Izaberite stranicu

„Јакове, изиђи напоље да дочекаш човека Божијег!“- приликом Свете тајне исповести два пута је чуо глас Духа Светога Преподобни Старац Јаков Цаликис, игуман Манастира Светога Давида. Други пут већ није имао избора, морао је да скине епитрахиљ и да остави верника у Капели Светог Харалампија и да оде да дочека човека Божијег. Тај човек Божији није био нико други до Марија Стилијанопулу или Марија Висока, како су је звали због њеног гигантског раста од 2 метра и 20 центиметара, како сведочи Митрополит Лемесу Атанасије.

Марија Стилијанопулу, човек Божији, рођена је 1947. године од благочестивих родитеља Христа и Константије Стилијанопулу у селу Китреа на територији данашњег окупираног Северног Кипра. Врло рано, у својој седмој години изгубила је оца који се упокојио од рака мозга, оставши са своје две млађе сестре на старатељство само својој младој мајци. Иако свега тридест седам година Константија је одлучила да се више не удаје, сматрајући да су венци са Свете тајне брака само једном полажу на престо Господњи. Потпуно је посветила живот својим кћеркама, а поготово Марији која је због свог гигантског раста била инвалид, као што ћемо видети у наставку житија. Константија је научила своју децу не само да иду недељом и празницима у цркву него и да се кући моле тако да су сваке вечери заједно читали молебни канон Пресветој Богородици.

По упокојењу оца Марија је, захваљујући своме гигантском расту, била десна мајчина рука која је завршава многе кућне послове, притом се бринући о својим млађим сестрама. Због свог доброћудног карактера сви су је вољели у Китреи, а поготово деца коју је увек окупљала око себе и помагала им у свим потешкоћама. Приликом турске инвазије 1974. године на Кипар, захваљујући Маријином мудром предлогу да возач сеоског аутобуса крене ка британској бази, сачувани су житељи њеног села. Нова страница њеног живота почиње са избеглиштвом у Лемесо где је њена гигантска појава у почетку често била узрок исмејавања  и то поготово несташне дечурлије. Због тога Марија је по читав дан била у кући и тек би предвече излазила из куће гутајући горчину исмејавања и притом никада не осуђујући никога.

Са временом нови Маријини суграђани упознали су њен карактер и њену састрадавајућу душу која је увек била пуна радости и разумевања за ближње, тако да су је у новој средини сви опет завољели. У основној школи је била одлична ученица, која се истицала великим патриотизмом који је исказивала у разним школским приредбама. Нажалост, још док је имала само 12 година почело је њено мучеништво јер тада су открили да има рак у глави који је временом издеформисао њено лице и непрестано вршио притисак на њену кичму. Због болести, ради лечења била је у Атини и у Америци, али лека није било и стање је било све горе и горе. Полако је почела да губи вид и после безуспешне посете лекарима у Бостону, вративши се у Атини била је посве уверена да ће да ослепи. Ипак са тиме мишљењем није се слагао један велики старац 20. века, као што ћемо видети у наставку.

Вративши се из Бостона, заједно са мајком прво су слетеле у Атину где су се сместиле код пријатеља Манолиса и Евангелије, која је предложила Марији да посете поред Атине, у Оропосу једног полуслепог Старца Порфирија, да узму благослов од њега, иако нису били сигурни да ће сам Старац да их прими због своје болести. Не баш одушевљена Марија, а погото чувши да је полуслеп и притом немајући неку велику жељу да иде, само је замумлала :“Мммм, шта ми он слеп слепој може помоћи !?!“ Ипак на предлог домаћина попустила је и кренули су сви код Старца Порфирија заједно са њеном мајком Константијом. Дошавши у манастир обрадовали су се јер су чули да је Старац мало боље и да прима народ у своју келију. Кад је дошао њихов ред, ушле су у келију и Старац Порфирије је одмах поздравио њеним именом, иако је пре никад није видио нити су се најавили, рекавши јој :“Зашто ниси хтела да дођеш да ме видиш и негодујући уздисала: Ммм!“

Марија и остали били су задивљени, а сам Старац Порфирије рекао јој је да му испричају историју њене болести и шта кажу лекари. Објаснивши Старцу Порфирију како лекари нису нашли узрок њеног гигантизма и да су јој рекли да ће да ослепи, Старац Порфирије је одговорио да неће ослепити него да ће почети кости да јој излазе из зглобова и да ће имати велике болове. Чувши то Марија је негодујући рекла да су јој кости здраве и да су лекари рекли да ће да ослепи, али Старац Порфирије је био упоран у својој дијагнози која се испоставила тачна. Затим је Старац Порфирије рекао Марији да клекне и почео је да чита молитву и одједном се десило велико чудо, где је Марија слушајући молитву чула једну неописиву божанску музику која је долазила из груди Старца Порфирија. Тада је, помоливши се, Свети Старац умолио Господа да се благодат Духа Светога настани у Марији и како сведочи отац Данил Гувалис молитва Старца Порфирија излазила је као звук звона, како је забиљежила у писму оцу Нифону Ватопедском, игуману Манастира Светог Нектарија у Глифади.

