Пише: ђакон Павле Љешковић
„Ја тебе познајем однекуд! Да ниси можда живио у Београду прије неких двадесетак година“ – пита ме просједи, сувоњави човјек упалих образа, који би могао имати нешто мање од педесет година. Рекох му да сам отприлике у то вријеме студирао теологију у том граду.
“ А да ниси, можда, ишао на утакмице Партизана“?
Одговорих му да нас је , заиста, тада било пар момака са факултета који смо ишли на утакмице. “ Ето, одакле те знам. Невјероватно је како после свих ових година јако добро памтим ликове људи са трибине. Могуће је да је то због тога што су ми то биле најљепше године живота. Утакмице, одласци на гостовања, дружења „…
Након ових ријечи, мало је застао, па, наставио са својом животном причом: “ Рођен сам у Падинској скели, популарном Падињаку! Пола у шали а пола у збиљи, волим да кажем да је читав мој живот попут жаргонског назива мог родног мјеста, будући да се састоји из падова и неспретних, често неуспјешних покушаја да устанем. На хероин сам се навукао прилично касно, у односу на друге људе са којима сам га заједно уживао. Имао сам двадесет осам година када сам га први пут пробао. У почетку ми је било довољно пар грама недељно, па нико од укућана није ни примијећивао мој порок, баш као ни моја дјевојка. Убрзо је дјевојка остала трудна. Вјенчали смо се, а ја сам , свеједно, наставио са лошом навиком. Потреба за хероином је све више расла, а новца све мање било, па сам почео са првим провалама станова и празних викендица. Након одређеног времена, милиција ми је ушла у траг и врло брзо сам завршио у истражном затвору. Када је супруга са ћеркицом дошла да ме посјети и видјела ме како кризирам, тек тада је схватила да сам наркоман. Када је дошла наредни пут , са собом је донијела папире за развод, захтијевајући да их потпишем, што сам и учинио „.
Крађе и пљачке викендица су се надовезале на његове раније прекршајне осуде због навијачких туча, тако да је добио двије године боравка у затвору у Сремској Митровици. Тамо се упознао са православном литературом и по први пут у животу читао Свето Писмо. То га је охрабрило да након затвора неизоставно пође у установу за лијечење од болести зависности, што је и урадио.
“ Након рехабилитације сам знао да ми нема повратка у Падињак. Моји пријатељи наркомани би ме брзо нашли, а и сваки дилер је знао гдје станујем и на која мјеста излазим. Одлучујем да пођем на море и потражим посао. У Будви сам одмах почео да радим као конобар. Олакшавајући фактор је био то што знам енглески и руски језик. Међутим, заблуда је била моје увјерење да ће ми овдје бити лакше. Једноставно, наркомански зависници, бивши и садашњи, се лако препознавају међу собом. Довољно је само да видим те покрете тијела, погледе и све те мале неурозе, које ваљда само ми уочавамо и распознајемо. Међутим, демонско у цијелој причи је то што нас и дилери лако препознају! У ноћном клубу, међу двије стотине људи, дилер ће баш прићи мени…“
Међутим, тврди да за све ове године проведене у Будви ниједном није поклекнуо пред искушењем. “ Живим у изнајмљеној гарсоњери, у којој једино имам кухињицу, купатило и малени дневни боравак, у којем се налази само лежај, сто и једна столица. Све што зарадим шаљем
ћерки и бившој жени, која се у међувремену удала за једног удовца, који такође има ћерку из првог брака. На сликама са друштвених мрежа дјелују срећно и заљубљено“…
Каже да у вјери, баш као и у својој ћеркици, која је прошлог љета по први пут била код њега на море, налази утјеху и разлог да настави са борбом. Међутим, понекад у дугим ноћима без сна изненада и без икакве најаве га спопадну страшна искушења и жеља за хероином: “ Не могу ти описати тај осјећај! Тек одједном дланови почну да ми се зноје, кожа да ме сврби, а кроз тијело проструји неописив бол. Тада ми никакве молитве које изговарам не помажу. Све што можеш је да непомично сједиш и чекаш да све то прође“! Рекох му да су нас Св. Оци учили да се треба често молити, а не само онда када нас спопадну искушења и невоље. Уосталом, у молитви Господњој изговарамо “ не уведи нас у искушење“. Ту нас Господ поучава да , с обзиром на палу људску природу и нашим склоностима ка гријеху и пороцима, треба да избјегавамо искушења. Суштина подвига је у нашем труду да не примимо помисао за гријех и порок. Ако примимо помисао, она ће се неизоставно населити у наш ум и срце. А онда је заиста тешко борити се…
Прије него што смо се растали, дао сам му малену бројаницу и иконицу св. Петра Цетињског и позвао га да понекад дође на литургију у цркву Св. Тројице у Старом граду.
Касније, док сам се кретао по влажним будванским тротоарима, размишљао сам о томе како смо сви себе истренирали да људе дијелимо на оне који су искључиво добри и искључиво зли. Не примијећујемо читав свијет , који је ту – око нас, а који, заправо, сачињавају људи с оне стране добра и зла, како је то још Ниче антиципирао. Не видимо читав океан особа који се даве у сопственим “ падињацима „, очекујући од нас помоћ и подршку. Но, Господ је тај који их види и препознаје, на чудесан начин налазећи пут до њихових измучених душа…
(Аутор је професор Црквеног и Канонског права у Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Пресвете Тројице у Старом Граду у Будви)