Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија на помену Љуби Јевтићу, који почива у Његошевом парку у Подгорици, 27. марта 2011. године
Окуписмо се да одамо почаст Љуби Јевтићу, који пострада овдје, на овом мјесту за вјеро и отачаство. Као добровољац, призван својом савјешћу, носећи у себи вјерност Богу, вјери својој и отаџбини својој. Сва наша земља је посијана оваквим гробовима, а нарочито у 20. вијеку. У првом свјетском поклању и у другом свјетском поклању, а ево и у овом новом поклању, наша земља је посијана злом и злочинима, бар што се тиче овог народа, из истих градова и из истих мјеста као што и данас долазе, као што су дошли прије дванаест година, као што су дошли бомбардовањем Србије и Црне Горе, Косова и Метохије. Ово знамење је свједочанство неуништивости оних који су вјерни своме отачаству.
Симптоматично је да је покојни Љубо, страдалник за вјеру и отачаство, из Сребренице, града Стефана Високога, деспота српскога, у чије вријеме је такође у том граду било покоља и страдања. А ево, и у наше вријеме хиљаде православних Срба су побијени, али и други су пострадали. Тако да, тај град носи на себи знак распећа, као што је знак распећа и на овом гробу.
И нека Бог благослови Подгоричане краја Првога свјетскога рата, који су се сјетили да овдје поставе ово знамење Љубу Јевтићу. Нека Бог благослови и Матицу српску – друштво у Црној Гори и Удружење ратника 1912-1918, који нијесу заборавили ово мјесто, него су посјетили нас овдје, на обалама ове свете ријеке, која жубори поред његових костију и приповједа и приповједаће и будућим покољењима подвиг овог витешког Србина из Босне поносне, који је овдје оставио свој биљег и овдје, крвљу својом, запечатио своју вјерност вјери и отачаству своме.
Бог да му душу прости!
Транскрипт: Данило Балабан
