Izaberite stranicu

У част обележавања четрдесет пете годишњице од смрти Епископа будимљанско-полимског и сремског Макарија (Ђорђевића), 22. марта 2023. године у свечаној сали Дома културе у Пријепољу, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, мр Бојан Струњаш је одржао предавање под називом ,,Милешевски и пљеваљски крај у време Епископа будимљанско-полимског Макарија Ђорђевића″.

Говорећи о лику и делу епископа Макарија, проф. Струњаш је, на почетку предавања, укратко подсетио на животопис тог знаменитог српског архијереја који је рођен у Коцељеви код Шапца 1903. године:

– Основну школу и ниже разреде гимназије завршио је у Београду, а Богословију у Сремским Карловцима. Потом завршава Богословски факултет. Макарије Ђорђевић је 1942. године одлуком Митрополита скопског Јосифа Цвијовића, заменика Патријарха српског, постављен за игумана манастира Свете Тројице у Пљевљима, будући да је убиством тројичког архимандрита Серафима Џарића игуманско место било упражњено. Међутим, тадашња италијанска команда у Пљевљима на челу са генералом Ђованијем Еспозитом није одобрила игуману Макарију да обавља своју дужност, па је после непуна два месеца морао напустити Пљевља и вратити се у Србију. Будимљанско-полимска епископија основана је у мају 1947. године и за њеног првог епископа изабран је дотадашњи архимандрит манастира Раковице Макарије Ђорђевић. Арондацијом између епархија, Пријепоље и Пљевља су издвојени из Дабробосанске митрополије и припојени новооснованој епархији. Тако су се у саставу васпостављене Будимљанско-полимске епархије, осим пљеваљског и пријепољског среза, нашли и: прибојски, нововарошки, сјенички, бјелопољски, берански и андријевички срез. Владика Макарије Ђорђевић долази на чело Будимљанско-полимске епископије у тешко послератно време. На простору који му је поверен на духовну управу током Другог светског рата убијено је четрдесет свештених лица, од тога је само у Пљевљима мученички пострадало дванаест свештеника и свештеномонаха. Убијен је и милешевски игуман Нестор Тркуља и архијерејски намесник пријепољски Данило Шиљак. Други светски рат су преживела само три пљеваљска свештеника: Милан Крезовић, Радован Нововић и Павле Џаковић. Епископ Макарије се смело ухватио у коштац са свим невољама у повереној му епархији (опљачкани и опустошени манастири и цркве, малобројно свештенство и монаштво, терор комунистичких власти…). За архијерејског намесника пљеваљског поставља угледног свештеника Милана Крезовића, а за архијерејског намесника пријепољског именује свештеника Бранимира Пурића. Њих двојица су му били велики ослонац и као искусни духовници помогли су му да сачува веру у народу. Епископ Макарије је и сам живео у оскудици и сиромаштву и често бивао предмет напада тадашње власти, али му то није сметало да очува светосавски дух српског народа у свим крајевима које је обухватала његова Епархија. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, владика Макарије је 1955. године постављен за Епископа сремског и на тој дужности ће остати све до смрти 1978. године. Био је човек благе и кротке нарави, пун љубави према свима, а поготово према деци. Нарочито је очински бринуо о породицама убијених свештеника које је и материјално помагао, чак и по одласку на службу у другу епархију.

Своје опсежно предавање о владици Макарију Ђорђевићу проф. Струњаш је завршио тако што се захвалио својој професорици српског језика и књижевности Стаки Пријовић, која му је уступила једно Макаријево писмо упућено њеној мајци, попадији Даници, супрузи зверски убијеног свештеномученика Душана Пријовића, пароха бучанског. Читање Макаријевог писма у пријепољској публици је изазвало емоције, па чак и сузе.

Извор: Епархија милешевска, СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This