Izaberite stranicu

Једна реч обухвата све – та реч је љубав. У речи љубав је читав том мисли о животу и дугу, и када је упорно и пажљиво изучавамо, свака од њих постаје јасна и прецизна.

царица Александра Фјодоровна

О, нека Бог помогне свакој мајци да схвати величину и славу труда који јој предстоји када она на својим грудима држи дете које треба да однегује и васпита. Што се тиче деце – дуг родитеља је да их припреме за живот, за сва искушења која ће им Бог послати. Будите предани. Са страхопоштовањем примите своје свето бреме.

Најчвршће везе су везе којима је срце човеково везано за прави дом. У правом дому чак и мало дете има свој глас. А појава новорођенчета утиче на читаво породично уређење. Дом, ма како скроман и мали био, за сваког члана породице мора бити најдраже место на свету. Он мора бити испуњен таквом љубављу и таквом срећом да без обзира на то у којим крајевима да се човек касније обрете, ма колико година да прође, његово срце увек подједнако тежи ка родном дому. У свим искушењима и несрећама родни дом је уточиште за душу.

царица Александра Фјодоровна

Царица мученица Александра

Викторија Аликс Јелена Луиза Беатриса је рођена 25. маја (6. јуна), као шесто од седморо деце принцезе Алисе и херцога Лудвига Хесен-Дармштатског. Живели су у Дармштату, на југозападу Немачке.

Њена мајка, принцеза Алиса, иако краљевског рода, одликовала се скромношћу и једноставношћу. Поред велике пожртвованости и бриге око своје седморо деце, бавила се хуманитарним радом и своју децу од малих ногу учила да срећа значи усрећити другога.

Малена Аликс коју су у породици од милоште звали Сунашце, je била веома добре нарави, мила, весела и веома стидљива. Од мајке je наследила строге принципе морала и чистоте, али и нежност и велику приврженост породици. Као дете волела је да са мајком обилази сиротишта и болнице. Такође је била јако лепа: дечије ружичастог тена, огромних тамносивих блиставих очију и дуге златасте косе. Својом стидљивошћу прикривала је урођену грациозност.

Хармонију која је владала у породици прекинула је смрт принцезе Алисе и најмлађе девојчице Меј. Обе су умрле од дифтерије. Стуб њихове породице, непресушни извор нежности и подршке није више био међу њима. Живот је постао другачији, одрастање се напрасно догодило.

Свог будућег супруга Николаја, Аликс је упознала када јој је било 17 година, на свадби своје старије сестре Еле (кнегиње Јелисавете Фјодоровне).

Љубав се рађа и остаје вечна. Венчали су се након 5 година. Алекс је примила православну веру и постала Александра Фјодоровна, царица Русије. На дан венчања у дневнику свог мужа Николаја је записала: „Никад не бих поверовала да може да постоји оваква пуноћа среће на овом свету – такво осећање јединства два смртна бића. Више се нећемо растати. Напокон смо заједно и наши животи су везани до краја, а кад се овај живот заврши, у другом свету ћемо се поново срести, и више се никада нећемо растати.“ И тако и би.

Александра је била савршена жена, дивна мајка. Како казује Олга Александровна, царева сестра: „Она је била просто савршенство у свом односу према Никију, нарочито у оним првим данима кад се на њега обрушила лавина толиких државних послова. Њена храброст га је несумњиво спасила. Није чудо што ју је звао „Сунашце“ – надимком из њеног детињства. И она је остајала једина сунчева светлост у његовом животу који ни из далека није био ведар. Често смо пили чај заједно. Сећам се кад је улазио уморан, понекад нервозан после дана препуног аудијенција. И Аликс никад није учинила или рекла нешто неодговарајуће. Мени су се свиђали њени мирни покрети. Ниједном нисам осетила да јој моје присуство тешко пада.“

3. новембра 1895. године родила се Олга, најстарија ћерка Николаја и Александре. Описивали су је као „дивно дете, дебељушкасто, али лепо, са дугом, бујном косом“. Изразито интелигентна и снажног карактера, веома слична своме оцу. Када је почео Први светски рат заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике.