Захваљујући оцу Нифону, кога је знала још док је као дете био улични продавац јабука, упознала је свога духовника, Старца Јосифа Ватопедског, за кога је рекао Свети Старац Порфирије да је свет и да то многи не знају, али ће сазнати кад се упокоји за њега читаво православље, као што се и збило. Наиме, пар сати након упокојења лице Старца Јосифа је заблистало и на његовом лицу се појаво осмех који сведочи победу живота на смрћу вером у Васкрсење Христово као залог васкрсења рода људског. Управо поред Старца Јосифа, благочестива Марија научила се умно-срдачној молитви „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Умно-срдачна молитва помогла је Марији у њеном новом мучеништву, које јој је предсказао Свети Старац Порфирије јер су кости почеле да јој излазе из зглобова и колико год да је кортизона и лекова за умирење примала без силе и снаге Исусове молитве не би могла да истрпи болове, као ни искушење роптање . А сама Марија никад није за време свога земаљског живота зароптала на Бога и своју судбину него је увек благодарно трпила сва искушења која јој је живот доносио.

Сва њена утеха била је у Богу и у Његовим угодницима, тако да је често посећивала манастире не марећи за болове и остале тешкоће при саобраћају које је имала због свог гигантског раста. Упознала је велике светионике православља двадесетог века попут Старца Порфирија, који јој је рекао да је узрок њене болести незнање лекара који су њеној мајци Константији док је била трудна дали три погрешна лека који су били за епилепсију, а не против повраћања. Управо ти лекови су узроковали поремећај код Марије, који се као последица манифестао путем гигантизма.

Приликом посете Манастиру Светога Давида смирени игуман Преподобни Јаков напустио је Свету тајну исповести да је поздрави као „Човека Божијег“. Са Светим старцем Пајсијем имала је преписку који је о њој сведочио да је Марија „духовни гигант“. Светог живота духовник манастира Дадију, Старац Амвросије Лазари уступио је Марији своју келију за преноћиште, рекавши јој да на „Небесима има палату“ притом је питавши „ да ли ћеш и нас да угостиш тамо?“ Старац Амвросије је прорекао Марији да ће се упокојити пре своје мајке, што се заиста и збило.

Сама Марија није била само поклоница него се трудила да свима помогне, како молитвом, тако и финансијски свима потребитима. Помагала је многе манастире, налазећи купце за манастирске рукодеље или шаљући сиромашним светогорским калуђерима пакете или новчану помоћ. Многе је студената одшколовала као да су њена властита деца, налазећи им стипендије и све што је било потребно за школовање. Марија је засита била Човек Божији, који је из своје болести и невоље свима помагала никада не тражећи никакву овоземаљску утеху. Њена радост је била Крсно-Васкрсна! Непрестано се разапињала на крсту болести, молећи се за сав свет и притом помажући другима да би сви осетили радост Васкрсења Христовог, која је извирало из њене душе. Пуноћа њеног духовног живота ношења Крста Господњег дошла је до свога врхунца када је Марија заједно са својом мајком Констатијом била замонашена од Старца Јосифа Ватопедског у Светом манастиру у Пафу 17. августа 1993. године.

Како се осећала на монашњу у једном своме писму је описала: „ Не постоје речи како да вам опишем моје пострижење. Читава сам била као огањ и мислила сам да ће срце моје да изгори од радости, од налива емоција. Не могу да вам опишем. Старац Јосиф је био у неземаљском стању, нећу то заборавити. Као да смо се налазили на небесима. Нека је свепрослављено име Господње! Благодарим Господа и Богородицу и све оце заједно са мојим Старцем који су моју грешност удостојили монашке англеске схиме!“  По благослову Старца Јосифа Ватопедског све до упокојења Марије нико није знао да је примила монашки постриг. Ипак приликом посете једном женском манастиру Богородице Вратарнице код Волоса у Грчкој светог живота игуманија Макрина одмах је препознала благодат монаштва на лицима Марије и њене мајке и упитала их: Да ли сте ви монахиње? Након упорног наваљивања од стране прозорљиве игуманије, напокон је Марија признала умољавајући игуманију да ником то не говори јер немају благослов од Старца Јосифа. Међутим, игуманија Макрина је позвала све сестре у трпезарију да каже душекорисну реч монахињама. Касније су сазнали да пре него што ће доћи у манастир прозорљива игуманија Макрина рекла је сестрама да ће их данас посетити Човек Божији, што је била светог живота великосхимница монахиња Марија.

Убрзо након примања монаштва приближавала се и нова голгота за Марију, болест се погоршала тако да је морала бити смештена у болницу у граду Лемесу на Кипру, где се заразила инфекцијом која је узроковала нове болове и све брже је водила ка овоземаљској кончини. Сва та искушења и у болници Марија је подносила са непоколебивом вером у Васкрслог из мртвих Господа нашег Исуса Христа. Управо са том силом непоколебиве вере своју освећену душу предала је у руке Васкрслом Господу Исусу Христу из свога намученог и напаћеног тела које је постало сасуд Духа Светога.

Човек Божији Марија упокојила се 20. јануара 1998. године у болници у Лемесу. Сама њена сахрана личила је више на празник радости где је Човек Божији Марија окупила око свога смртног одра многе вернике са читавог Кипра. Уз присутво верног народа и мноштво свештеника схи-монахиња Марија сахрањена је у манастиру Богородице Сфалагиотисе у Лемесу, а по Божијем промислу началствовао је јеромонах Атанасије данашњи митрополит Лемесу. Човек Божији Марија, гигант телом беше a још већи духовни гигант по речима Светог Старца Пајсија, сада пред Престолом Божијим заједно са мудрим дјевама узноси славу Тројичном Богу непрестано се молећи за сав род људски.

Нека би молитве схи-монахиње Марије „Човека Божијег“ биле духовни ослонац у свим нашим животним невољама и потешкоћама!

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

 

Pin It on Pinterest

Share This