Izaberite stranicu

Свечаним литургијским уношењем иконе Митрополита Петра II Петровића Његоша у Цетињски манастир 19. маја 2013. године, у Недељу жена Мироносица и на спомен преноса моштију Светог Саве, на Цетињу је овај дан на нивоу Митрополије црногорско-приморске установљен као датум његовог празновања као светитеља Цркве Божје. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је том приликом изговорио бесједу коју објављујемо интегрално:

Христос воскресе!

Први свједоци и прве благовјеснице Христовог Васкрсења биле су Жене Мироносице, које управо данас, у ову другу недељу по Васкрсу прослављамо. Прва благовјесница Христовог Васкрсења била је Његова Мајка, иако то није непосредно записано у Јеванђељима, са разлога да не би неко рекао: „Ето, мајка је због своје дубоке туге то измислила, како је њен син васкрсао.“ Али се помињу Марија Магдалина и друга Марија, и у сваком случају и Свети оци непрекидно подвлаче и истичу да је међу првима и прва Она дошла, што је потпуно и природно – ко би прије дошао на гроб свога дјетета, ако не она која га је родила. Дакле, Пресвета Дјева, Марија Магдалина и друга Марија и друге Жене Мироносице су прве које су посвједочиле да је Христос васкрсао. Посебно мјесто међу њима заузима Марија Магдалина, која је дошла сама до гроба Господњег, и мислила да у врту поред гроба види градинара, онога који је чувар тога врта, па каже: „Ако си га ти узео“, видјевши да је гроб отворен, „кажи ми да га ја узмем“. А Господ јој каже: „Марија!“, и њој се отварају очи и жели да падне пред ноге Његове, а он јој каже: „Не дотичи ме се, још нисам отишао Оцу своме и Оцу вашему, иди и јави то ученицима“ (уп. Јн. 20, 15-17). И долазио им је Господ првих четрдесет дана до Свога вазнесења, да их посјети и да се са њима срете, и у Галилеји и на другим мјестима – стално се јављао ученицима и другима: и оној двојици на путу за Емаус и Томи, кога смо прослављали прошле недеље, који је посумњао, а Господ га је позвао и рекао му: „Стави прсте у ране моје и не буди невјеран него вјеран“ – и Тома невјерни – који је невјеровао за све невјернике кроз историју до данашњега дана – кликнуо је оне свете ријечи: „Господ мој и Бог мој!“ (уп. Јн. 21. 26-28).

Свједоци Његовог Васкрсења су и сви они који су се кроз вјекове крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога, милиони њих. Нема веће заједнице, нема веће државе нити је било у историји свијета од те заједнице – заједнице Божијом свјетлошћу обасјаних људи, земаљских народа свих језика и свих боја који се кроз вјекове сабирају око живоноснога гроба Христовога, око храма Његовог Васкрсења, око Њега васкрслога, крштавајући се по Његовој заповјести датој првим ученицима, а онда датој и свима нама, у име Оца и Сина и Духа Светога. Само Господ знаде колико их је, више их је од звјезда на небесима, од пијеска морскога, неизбројан је број оних који су живи, живоносни свједоци да је Христос васкрсао.

Један од тих свједока, после Жена Мироносица јесте и Свети отац наш Сава, архиепископ и просветитељ српски. То је онај Сава који је два пута ишао у току свога живота у Свету Земљу. Није онда било лако посјећивати Свету Земљу, данас је то лако отићи до Јерусалима, а онда је требало бродовима и пјешке ићи, путевима дугим све док би се дошло до Свете Земље, до гроба Христовога, до храма Васкрсења, до свете горе Синаја… Све је то Свети Сава посјетио ходећи стопама Христовим. Од своје младости, од свога рођења он је ходио путем Господњим и зато је он учитељ пута који води у живот, јер је свједок Христовог Васкрсења, свједок Христа Распетога, погребенога и Васкрслога – сав је његов живот у знаку тога свједочанства, сва његова проповјед је у знаку тога свједочанства. Сво његово свједочење у његовом народу, с правом названим светосавским народом, није ништа друго него је свједочење Христа Васкрслога и проповјед о Њему. Просвећивање тога народа, не само докле је ходио овдје на земљи и не само онда када су пренесене његове свете мошти из Трнова града у Милешеву, и не само онда када су његове мошти мученички пострадале и спаљене на Врачару, него непрекидно, ево до данас, Свети Сава је учитељ пута који води у живот, и просветитељ. Просветитељ не само нашега српског народа него је просветитељ свих земаљских народа, јер то и јесте својство Светих Божијих људи, да они не припадају само једном народу, већ припадају – јер су Божији људи – свим земаљским народима.

