Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Храму Христовог Вазнесења у Лијевој Ријеци, 5. јун 2008. године
,,И послије када се савију небеса, и ова земља, и када свијет и творевина Божије уђе у онај последњи, осми дан незалазне Божије свјетлости, и ондја ће ова пјесма се пјевати ва вијек вијека.” Пјева се пјесма Христовом Вазнесењу које је проузроковало радост Његовим ученицима, а Његови ученици смо сви ми, милионе душа кроз вијекове који су се крстили у Његово име, који су исповједили и исповједају вјеру у Њега као Сина Божијега и као Бога свога, као Спаситеља и Искупитеља, милиони људи. И у прошлости и у наше вријеме, а и у будућа времена ће се појати та пјесма и исповједаће људи ту велику и свету истину Христовом Васкрсењу и Његовом Вазнесењу, јер та истина није само истина о Њему, него је, на првом мјесту, истина о нама, о нама људима. Његово Вазнесење, Његов узлазак на небеса тијелом, овим нашим људским тијелом није ништа друго него је Вазнесење, узношење у бесконачни божански сјај, божанску доброту, вјечни и непролазни живот наше пролазне људске природе.
Он је прво сишао са небеса да би онебесио земљу. Очовјечио се да би људе обожио, да би људе из низина са земље, из дубина бића, из окова смртности и пролазности преобразио у вјечна, непролазна бића. Међу нама наш философ Слобо Томовић, и ваш, поријеклом Васојевић, негдје је он записао у својој књизи, у временима његовог богоискатељства, оним првим годинама трагања његовог ума, његовог срца за истином човјековог бића, записао ријечи: ,,Сами смо у васиони.” Ево га ту, није он ту ријеч заборавио. Тако је и говорио и мислио док се није срео са Христом наш Слободан Томовић, а сада више гарантовано не би записао такве ријечи јер зна и осјећа и живи и не мисли да смо сами у васиони. Нисмо сами, јер је са нама Бог! Уосталом, и име Његово то значи, Емануил – ,,с нама Бог”. И зато, и када прослављамо Христово Вазнесење на светој Литургији, говори епископ или свештеник у олтару, а ви то понекад не чујете: ,,Вазнеси се на небеса Боже и по свој земљи слава Твоја. Узнеси се, узнио си се на небеса, али нијеси нас оставио саме. Уткао си се у наше биће, у нашу судбину, у нашу природу, ушао си у матицу васионе бића, историје људске судбине, ушао си да никада више не изађеш, него си живот, на првом мјесту људски живот, узнио са Собом, обдарио га бесмртношћу, непролазношћу, вјечношћу, узвисио си људску природу.”
Јер да није Вазнесења Христовог, Њега вазнесеног и наше природе вазнесене са десне стране Бога Оца, шта би ми били онда? Не само што би били уклети и проклети усамљеници у овој васиони, него би били још гори од црва који гамижу овдје по земљи. Јер црв гамиже, али је бесловесан и није свјестан свога ништавила, а највеће проклетство човјеково јесте управо то што има ум и разум и кроз њега, колико је умнији и паметнији, сазнаје своје ништавило овдје на земљи. Прах, од праха створен у прах земаљски се враћа. Али тај прах, који јесте човјек, он је освештан и освећен доласком Божијим у прах. И прах се преображава у вјечну и непролазну доброту и топлоту. У томе је и смисао Христовог Вазнесења, сила Његовог Васкрсења остаје са нама и у нама, и зато ми непрекидно исповједамо, у нашем исповједању вјере: ,,Вјерујемо у васкрсење мртвих.” У древним симболима вјере је писало: ,,Вјерујем у Васкрсење тијела.” Душа човјекова, она носи у себе ту клицу бесмртности и зато, вјерујући и знајући да је Христос васкрсао тјелесно и побједио Својом смрћу смрт, онда и ми, примивши тај дар бесмртности, непролазности, и вјечности, тај свети квасац, и ми, када поштујемо човјека, ми поштујемо у човјеку ту искру божанствену, тај огањ којим је Бог заквасио људску природу. Пошто је човјек не као неко пролазно биће које данас јесте, а сјутра није, јер када би само то био не заслужује нимало више поштовања ни од црва ни од мрава, ни од било ког инсекта који постоји овдје на земљи.
