су нам деценијама уназад биле спуштене на некад јасан хоризонт. У свом исказу сабира живо искуство српског народа, реагујући на све врсте лажи, медијске малверзације, пројектовану сатанизацију, безобзирни прогон истине, прецизно их именујући и чистећи од обмана. Сјеме које је никло из пера Ненада Милкића је израз оригиналног прозног стваралаштва које је изњедрило једно вријеме. Оно је оригинално не само по темама које писац бира и које су изазов саме по себи, већ и по чињеници, да иако човјек осуђен на границе времена и простора, он ипак снагом духа успјева да границе превазиђе.
Приповједање Ненада Милкића није упало у замку навијачких жеља, већ је истина безкомпромисна водиља кроз лавиринт људских душа и судбина, таквих да не постоји нико до те мјере маштовит да их измисли или домисли, осим голе истине.
Милкићеви мемоари, настали су у нади, да ће оставити један добар траг из злог времена, да ће се довољан број људи без обзира на нацију или религију, на професију, академске титуле и званичне функције, осјетити ословљеним и мотивисаним да сазнају, а потом и да даље шире историјску истину о великим страдањима, превасходно у служби принципа „никад више“.