Друго дете, Татјана, је рођена 29. маја 1897. године. Имала је класичну породичну лепоту, висока и згодна девојка са великим сивим очима. Била је главна међу децом тако да су је као малену прозвали владарица. Имала је највише сличности са мајком. Ослобођена самољубља, увек спремна да своје планове потчини потребама других. Била је очева и мајчина љубимица. Татјана је уствари била та која се бринула за све што није занимало најстарију Олгу. Ипак, она и Олга биле су веома блиске и од милоште у кући су их звали „великим паром“.

Марија је рођена 14. јуна 1899. године. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима, које су у породици биле познате као „Маријине зделице“ Изузетно љупка и топла девојка говорила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има двадесеторо деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Цар Николај је често говорио за Марију да се боји да јој не нарасту крила. Марија-Машка је једина од свих сестара имала дара за цртање.

Анастасија је рођена 5. јуна 1901. године и била је најмлађа ћерка Николаја и Александре. С обзиром да је у породици већ имала три старије сестре све је до тада већ било виђено и она је преузела улогу забављача у породици, а имала је добро развијен смисао за хумор. Посматрајући је тако веселу, хитру и неустрашиву, царица ју је прозвала „Несташко“. Делила је собу са Маријом. Њих две су биле „мали пар породице“. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Анастасија је имала велики утицај на своју омиљену сестру. Иако су биле потпуно различитих нарави, међу њима је владао савршени склад и јака узајамна љубав. Пјер Жилијер, њихов француски учитељ је говорио: „Велике кнегиње су биле очаравајуће – оваплоћене једрине и здравља. Тешко је било наћи четири сестре с различитијим карактерима, а ипак тако савршено јединствене у међусобној љубави, што није искључивало личну независност сваке, и што их је без обзира на различите темпераменте, чинило веома сложном породицом.“

12. августа 1904. године родио се Алексеј. Звона у свим црквама у Русији су зазвонила, родио се престолонаследник. Император Николај Александрович у свом дневнику је записао: „Велики, незабораван дан. Милост Божија нас је очигледно посетила. Данас је у један сат Аликс родила сина. Дечаку смо дали име Алексеј.“ Рођење Алексеја донело је велике промене у њихов живот. Дечак је рођен здрав, једар, густе злаћане косице и крупних плавих очију. Али само неколико месеци касније, Романови су се суочили са његовом урођеном болешћу. Рођен је са хемофилијом, која је била наследна по мајчиној линији. За царицу је ово био почетак сталних брига, напетости и страха. Дечак би данима трпео несносне болове, а она би бдила уз његов кревет, покушавајући да га материнском љубављу некако умири и ублажи му муке.

Бароница Букгевден, описује његове нападе: „Прво би сирото дете гласно плакало, али како би га снага напуштала, почео би непрекидни вапај, који би прелазио у промукли јецај. Није узимао храну, није могао да нађе удобан положај у постељи. Понекад би пазитељ Деревенко сатима носио изнемоглог сиротана на рукама, када се дечаку чинило да ће кретање ублажити његов бол. Понекад би лежао на јастуцима, мршавио из дана у дан, слабост је расла, а велике очи су гореле као угљевље на изможденом, упалом лишцу. Царица је била очајна гледајући све то и немајући моћи да олакша његове неиздрживе патње. Дечак је плакао и призивао смрт као избављењ. До тада нико није могао да замисли да је дете од свега осам година, заштићено од свих невоља и туга могло тако добро да зна истинско значење речи смрт. Замолио је да га сахране дању, кад буде светло и да изнад њега буде плаво небо.“

„Кад умрем, више ме неће болети, зар не?“ питао је мајку. „Мамице помози!“, био је његов непрекидни плач, зато што је царица увек умела да га умири и да му некако ублажи бол. Велика и страшна је била њена материнска бол. Знала је да дечак може умрети свакога трена, а она му чак ни муке није могла ублажити. Скрхана бригом и непрекидним бдењем над синовљевом постељом и сама се разболела. Понекад се чинило да једва може удахнути ваздух. Исцрпљивала је дубока материнска рана и њена хронична срчана болест. У њеном дневнику је остало забележено расуђивање: „Нико не зна каква се света тајна одиграва у новорођенчету којем је суђено да проживи само тренутак на овој земљи. Оно га не проживљује узалуд. За овај кратки трен оно може учинити више, може оставити дубљи траг него други живећи годинама. Многа деца умирући доводе своје родитеље пред свете Христове стопе.“

