Хиљаде ходочасника и неколико архијереја Грчке православне цркве окупило се у протекла два дана на Криту да прослави празник Светог Никифора Лепрозног.
Прослава је одржана у родном месту великог светитеља у селу Сирикари, где је 2018. године отворена и освештана у септембру 2022. године поклоничка црква у част Светог Никифора, преноси Ромфеа.
Свети Никифор је био монах из 20. века који је живео у колонији лепрозних на Хиосу. Био је ученик светог Антима Хиоског.
Поштовање светитеља се повећало током пандемије КОВИД-а, јер су му се парохије и манастири широм православног света обраћали за молитвено заступништво. Пријављено је да се појавио једном човеку у Бугарској и открио му лек за корона вирус.
Вечерње за празник служио је Митрополит Аркалохорски Андреј, који је говорио о томе како нас пример Светог Никифора учи да тражимо даље од људске речи да бисмо пронашли Реч Божанску.
„Сви тражимо Божанску Реч. Тражимо невидљиво искупљење и настојимо са земље да се заједничаримо са Небом… Овде смо из духовних разлога и добијамо духовну снагу“, рекао је јерарх у проповеди.
На празничној литургији су началствовали Митрополит кидонски Дамаскин и Митрополит Андреј. Беседу је произнео митрополит Ретимнски Продром, усредсређујући се на велики крст лепре који је свети Никифор носио дуги низ година.
У његовом телу, унакаженом и пониженом губом, крило се велико благо великог срца… загрљај који се отворио да прими цео свет, да би овај стрпљиви, презапослени и презрени човек постао узрок радости, снаге и утехе. за цео свет“, рекао је Митрополит Продромос.
Митрополит кисамоски Амфилохије је поздравио и захвалио сабраћи архијерејима на њиховим молитвама и пожелео добродошлицу мноштву ходочасника из целог Крита, Грчке и шире.
„На овом месту куца срце светог Никифора“, нагласио је Митрополит Амфилохије.
Житије Светог Никифора Лепрозног са сајта Православне Цркве у Америци:
Отац Никифор (Николас Цанакакис у свету) рођен је 1890. године у планинском селу у Ханији, у Сикарију, Кастанохори, западно од префектуре са здравом климом, са прелепим шумама, богатим водама, клисурама и пећинама. Ово село има посебност са којом се не сусрећемо често: подељено је на једанаест малих села, која су такође добиле називе по породицама које су се ту населиле. Тако се свети Никифор родио у околини Костојанида.
Родитељи су му били прости и побожни сељани, који су умрли још док је био дете, оставивши га као сироче. Тако је са тринаест година напустио свој дом. Његов деда, који је преузео обавезу да га одгаја, отишао је у Хању да тамо ради у берберници како би научио посао. Тада је Николас показао прве знаке Хансенове болести, односно губе. Губавци су били изоловани на острву Спиналонга јер је губа била заразна болест и лечена је са великим страхом.
Николас је имао шеснаест година када су знаци болести почели да постају све уочљивији, па је отишао чамцем у Египат како не би био затворен у Спиналонги. Остао је у Александрији, поново радио у берберници, али су знаци болести постајали све очигледнији, посебно на рукама и лицу. Зато је интервенцијом клирика отишао на Хиос, где је у то време постојала црква за лепрозне, а свештеник је био отац Антимос Вагијанос, касније свети Антимо (15. фебруара).
Николас је стигао на Хиос 1914. године са двадесет четири године. У болници за лепрозне на Хиосу, која је представљала комплекс са много домаћинстава, налазила се капела Светог Лазара у којој се чувала чудотворна икона Панагија Ипакое (2. фебруара). На овом простору Николас је показао своје прве врлине. У року од две године свети Антимо га је сматрао спремним за ангелску схиму и постригао га именом Никифор. Болест је напредовала и еволуирала у одсуству одговарајућих лекова, узрокујући многе велике лезије (лек је пронађен 1947. године).
Отац Никифор је живео уз беспоговорну, истинску послушност свом духовном оцу и уз строги пост, радећи у баштама. Забележио је и чуда светог Антима, која је видео својим очима (многа од њих су била везана за избављење опседнутих).
Посебан духовни однос постојао је између Светог Антима и монаха Никифора, који му је увек остао близак, како пише отац Теоклит Дионисијат у својој књизи Свети Антимо Хиоски. Отац Никифор се сатима молио ноћу правећи безброј метанија, ни са ким се није свађао, нити је било чије срце повређивао, а био је и појац храма. Међутим, због болести је полако губио вид, па је по сећању певао тропаре и посланице.
Хиоски лепрозаријум је затворен 1957. године, а преостали болесници, заједно са оцем Никифором, послати су у дом Свете Варваре за лепрозне у Атини, у Егалеју. Тада је отац Никифор имао око 67 година. Његови зглобови и очи били су потпуно измењени и изобличени болешћу.
Ту је живео и отац Евменије у дому за лепрозне. Такође је боловао од Хансенове болести, али је уз лекове које је примио потпуно излечен. Међутим, одлучио је да до краја живота остане у дому за губавце у близини својих састрадалника, бринући о њима са пуно љубави. Тако се потчинио оцу Никифору, коме је Господ дао многе дарове као награду за његово трпљење. Гомила народа се окупила у скромној келији губавог Никифора, у Светој Варвари у Егалеју, да задобије његове молитве. Ево неколико сведочења оних који су га срели:
„Док је лежао ничице од рана и болова, није се жалио, али је показао велико стрпљење.
„Имао је харизму да теши оне који су били тужни. Очи су му биле стално надражене, а вид је био ограничен. Такође је имао укоченост у рукама и парализу у доњим удовима. Ипак, све је то подносио на најслађи, кротки, насмејани, дивни начин, а био је и пријатан и драг.”
„Његово лице, које су изједали трагови његове болести, и његове ране, сијало је. Била је радост за оне који су видели како овај сиромашни и наизглед нејаки човек говори: „Нека се прослави свето име Његово“.
Отац Никифор се упокојио 4. јануара 1964. године у 74. години живота. После три године његове свете мошти су ексхумиране и нађене су миомирисне. Отац Евменије и други верници су призивали светог Никифора да се залаже пред Богом и много пута су се дешавала чуда.
Житије светог Никифора је свима био сјајан пример и узор. Био је угодан Богу јер је толико претрпео. Из тог разлога имамо многа сведочанства да је Светитељ примио од Духа Светога дар расуђивања као и мноштво других дарова. Напомињемо да је већина чудеса забележена, а данас светитељ даје великодушну помоћ свакоме коме је потребна. Сигурно ће бити још много чуда која још нису откривена.
Извор: https://orthochristian.com/150338.html
Превела Љиљана Поповић
