Izaberite stranicu

Излагање протојереја–ставрофора Немање Кривокапића, пароха которског, на округлом столу „Педесет година од разарања Његошеве капеле на Ловћену“ – Подгорица, Храм Христовог Васкрсења, 27. јул 2022. г.

Ове године обиљежавамо пола вијека од једног од најстрашнијих и најдраматичнијих догађаја у историји Црне Горе. Дивне и поносите Црне Горе, земље која има и те како бурну историју, кроз коју су много пута разноразни покушавали да је покоре, потчине, да јој узму душу. Пола вијека је од тренутка када су је, када већ нису могли други, сами Црногорци осрамотили, прихвативши пажљиво осмишљену идеју да се одруби глава Његошевој Црној Гори, и уништи симбол православља и српства у Црној Гори – Ловћенска капела.

Ова монструозна идеја изазвала је бурну реакцију свих својом главом мислећих људи, не само Црногораца – који су дубоко осјећали да је Капела неодвојиви дио њиховог бића, него и многих интелектуалаца изван Црне Горе, различитих вјера и нација.

Један од оних који никако нису могли да се помире са овим дрским  вандалским чином – директним кршењем аманета Светога Владике, да му кости почивају на Ловћену у црквици коју је сам за живота саградио, био је которски свештеник Момчило Кривокапић. Отац Момо је за Његошеву капелу био необично и дубоко везан, а имао је прилике пар пута да служи у њој, о чему је често говорио, и увијек са истим жаром описивао сваки детаљ. Отприлике годину дана прије рушења Капеле, иако су припремни радови за градњу маузолеја већ били у поодмаклој фази, а све и даље надајући се да се то ипак можда неће догодити, написао је за ”Православље” текст под насловом ”На Ловћену ништа (нарочито) ново”, у коме изражава своја осјећања приликом, испоставиће се, последњег изласка на Ловћен и сусрета са капелом, на Петровдан 1971. г. Између осталог, записао је: ”На Петровдан поподне смо нас четворица стигли једним колима под сам Језерски врх и наставили пут пјешице… Стаза којом се некада ишло до Капеле, великим дијелом је уништена. Тунел ружно зјапи. Унутра булдожер. Некако ми не иде Ловћен и механизација – поезија и банална проза! Први дио Ловћенске капе је готово уништен, најблаже речено разрован, средина такође. Капела још стоји, али некако тужна. Од силних детонација приликом минирања, малтер из многих фуга на Цркви је поиспадао, громобрани искривљени, а један или два потпуно ишчупана, ограда растресена, неколико каменова поломљено, рељеф Светог Ђорђа изнад улазних врата, иако кобајаги заштићен даскама, испуцао, а на сјеверну страну цркве наваљана велика хрпа камења, тако да се не може проћи унаоколо… Још издалека, кад се прилази Језерском врху, примјети се по планинама овог врха нешто црвено. То градитељи маузолеја безобзирно бацају, приликом радова, црвену земљу низ брдо, не водећи рачуна какав утисак оставља ова ријека црвенила. Мени се неодољиво намеће утисак да рањени Ловћен крвари…”[1]

Исте те године када је срушена Ловћенска капела, отац Момо је започео градњу цркве по узору на Његошеву капелу на Прчању, приморском мјесту у подножју Ловћена, на позицији одакле се пружа предиван поглед на ловћенске врхове, на мјесту гдје је црква дијагонално повезана са позицијом некадашње Ловћенске капеле, гдје се, како би отац Момо рекао, капеле огледају једна у другој. Дакле, баш на Прчању, гдје је и сам Његош волио често да борави, и гдје је, само годину дана прије смрти, у кући која се налази у непосредној близини будуће Прчањске цркве, написао свој тестамент. То ће бити, дакле, прва у величанственом низу цркава саграђених по узору на Ловћенску капелу.

То је била реакција једног трезвеног и храброг свештеника – свјесног свога призвања и тренутка у коме је призван да дјела; рекло би се, дубоког визионара – на оно што се, нажалост, није могло спријечити, да се Капела сруши. Али, управо је грађењем ове цркве она наставила да живи, само привремено измјештена са Ловћена у Приморје. Пјесник Момир Војводић је овај историјски моменат сликовито и пјеснички описао – када су Ловћену одсјекли главу, каже он, и гурнули је низ литице, отац Момо је прихватио и придржао овдје на Прчању, да сачека своје васкрсење. Отац Момо је ову цркву интимно назвао Васкрсенка, по угледу на цариградску Анастасију из доба Св. Григорија Богослова, тврдо вјерујући да ће она заиста и бити – залог васкрсења Ловћенске капеле.

