Select Page

Свети синод Цариградске патријаршије је 10. јануара канонизовао старца Герасима (Микрајананитиса) Химнописца (†1991), познатог као подвижника и аутора више од 2.000 црквених богослужења, а његов празник први пут је 7. децембра прослављен. У Верији (Грчка) његов спомен је са посебном радошћу прославио Митрополит веријски Пантелејмон, који је био духовно чедо новоканонизованог Светог Герасима, преноси Ромфеа.

У Саборној цркви Светог манастира Богородица Довра у Верији служено је свеноћно бденије и Божанска литургија уз саслужење монашког братства Митрополије и благочестивог верног народа.

Током бденија, део моштију Светог Герасима, који се обично чува у затвореној зони манастира, изнешен је ради поклоњења.

***

Центар Мистагогија представља кратки опис житија Светог Герасима:

Монах Герасим Микрајананитис (5. септембар 1905 – 7. децембар 1991), у свету познат као Анастасије, био је савремени химнограф.

Рођен је у Дровиани, у провинцији Делвино у северном Епиру, а прва слова научио је у основној школи свог родног града. Са завршетком основне школе, као адолесцент Анастасије је напустио сеоску средину.

Његов отац се већ настанио у Пиреју, где је радио, па га  је и сам пратио и почео да ради близу њега. Тако је био приморан да напусти мајку и млађег брата. У почетку се настанио у Пиреју, код оца и тетке. Затим су се преселили у Атину. У новом пребивалишту наставио је школовање у гимназији.

Његова ревност за проучавање светих списа била је импресивна. После средње школе наставио је студије на вишој школи.

У Атини је водио рачуна и о свом духовном животу и редовно је ишао у цркву.

И сам се сећа: „Наша парохија је био Свети Дионисије Ареопагит. Обично смо ишли до Авеније Василис Софија, где је била стара школа Ризариос, до Светог Георгија Ризарија, јер је било близу. Ту је више пута служио и Св. Нектарије Пентапољски, кога сам видео“.

У Атини је већ.размишљао да постане монах и мислио је да оде раније, пре него што преузме друге обавезе. Није му требало дуго да схвати своју склоност. Тако је отишао на Свету Гору 15. августа 1923. године.

На Светој Гори је постао искушеник у Испосници Свете Ане. Конкретно у Малој Светој Ани, у келији Светог Претече, са малоазијским јеромонахом Мелетијем Јоаникијом као својим старцем.

Овде, на овој пустој, сушној, оштрој и неплодној локацији Мале Свете Ане, нашао је апсолутну духовну радост и испуњење свог животног сна. Сада се неподељено посветио аскетизму, духовном животу и проучавању светих црквених текстова.

20. октобра 1924. године, на бдењу у спомен Светог Герасима Кефалонијског, примио је монашки постриг, добивши име светитеља. Монах Герасим, потпуно прилагођен свом новом животу, био је узор послушања, смирења и сваке врлине.

Упоредо са свакодневним монашким богослужењима и учењем, два монаха, старац и послушник, радили су и на свакодневним животним обавезама за опстанак. Старац Мелетије се годинама бавио вештином, коју је добро познавао, израде дрворезбарених печата који се користе за припрему просфора за Литургију. Њему близак , млади монах Герасим научио је ову уметност, којом се трудољубиво бавио.

Међутим, оно што га је фасцинирало било је бављење књигама. О томе нам прича: „Ето, када сам дошао, сабрао сам и обновио своје знање. Антички писци, све сам их се наситио, све сам их сварио. Имао сам књиге које сам дао некој сиромашној деци која су ме посетила из Сикије на супротној страни.”

После неколико година, старац Мелетије заувек је отишао у Атину, остављајући новог монаха Герасима потпуно самог.

Испод колибе Светог Претече налази се колиба Успења Богородице. У њој је живео подвижник старац Авимелех (+ 1965). Њему се 1946. придружио будући јеромонах Дионисије.

о. Дионисију се придружио и о. Герасим и касније, 1966. године, формирали су  братство.

Монах Герасим је касније постао оснивач храма Светих отаца Дионисија Беседника и Митрофана. 1956 године у пећини у којој су се подвизавала два монаха подигао је малу капелу и довршио је 1960.

Старац Герасим, између осталог, био је познат по гостопримству, које је надахњивао и код својих послушника. Вреди напоменути да његов аскетски и повучени живот ни на који начин није утицао на његову друштвеност.

Посетиоци из света који су му долазили увек су одлазили са неком користи, јер је разговор са њим увек био посебан.

Разборит у својим одговорима, систематски је избегавао неблаговремене расправе и брбљање; увек је тражио тишину, коју је сматрао „мајком мудрости”. Поред мирјана, посетиоци су често били свештенослужитељи или чак монаси, који су долазили са истом сврхом: да слушају старца, да се духовно окористе и да се уче из његовог врлинског живота. За живота су му додељена многа монашка послушања. Био је библиотекар и шеф  службе у киријакону Испоснице Свете Ане. Као библиотекар, чак се бавио састављањем и објављивањем каталога рукописа библиотеке. У том својству помогао је многим научницима у проналажењу и добијању копија рукописа. И сам је писао вредне студије и чланке.

Монах Герасим Микрајананитис био је такође један од ретких  химнографа, тако да је већина његовог дела одмах коришћена у литургијском животу Цркве. Већина његовог дела је доступна, упркос чињеници да је само мали део објављен. То је зато што су многи рукописи широко распрострањени у куцаним фотокопијама. Он је и саму химнографију сматрао продужетком молитве, општења са Богом и светима: „Имам светитеља испред себе. Зато не желим ни са ким да комуницирам. Химнографија, ово духовно дело, јесте сједињење душе са Богом; то је чудесна молитва; то је медитација ума; то је тајна теорија; то је мистерија, која се не објашњава речима. Химнографија је највиша философија. Не изражава се речима. Човек то мора да ради да би осетио.”

Упокојио се 7. децембра 1991. Његов богат химнографски рад процењује се на више од 2000 богослужбених текстова.

Овај велики химнограф велике Цркве Христове одликован је сребрном медаљом Атинске академије 28. децембра 1968. године.

Годишњи помен преподобном Герасиму Микрајананитису је 7. децембра.

Извор: https://orthochristian.com/157702.html

Превела Љиљана Поповић

Pin It on Pinterest

Share This