Послије Светог Саве, велики свједок Христа Васкрслога и својим животом, и својим дјелом, и својим ријечима, и својом светошћу, и својим просветитељством јесте наш отац Свети Петар Цетињски Чудотворац, чије мошти овдје цјеливамо. Он је заиста и својим моштима потврдио Христа Васкрслога, јер откуд би се сачувале његове мошти овако цјелокупно до дана данашњега да није га се дотакао огањ Христовог Васкрсења. Када смо пресвлачили Светог Петра Цетињског, слава му и милост, прије неку годину заједно са садашњим патријархом нашим Иринејем, онда смо видјели да је заиста Свети Петар сачуван цјелокупан, од браде до прстију на ногама сачувана је кожа, жута и златна Светог Петра Цетињскога, прво сахрањенога па онда извађенога из земље 1834. године, у вријеме његовог младог наследника Петра II Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски шта је друго него живи свједок Христовог Васкрсења, зато је и његова ријеч била тако моћна, зато његов благослов и до данас одјекује у људским срцима и душама, али зато је и његова тешка ријеч, његова клетва пуна снаге, као што је била клетва Светих пророка старозавјетних и новозавјетних, који су се борили против зла, против демонске силе и против мржње, нарочито против братске мржње, отровне, која је нажалост наслеђе и наше, али није само наше него свих земаљских народа и земаљских људи.

Свједок Христа Васкрслога

Још један свети, попут Мироносица, попут Светога Саве, попут Светих Божијих људи, попут његовог стрица Светог Петра Цетињског, јесте и несумњиво Петар II, Митрополит цетињски, Пустињак и Ловћенски Тајновидац, како је већ написано на његовој икони коју овдје видите постављену, унијету литургијски данас, на овај свети дан у храм Рождества Пресвете Богородице Цетињског манастира. Постављену на мјесту гдје је и лик његовога Светога стрица, овдје на иконостасу и овдје у овом светом храму гдје је почивао неколико првих година, све до 1855. Септембра мјесеца те године његове су мошти пренијете у његов храм, храм који је он подигао, који је он пројектовао, који је он утемељио, заповједивши Црногорцима да га тамо сахране и поновивши ту своју заповијест у свом завештању. Пренијет је на Ловћен, тако да је с правом назван, ево и на овој његовој првој икони, Ловћенским Тајновидцем, не само Митрополитом црногорским и цетињским него и Ловћенским Тајновидцем, јер је заиста био тајновидац. И све оно што је видио, Свети нови Петар II Петровић Његош Ловћенски Тајновидац, све је то испуњено оним најдубљим виђењем и сазнањем – виђењем Слова предвјечнога Оца, кроз кога је све постало што је постало, као што је он записао у своме завјештању. Виђење Њега не само као Творца неба и земље и свих свјетова, како он каже „свесветија“, него и виђењем Њега као Спаситеља, као Искупитеља, као Онога који се „обука у чјеловјечество“, како он сам то записује, постао човјек рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве и који је поживио са нама до свог распећа, до Гетсиманске баште „оцрњене издајом“, како сам каже у својим светим пјесмама – али Христа не само распетог и погребенога него Христа васкрслога.