Идеја о грађењу цркве на Прчању већ је од раније постојала, зато је и плац за то био већ обезбијеђен, али је то требало да буде црква као и свака друга. Ови догађаји на Ловћену подстакли су оца Момчила да донесе одлуку да црква буде баш као Ловћенска капела, само већа, да би била функционалнија. Будући да у то вријеме та идеја није смјела јавно да се изнесе, јер би моментално била спријечена, отац Момо је задужио свога рођеног брата Сава, који је био архитекта, да му одмах направи идејни пројекат за такву цркву, што је врло брзо било и урађено. На основу њега добијена је и грађевинска дозвола, захваљујући упорности и сналажљивости оца Мома, али и храбрости тадашњег начелника Јова Бошковића, који ју је дао на лични ризик. Темељи су ископани и изливени необично брзо, а у радовима су учествовали, осим мјештана – Прчањана, и многобројни пријатељи, то јест сви они које је забољело рушење Његошеве капеле, па су у грађењу ове цркве видјели утјеху и нову радост. Отац Момо је волио да нагласи, када би га питали од чега прави цркву, да је прави од љубави. Та љубав, односно, колико је људима значила та идеја о грађењу нове Капеле, видјела се по мноштву прилога који су почели да пристижу буквално са свих страна свијета. У прикупљање прилога укључили су се и многи виђени и утицајни људи, а посебно Патријарх српски г. Герман, који је дао подршку овој идеји од самог почетка, јер је у то вријеме, када је почињала градња цркве, Патријарх био на лијечењу у манастиру Савина, па га је отац Момо о свему лично информисао и консултовао се са њим.

У једном од записника са сједнице Одбора за градњу цркве из јуна 1973. године, отац Момо пише: ”Почетак 1973. године је у знаку прикупљања средстава за цркву. Крајем јануара ишао сам службено у Београд гдје ме је примио Њ. Светост Патријарх српски г. Герман, који је већ упознат са идејом цркве и потребом градње и који је већ дао свој богати прилог (500.000 старих динара). Његовој Светости сам поднио извјештај о урађеном, чиме је био јако задовољан. Посјетио сам и неке наше утицајне људе у Вјерском добротворном старатељству и заинтересовао их за нашу цркву. Одмах послије ове моје посјете, Њ. Светост је упутио распис свим београдским црквама у коме врло топло препоручује свештенству да нас богато помогну.”[2]

И заиста, прилози су се ређали један за другим, не само из београдских цркава, него многобројних манастира и црквених општина широм свијета, од Пећке патријаршије, Хиландара, Студенице,  Дубровника, Трста, Беча, па све до Америке и Канаде, о чему постоји детаљна документација у Архиву ЦО Котор.[3]

Темељи су освештани 3. децембра 1972. године  од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Данила, који је положио камен темељац са повељом, на којој је писало: ”У име Оца и Сина и Светога Духа, Љета Господњег 1972. од оваплоћења Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа, а исте године када са поноситог Ловћена нестаде храм – Капела Св. Петра Цетињског; за вријеме Патријарха господина Германа и Митрополита црногорско-приморског Господина Данила, започе се, Божијом помоћу, градња овога светога храма, у славу Једносушне и Животворне Тројице, а у част Св. Петра Цетињског Чудотворца. Темеље салише мјештани Прчања добровољним радом, а камен темељац положи и освети темеље Митрополит црногорско-приморски господин Данило, 3. децембра 1972. г. ”[4]

Прва служба у започетој и још незавршеној цркви била је на Васкрс 1975. и то Пасхално вечерње, а служили су јеромонаси Данило Маруновић и Павле Калањ са оцем Момом Кривокапићем. Прва литургија у овој цркви, тада још увијек без крова, служена је у недјељу по Петровдану 1976. Служио је Митрополит Данило, а присутан је био и лично Патријарх Герман. Тада је први пут зазвонило звоно са овога храма, а даровали су га др Владета Јеротић и Владан Ђорђевић. На Литургији је бесједио јеромонах др Амфилохије Радовић.