Али, благодарећи томе дару божанском, он је биће божанско, достојно неизрецивог поштовања. И увијек се чудим људима који говоре и који су говорили о прогресу, о напретку човјековом, а не вјерују у Бога, не вјерују у бесмртност човјекову. То је једно од највећих заблуда људских, највећих обмана људских у којима живе људи овдје на земљи. Какав је то прогрес који завршава смрћу? Управо је био наш мудри отац Јустин Ћелијски: ,,Ако би само то био људски живот, онда би овај живот био воденица смрти која меље.” Непрекидно меље и сва бића и сву творевину и човјека. И била би ова земља воденица смрти да није тога огња божанскога, да није Христа Господа, да нам се није открило лице Његово, свјетлост Његовог божанског лика, да нас није узнио на небеса и тиме људску природу украсио и дао могућност човјекову усавршавању и напредовању не само у распону од десет, двадесет, тридесет, педесет или сто година, него напредовању бескрајноме, бесконачном. Зато је један дивни учитељ Цркве Божије, Григорије Нисијски, записао, испуњен тим огњем, том вјером и тим опитом духовним: ,,Људско усавршвањe има један крај – то је бескрај.” Нема краја, нема границе људском напредовању и људском усавршавању. Смрт је само једна станица у том људском напредовању и усавршавању.
Кад би дете питали у материној утроби, када излази из материне утробе, шта мисли шта ће бити са њим, дете ће бити у ужасу. ,,Куд да изађем?! Ово је једини живот који постоји! Утроба моје мајке, оно што ме везује за њу и оно што ми она дарује.” И зато плаче дете када излази, јер мисли оно што ми мислимо када умиремо. Мисли: ,,Све се завршава! Нестаје живот!” А оно, отвара се нека бескрајно шира утроба од материне утробе, у коју улази човјек и његов живот. Онај који сије пшеницу или кукуруз, он зна да када посије оно сјеме оно мора да умре, да се распадне да би могао да се роди нови живот. Зашто онда не сумњамо да иста тајна се не догађа са човјеком, са људским тијелом? Тијело се сије у земљу. Ево овдје гробови око нас, а сјутра и наш гроб ће бити. Сије се у земљу, али као што се пшенично зрно сије у земљу, па из њега се рађа нови живот, па тако и људско тијело се сије. И то је припрема за нови вјечни и непролазни живот који нам се открио у тајни Христове личности, који нам се открио у тајни Вазнесења Христовог, коме је овај храм посвећен. Мудри били преци, знали су коме ће посветити овај храм. Многи изаберу свеце и то је добро, али изабрали су оно што је најсветије, чиме свеци постају свеци. Мудри били ови Лијеворјечани Васојевићи. Није ни чудо да су били такви јер су били просвећени свјетлошћу Христовог богопознања. Зато хвала Богу да је овај храм поново обновљен овдје на овом мјесту, и да је он сада путоказ на обнављању наше душе, обнављању овога мјеста, живота у њему, обнављању духовном, обнављању свих који овдје долазе и пролазе, који овдје живе и обнављању будућих покољења. Дивни и велики дан овај свети празник Христовог Вазнесења. Вазнио се Господ, по свој земљи слава Његова и ово мјесто је свједочанство Његове славе и наше сабрање данас, које је наставак онога златнога ранца који траје вијековима.
Двије хиљаде година милиони су се сабирали као и ми данас! Шта смо ми и ко смо ми у ствари? Ми нисмо ништа друго него смо се и ми сабрали око оне Тајне вечере Христове, гдје су били Његова дванаесторица ученика, на оној првој Тајној вечери, а замисли само колико је Тајних вечера по своме свету, на свих пет континената, од Владивостока до Јамајке, Аљаске, не знам гдје. И данас Тајна вечера се обавља, милиони душа прославља име Христово, прослављају Христово Васкрсење, примају тијело и Крв Христову, постају једно са Њим и на тај начин постају једно и заједно једни са другима. Не само са савременицима, него са покољењима која су била и са покољењима која ће доћи. Једна вјера, један Бог, једно Вазнесење, једно свето Причешће, једно тијело Христово, и сви они који примају ту светињу, сви постају једно и постају једно. Земаљске државе, то иде као паукова мрежа. Данас га видиш, сјутра га не видиш. Неко постави границе овдје, неко и овдје. Дође и прође, дођу и прођу и моћници и силници овога свијета, видео си их, били су страх и трепет. Па и они их више нема, па и они данашњи били па и њих бити неће.
И та света заједница Цркве Христов је нерозарива заједница Христова. Његово свето тијело остаје и тиме се потврђује да је заиста Онај који је у нама јачи од оних који су око нас. Да је у нама побједа која побјеђује овај свијет, која побјеђује гријех и смрт и демонску силу и све оно што пријети и угрожава људско биће и у времену и у вјечности.
Tранскрипт Данило Балабан