Сво његово дјело је испуњено том дубоком надом у бесмртност, у вјечност човјекову, не само у вјечност људске душе. То је толико њему било кристално јасно да је у свеукупном свом дјелу до упокојења говорио о бесмртности људске душе. Остале су записане и оне његове чувене ријечи: „Ако исток сунце свјетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна. Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета.“ Нико на овом језику, а бојим се ни на неком другом европском језику није написао тако дубоко свједочанство о вјечности и бесмртности људскога бића као што је то урадио синовац Светога Петра, њиме надахнут, њиме васпитан – јер све оно што је учино Петар II, све је он то научио поред кољена свога Светога стрица, који га је изабрао, записавши у своме завјештању да је он његов наследник и да се нада да ће бити човјек од посла и разума по мјери коју му је небески Отац подарио. Тако се то и показало кроз сав његов живот: сав његов живот, његов земни подвиг и његова поезија, његово дјело у служби Бога и народа све је то у знаку Христовог Крста, Христовог распећа, у знаку Христове смрти, у ношењу крста.

„Крст носити нама је суђено, страдање је крста добродјетељ“ – у тим ријечима сажима се све оно што је Петар II Петровић написао, да би добило свој врхунац и своју пуноћу у завршним стиховима његове Луче микрокозме написане овдје у његовој ћелији, овдје изнад светога храма Свете Госпође у вријеме великог четрдесетдневног поста. За четрдесет дана није излазио владика Раде из ћелије него је сио и у четрдесет дана до Васкрса – од Адамовог изгнања из Раја, кога се сјећамо на почетку Великог поста до Христовог Васкрсења – он је писао Лучу микрокозму. Попут једног другог великог светитеља Цркве – Светог Григорија Богослова, који је такође, остало је то записано, проводио у посту, молитви и подвигу четрдесетодневни пост и онда је написао на крају једну пјесму на Васкрс: „Теби који си вјечни ум“, каже Свети Григорије Богослов, „приносим првине мога ума и мога разума у овај свети дан, теби који си вјечно Слово, вјечна Ријеч и вјечни Логос Божији, приносим првине мога слова, моје ријечи“. „Теби која си вјечна и непролазна Ријеч“, мислећи на Христа Господа, „а теби који си Дух Свети Животворни, и теби приносим срце своје, душу своју, ум свој, биће своје, прослављајући свето Твоје васкрсење“. Ништа није мање снажна ни она завршна пјесма Петра II Његоша у Лучи микрокозми: „О преблаги тихи Учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога. Од твога су свјетлога погледа упла- шене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари, Васкрсењем смрт си поразио, земља слави свога Спаситеља.“

То је суштина свједочења и свеукупног дјела и подвига Петра II Петровића Његоша, владике Рада; као и оно што је изговорио легавши на странац свога стрица приликом свога упокојења: „Пресвета Тројице остављам ти на аманет Црну Гору, Пресвета Богородице спаси нас, арханђеле Михаиле прими у твоје руке моју грешну душу“, то је изговорио, то је записао Петар II Петровић Његош и упокојио се и прешао у безобални океан Царства небескога, примљен у наручје Христово, као што је и сам посвједочио славећи Бога у своме завјештању, у најљепшем завјештању написаном људском руком: Слава Тебје показавшему нам свјет, слава ти који си нам показао свјетлост, твоје је Слово све из ничега створило, твом Закону је све покорно, ја сам у току свога земнога живота дивио се твојим чудесима Господе и хвалио и захваљује му „хвала ти Господе што си обдарио љепотом душе и тијела над милионима“, и читавог живота прослављао је Господа и љепоту Његове творевине и оплакивао, као што каже у завјештању, биједну људску судбину. Ступио је пред лице Божије, како сам каже „под његовим лолом да вјечни сан борави или у вјечним хоровима да га вјечно слави“ као што се и догодило. Од тада, па ево до данас и до краја свијета и вијека, он је један од оних који поје у хоровима анђелским о којима је писао, који су га водили у тајне овога и онога свијета. У њиховим хоровима, у хоровима Светих пророка, Светих апостола, Светих мученика, у хору у коме поје пјесму Христу Богу његов стриц и учитељ Петар I Петровић Његош, у хору у коме поје Свети отац наш Сава архиепископ и просветитељ српски, поје пјесму непрекидно и Свети Петар II цетињски Митрополит и Ловћенски Тајновидац.