Освећење цркве било је тачно на десетогодишњицу рушења Капеле, 1. августа 1982. године. Осим Митрополита црногорско-приморског Данила, служили су Митрополит загребачко-љубљански Јован, Епископ далматински Николај, а умјесто Патријарха Германа који није могао да дође, служио је као патријархов изасланик, Епископ марчански Данило (Крстић). Он је бесједио на свеноћном бденију уочи освећења, а на Св. литургији и освећењу цркве јеромонах Атанасије. На вечерњу тога дана бесједио је јеромонах Амфилохије.

Поводом освећења, цркви Светог Петра на Прчању су поклоњене слике познатих академских сликара који су те слике насликали као свој вид револта против рушења Ловћенске капеле и подизања маузолеја Његошу умјесто завјетне црквице коју је сам саградио, у оно вријеме када су и многи други интелектуалци, свако на свој начин, подигли глас против овог насиља.  Оцу Момчилу Кривокапићу су, као главном неимару и покретачу идеје о градњи цркве, уручене слике академика Миће Поповића, Мира Главуртића, Младена Србиновића, Петра Омчикуса и Радомира Рељића. Фотографије ових слика могу се видјети у чувеном зборнику радова ”Сумрак Ловћена”, а оригинали се чувају у Ризници Српске православне цркве у Котору.

Црква је грађена од бијелог клесаног камена, али је дио намјерно остављен у грубом бетону. Наиме, отац Момо је истицао да не прави баналну копију него реминисценцију Његошеве капеле, јер је требало обиљежити тренутак рушења и тога суровог времена. Црква је, дакле, у камену, каква је некада била, али је дио у бетону који представља сирово вријеме и сирове људе који су је разбили, мислећи да могу да униште светињу. Зато су на фасади остављене слијепе аркаде (које на оригиналној капели не постоје) које представљају слијепце који су мислили да могу да униште цркву. Она се опет завршава каменом што символизује да ће опет бити саграђена и враћена на Ловћен.

Та идеја да ће Капела опет васкрснути провејава и кроз фрескопис у цркви гдје, поред уобичајених фресака светитеља и празника, доминира фреска Васкрсења Христовог, са исписаним ријечима које је Христос непосредно по Васкрсењу рекао Мироносицама и Ученицима – ”Радујте се” и ”не бојте се”, ријечи које је отац Момо врло често користио у бесједама, истичући да све док смо уз Васкрслог Христа, ничега и никога да се не бојимо. Међу фрескама такође важно мјесто заузима оригинална фреска, сликана по замисли оца Мома, гдје Свети Петар Цетињски приводи Васкрслом Христу Његоша који у наручју носи Ловћенску капелу, а два анђела држе свитак са исписаним ријечима из ”Луче микрокозма” – ”О, преблаги, тихи Учитељу…” Ту је и сцена из житија Светог Петра Цетињског како испред Цетињског манастира мири завађене Црногорце, која стоји преко пута фреске гдје Свети Сава мири своју браћу над моштима Светог Симеона Мироточивог. Дакле, иако се описују догађаји из подалеке историје, тема је, нажалост, и у ово наше вријеме више него актуелна…

У цркви Св. Петра се редовно служи и постоји активна вјеронаука при њој, а прчањска дјеца која похађају вјеронауку активно учествују у богослужењу. Дакле, ово није само лијепа грађевина која подсјећа на неки догађај који се десио прије педесет година, него жива црква у којој се усрдно приносе молитве Господу и Светоме Петру, и чека дан када ће њен прволик васкрснути и поново засијати на Ловћену.

 

[1]  Кривокапић Момчило, Момчило, „На Ловћену ништа (нарочито) ново”, Православље бр. 104-107, стр. 29.

[2]  Архив СПЦО которске за 1973. годину, Записник са 3. сједнице Одбора за градњу цркве Св. Петра, бр. 15.

[3]  Интересантан податак из овог Архива је да су свој прилог дали и ученици вјеронауке из Котора који су  новац сакупили продајом икона и сувенира које су сами правили.

[4]  Архив СПЦО которске за 1972. годину, бр. 28.

Pin It on Pinterest

Share This