Izaberite stranicu

Како догађаји у свијету око нас постају напрегнутији, тако се појављује све више различитих покушаја објашњења њиховог смисла и међусобне повезаности. Безброј различитих информација, вијести и предвиђања којима нас медији свакодневно обасипају, рађају код људи одређену слутњу надолазеће катастрофе, великог потреса и неке врсте непожељног ”краја”. Међутим, дужност хришћана није у томе да трагају за узроцима онога што се дешава у свијету знајући да све то треба да се збуде (Мт. 24, 6-8), већ да своја очекивања од будућности мјере кроз призму литургијског ишчекивања живота будућег вијека.

Јасно је да се у планове оних који креирају нову слику свијета и нови критеријум вриједности не уклапа православни поглед на свијет и живот. Према томе, потребно је или одбацити православну аксиологију или је на неки начин измијенити и прилагодити идеолошким циљевима. Као најважнији корак у том процесу јесте преобликовање православне теологије која има суштински значај за живот Цркве будући да представља критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Афирмација ”теолошке коректности” и ”осавремењивање” православне теологије ствара трагичан јаз између теологије и живота. Тако се дешава да теологија, због људске слабости оних који богословствују, умјесто да осмишљава вјечне истине које живимо у Цркви, постаје средство у служби одређених овоземљских циљева, често и политичких. А најтрагичније је када се теологија стави у службу разбијања јединства Цркве и њене спаситељне мисије. Један од скоријих примјера како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелокупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма (која је претходила садашњим трагичним збивањима на том подручју). Злоупотреба теолошких појмова и категорија видљива је у многим равнима.  Дешава се на примјер, да теологија буде средство којом се брани одређени вид политичког или друштвеног бунта, па смо тако имали прилику да читамо о ”теологији бунта”, о ”феминистичкој теологији”, ”теологији људских права” (у која спадају и права ЛГБТ+) итд.

Опит теологије је дар који се даје само у Цркви Христовој а истовремено је и задатак који се испуњава слободним подвигом. Јасно је да није свакоме дато да богословствује већ превасходно ономе који је, како казује св. Григорије Богослов, најприје себе учинио мудрим (по Богу) па тек онда друге учио мудрости. То значи да пут богословља јесте крстоваскрсни пут и непрестани подвиг ка познању Истине. Темељни предуслови аутентичне православне теологије су вјера, љубав, пост, молитва као и уопште све хришћанске јеванђељске врлине. Зато код Отаца Цркве који су просијали као аутентични богослови није било никаквих утилитаристичких циљева већ на првом мјесту одговорност за чистоту вјере и догмата.

Најбогатија ризница православне теологије јесте богослужбено наслијеђе. Посматрајући историјски ход Православне Цркве јасно уочавамо да је богослужење било и остало превасходни израз њене вјере, њеног бића и етоса. Духовна струјања, колебања и немири сваке епохе одражавали су се и на карактер богослужбеног устројства. Више пута се током историје потврдило да је неправилно схватање богослужења и занемеривање његовог значаја доводило до удаљавања и отпадања од Цркве. Зато је неопходно у сваком периоду, нарочито данас, радити на обнови свијести о суштинској важности богослужења за живот вјерника и једне парохије, а сљедствено томе и градити потребан ниво богословског образовања за разумијевање његовог смисла и духа. Учествовање у литургијском служењу не треба да постане навика и ”религиозна потреба” већ исповиједање вјере Цркве. Према томе, богослужење јесте извор богословља и зато одсуство жеље да се схвати његов смисао доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које усљед тога постаје предмет уског круга ”научника.” Кад год је Литургија престајала да буде средишњи догађај црквеног живота и кад су вјерници престајали да буду царско свештенство и постајали нијеми посматрачи обреда који им је неразумљив и прилично стран, појављиавала се потреба да се литургијска, богослужбена пракса ослободи непотребних наноса кроз повратак извору ради свјесног учешћа у литургијској тајни Христовој.

Непрекинути литургијски и духовни живот Православља све људске тежње и судбину свијета објашњава у свјетлости Јеванђеља, дајући људским активностима духовни и теолошки смисао. Категоричност Јеванђеља је у поруци да људско постојање има један циљ – Царство Божије. Међутим, данашње хришћанство је престало да буде активан чинилац историје, хришћани су пасивни посматрачи процеса који пријети да Цркву и њену мисију редукује и стави на маргине свих збивања. Људи су охладњели за љубав и хришћанске врлине у свијету који више нема осјећај и потребу за Тајном. Велики наративи који су до прије деценију-двије били критеријум врједновања појава, све више се реалитивизују и губе свој значај. Одсуство разликовања између добра и зла, истине и лажи, биће можда суштинска одлика времена апостасије, тј. оног времена које не треба називати ”последње” у неком хронолошком смислу, али засигурно времена у којем ће се показати крајња неопходност разрјешења историјске драме неким великим ”потресом”.

И сами хришћани све више губе појам о сотириолошкој неопходности њиховог учешћа у тајни Цркве. Црква се доживљава као један феномен у свијету, са којим се живи, који може да буде од користи али који не осмишљава цјелокупан наш живот и постојање. Јеванђеље данас наилази на велику неравнодушност, у животу Цркве се често учествује пасивно, као да је оно што Црква даје један ”додатак” нашем животу који протиче по обрасцима ”овог свијета” и духа времена. Хришћанска вјера је сведена искључиво на људску раван, заборавља се њен богочовјечански карактер и откривењски извор. Отуда и тенденција да се сва она јеванђелска или свеотоачка мјеста која се не уклапају у неки идеолошки конструкт, релативизују на тај начин што се проблематизује њихов контекст. Стога је дужност православних теолога да се боре против таквог механичког и не-црквеног приступа теологији, да чувају њену аутентичност и предањски карактер не дозвољавајући да се оно што је божанско мјери људским разумом. Једино тако ће теологија остваривати свој суштински задатак, а то је да буде израз свједочења Цркве у овом свијету и времену.

Pin It on Pinterest

Share This