Његошев Живоносни Гроб косовски

И ево данас на овај свети дан – и није случајно што је то баш данас на овај дан Жена мироносица и на овај дан Преноса моштију његовог учитеља такође Светога Саве – уноси се литургијски свечано икона у овај свети храм.

Овдје гдје је духовно стасао, духовно прогледао, гдје је прослављао Бога и гдје је мученички страдао за вјеру, тврду Божију вјеру православну, и за свој народ жртвујући се за њега; баш у ове дане када је поново покренуто питање обнове његовога гроба, цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену. Његовог гроба, који је својим мучеништвом од 1855. године до 1879. г, од 1879. до 1916. г, од 1916. г. до 1925. г, од 1925. г. до седамдесетих година, нарочито својим мучеништвом од седамдесет четврте године, својим разорењем, постао причастан Христовом гробу. Као што је он – боговидац и богозналац и тајнозналац који се жртвовао и приносио за свој народ – написао и оне велике истине: „Наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке, надање се наше закопало на Косову у једну гробницу“, Петар II је кроз Христов гроб, кроз издају у Гетсиманској башти, кроз Христово васкрсење сагледао судбину свих свјетова, судбину свих земаљских народа а посебно судбину свога народа, нарочито кроз Косово и кроз Милоша и вјеру Обилића и кроз великомученика косовског Лазара. Јер и тамо је пјевао и оставио запис: „Весели се праху Немањића, Немањића и Хребљановића“ то је Његош, то је његово осјећање људског страдања, људске патње, борбе између добра и зла, између Сатане и Бога, између лажи и истине, између мрака и између свјетлости, његово сазнање је дакле ту записано а нарочито у овим ријечима о косовској гробници.

Не вјерује он у безнађе, па ће рећи: „надање се наше закопало на Косову у једној гробници“ – није изгубио наду, није губио ни једног тренутка ни што се тиче њега самога цетињског пустињака и ловћенског печалника, није губио наду сукобљавајући се са великим страшним злом гледајући како „ад на њега са проклетством риче, све му гледа грдна судилишта“, и будући свјестан да је поред врата изнико тартара. Нико тако дубоко није доживио ужас зла демонског, сатанског колико је Петар II Петровић Његош и нико тако дубоко није доживио тајну Христовог Васкрсења и спасења и утемељио су своју вјеру у своје биће и у времену и у вјечности управо на Гробу, али на гробу живоносном. И његов гроб и косовска гробница и сви гробови земаљски од Адама до данас док је свијета и вијека, сви се они огледају у гробу Христовом, који је гроб живоносни, који није гроб безнађа, таме, смрти, пролазности и ништавила него је живоносни гроб – дародавац вјечнога и непролазнога живота и вјечнога и непролазнога људскога достојанства. Велика је дубока истина, чији је свједок Свети Петар II Петровић Његош и надамо се да ће и они који га воле, који га до одређеног степена и разумију, да ће они схватити да није његова величина у томе што је био господар Црне Горе, иако је и то и те како значајно. Његова величина је у томе што је био најбољи пјесник који је написао своју поезију на српском језику и у томе је ненадмашан. Његошева величина управо јесте у томе што је он свједок да над „свом овом грдном мјешином опет умна сила торжествује“, зато што је он појао химну свемогућем Богу и сав његов живот није ништа друго него је химна божанској доброти, божанској љепоти, божанској мудрости, оплакивање биједне судбине људске, сагледавање ужаса демонског и сатанскога које разара људско биће и људску судбину. Са друге стране он ни једног тренутка, и у томе јесте његова величина, не губи надежду. Не губи надежду ни на Косову претвореном у гробницу, не губи надежду ни када сам се примиче гробу, него са том надеждом ступа пред лице Божије, да Га вјечно прославља. Не губи надежду ни у будућност свога народа иако су они који устају против њега били много моћнији, много снажнији па и данас су исто тако моћни и снажни. Не губи наду ни онда када постаје свјестан зла домаћега опакога и отровнога у његово вријеме, и још опакијег и отровнијег зла домаћега у ово наше вријеме, никада он не губи наду и учи и нас да не губимо наду. Учи нас управо темељећи ту своју наду и нашу на Христовом живоносном Гробу, на своме гробу који ће васкрснути са ћивотом Светог Петра Цетињскога на Ловћену. Темељећи ту своју наду у непобједивој сили Христа Бога и Пресвете Тројице, којој предаје на аманет Црну Гору, Пресвете Богородице и Светог архангела Михаила побједника демонске силе на небесима, Онога коме је предао своју душу да је прими и да је принесе на „олтар свесветија“, да би служила Богу као што Му је служила и овдје на земљи.