Царица се по узору на своју мајку трудила да децу подиже на једноставан начин. За њихов положај и тадашње услове могло би се рећи и више него скромно. Девојчице су спавале на чврстим војничким креветима, без јастука, купале су се хладном водом и храниле обичним јелима. У парку око дворца бавиле би се разним спортовима, то је за њихову мајку било веома важно. У свом дневнику је записала: „Главни центар у животу сваког човека мора бити његов дом. То је место где расту деца – расту физички, учвршћују своје здравље и упијају у себе све оно што ће их учинити истинским и племенитим мушкарцима и женама. У дому где расту деца читаво њихово окружење и све што се дешава утиче на њих, и чак и најмањи детаљ може да утиче на њих повољно или штетно. Чак и природа око њих формира њихов будући карактер. Све оно лепо што виде дечје очи оставља трага у њиховим осетљивим срцима. Ма где да се васпитава дете на његов карактер остављају траг места где је оно расло. Морамо да учинимо да собе у којима ће наша деца спавати, играти се и живети буду што лепше, онолико колико нам то средства дозвољавају.“

Свака обавеза унутар њене породице причињавала јој је радост. Сама је са великом пажњом васпитавала своју децу. Желела је да сачува девојчице од утицаја размажених младих жена из највишег сталежа. Деца су на пријеме ишла само онда када је то захтевао дворски протокол. Царица Александра Фјодоровна напросто је била заљубљена у своју породицу. Сваки заједнички проведен тренутак за њу је имао посебан значај, било то време које су проводили за трпезом, вечерња читања крај топлог камина или окупљени око Алексејеве постеље.

Пре спавања, деца би се са мајком помолила Богу. Недељом, празницима и у току Великог поста цела царска породица је ишла на Свету литургију.

Била је веома блиска са Св. Јованом Кронштатским. Често је одлазила у московски храм и молила се пред иконом Мајке Божије Казанске. Долазила би између служби и тихо, клечећи на коленима узносила своје молитве. Била је дубоко религиозна, толико да неки нису веровали да је то могуће. Великодушност и доброта њеног срца огледала се у сваком њеном поступку. Имала је љубави за свакога а нарочито за слабе и незаштићене. И децу је тако подучавала, уствари гледајући њу речи им нису ни биле потребне. Желела је да их научи да помажу у тајности, по оној јеванђелској: „Да не зна левица твоја шта чини десница твоја.“

У слободно време би читала и у свој дневник записивала цитате који су јој се чинили блиски њеном животу.

Читав њен живот био је проткан дубоким састрадалним осећањем за муке и невоље свих оних знаних јој и незнаних мученика и страдалника. Са овог света у наручје Господње отишла је пострадавши. Са усана пустивши последњу молитву своме Творцу, мислећи на душе своје деце и свог мужа који заједно са њом пострадаше, пожурила је да се из ове дубоке таме пресели на место вечне светлости, љубави и лепоте, јер је њена душа за живота била најсличнија том дивном месту.

Године 1918, дана 17. јула (којег се дана и празнује њихов свети спомен), у Јекатеринбургу, у подруму дома Ипатијевих, комунисти су погубили све чланове Свете царске породице Романов. Пуцано је из дванаест револвера. Царица и једна од великих кнегиња стигле су да се прекрсте. Тада се зачуо још један рафал, а затим бесомучни ударци бајонета. Трагови невино проливене крви били су свуда. Искомадана тела бацили су у шахту изван града и поливали их бензином и сумпорном киселином. Палили су ватру два дана и две ноћи. Трећег дана њихов посао је био готов, а задатак испуњен. Царска породица је убијена.

Преузето из књиге “Мајке хришћанке” Оливере Балабан 

 

Pin It on Pinterest

Share This