Молимо се њему да нас врати светом путу Христовом

Данас, ево, уносећи свечано литургијски његову икону у овај свети храм ми прослављамо Господа што нас је обдарио таквим великим и дивним и чудесним Светитељем, мудрацем, боговидцем и тајнозналцем. Благодаримо Господу што је то прозрио његов стриц Свети Петар Цетињски, па га је изабрао међу многим својим синовцима и рођацима, посебно је њега изабрао да би он заиста оправдао његово одабрање. Благодаримо Господа, хвалимо и благосиљамо и радујемо се и молимо се Светоме Петру II Митрополиту цетињском, Пустињаку цетињском и Ловћенском Пророку и Тајновидцу, молимо се њему да нас научи да нас поведе, да нас пробуди, да нас врати оном светом путу којим је он ходио, путу Христовом, путу Богочовјека, путу његовога стрица, који остаје мјера свих путева и путељака којима ходи његов народ. У то име још једном и безброј пута: Христос воскресе!

Радује ме да је данас овдје приликом уношења светога лика Петра II Петровића Његоша и наш Ђоко Петровић, потомак митрополита Василија, да овде имамо и наше браће Руса и других који су овдје, радује ме да је са нама овдје заједно и наш игуман Давид из Аргентине, свештеник наше Епархије буеносариеско–јужноцентрално америчке, који се родио као римокатолик, али је примио Православље и постао свештеник, и ево припада нашој Митрополији, нашој Српској Цркви, и не смета му што се она назива Српска Црква, као што смета некима који би хтјели да и Његоша сликају по својој некој уској слици, да га сведу на свој ниво, онај мали ситни, сићушни ниво свој „монтенегрински“, њега кога васиона не може да смјести у себе, ни људска природа. Који не само што је исконски Црногорац и изворни Србин, Цетињанин, Његушанин, него Свесловен, свечовјек, који смјешта у себе не само људску душу и свечовјечанску него и смјешта у себе све свјетове и више од тога – смјестио је у себе Христа Васкрслога, Творца неба и земље, и остао и био Његов живи до данас свједок. Радује ме што су овдје присутни и други Цетињани – предсједник Цетињске црквене општине г. Радусиновић, умировљени председник цетињског града г. Јован Маркуш и сви ви остали, који данас учествујете у овој свечаности уношења литургијског у храм Рождества Пресвете Богородице Светога Петра II цетињског Пустињака, Ловћенског Тајновидца и Христоносца.

Ово је дан који ће убудуће, ако Бог да, сваке године – поред оног дана његовог упокојења, који се поклапа са даном упокојења његовог стрица (Лучиндан) – бити обиљежаван као дан уношења иконе Светога Петра Цетињског II у овај свети храм. Његовим молитвама, молитвама Жена мироносица и Светога Саве, Господе Исусе Христе Боже нас, помилуј и спаси нас. Амин.

Преузето из часописа “Светигора” бр. 226

 

 

Pin It on Pinterest

Share This