У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас, 5. фебруара, служена је Света архијерејска литургија са поменом блаженопочившем архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског манастира и Манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу.
Свету службу Божију и помен служио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење: јеромонаха Рафаила са свештеномонаштвом манастира Подмаине, протојереја Зорана Ђедовића, јереја Младена Балаћа, јереја Бојана Радуновића, јереја Блажа Петровића, јереја Златка Васића, јереја Велимира Бугарина и јерођакона Сионија (Зорића), и молитвено учешће Јелене, рођене сестре блаженопочившег о. Луке, као и многобројног вјерног народа.
Након одслуженог помена на гробу блаженог спомена архимандрита Луке, сабранима се обратио Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, истичући да је ово девета година од када се окупљамо око почивишег и приснопамјатног, никад не заборављеног, нашега оца Луке, који је оставио дубоки траг не само у Митрополији црногорско-приморској, него у Српској православној цркви и шире, као нарочити, посебан лик међу нашим монаштвом и свештенством. Он је казао да је то тешко објаснити, али оца Луку, иако је био човјек ненаметљив, врло једноставан, сви који су га срели макар једном, запамтили су за цио живот. Подсјетио је да је о. Лука био човјек великог образовања, великих могућности,“ била му је отворена сјајна могућност добре каријере као универзитетског професора Београдског универзитета, што му је и припадало и по његовом образовању и по његовом васпитању од родитеља, који су били врсни интелектуалци, угледни људи у Београду“.
„Али отац Лука је изабрао нешто много узвишеније. Он је образујући се трагао заправо за Богом и посебно за Божанском љепотом, а свети оци говоре да је Бог савршена љепота. Он је са те стране приступио и вјери и Богу, и носио је ту Божију љепоту у себи, имао је и урођену љепоту душе и мисли и осјећања, али је то све оплеменио љепотом Божијом. Иако је човјек великог образовања, видио свијета доста, био је човјек, као што рекосмо, врло једноставан, чак и до те мјере да је многима изгледао некако мало наиван, а то је она врлина која нас заиста приближава Богу – та једноставност и отвореност“, бесједио је владика Јоникије, додавши да је зато отац Лука био некако свима близак, свима интересантан и драг.
Његово високопреосвештенство говорећи о оцу Луки, још једном је указао на дубок траг који је он оставио у Митрополија црногорско-приморској, нарочито у Цетињском манастиру и у Цетињу:
„Као пастир нико тако није имао успјеха на Цетињу као духовник, као што је то наша отац Лука, па неће бити, и по томе се види, да пастири овоме народу морају бити баш из њиховога села или мјеста. Само ко носи љубав Божију у себи, тај је прави и тај је најближи. Нико од нас, били смо тамо заједно сабраћа и свештеници и монаси, није тако знао да разговара са Цетињанима и нико није имао толико успјеха као пастир, као што је отац Лука.“
Наглашавајући да блаженопочивши архимандрит Лука са Цетињем није имао никаве везе, посебно не крвне везе, казао је да то потврђује да везе у Цркви нијесу по крви, ни по тлу, него по Духу Светоме те да су то праве, истинске везе, које не блиједе никада, за разлику од других веза па и родбинских гдје се временом сродници полако удаљавају једни од других у првом, другом, трећем кољену… Полако сви иду својим путем, тако је то Бог устројио, а тамо гдје су духовне везе, те везе не престају никада. А да се оне све више и више учвршћују, Митрополит је као примјер навео о. Луку.
„Отац Лука, упијајући Божанску љепоту, заправо упијајући дарове Духа Светога, он је био прави духовник и многима је помогао, многе је утјешио и многе је на прави пут упутио, многе привео Христу, многе привео Цркви. И то је његова велика заслуга! Па нам је драго да се и око његовога гроба окупимо и овдје се код његовога гроба утјешимо. Тако је то Бог устројио, да је његов спомен свети, а и његов гроб нам даје утјеху, што значи да Господ полако његовом гробу даје благодат и силу“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
На крају свог обраћања Високопреосвећени Митрополит Јоаникије се помолио Господу да утјеши његове најближе по сродству крвноме, сестру Јелену, али и друге сабране око његовога гроба, који осјећају недостатак његовога присуства међу нама. Међутим, како је казао, о. Лука је са нама и међу нама.
Осврнувши се на чињеницу да је отац Лука највише послужио на Цетињу, и тамо много свијетлу успомену оставио, посебно је истакао како је Бог устројио да почива поред највећег Цетињанина нових времена, поред Преподобног Симеона Дајбабскога у његовој светој обитељи.
„Ево, хвала Богу, ова света обитељ, захваљујући Божијем благослову и молитвама Преподобнога оца Симеона, она цвјета, а један од њених најљепших цвјетова је отац Лука. Нека га Господ упокоји у своме животономе вјечноме наручју и да се моли за нас пред престолом Божијим, јер је био човјек молитве и пажње, саосјећања и састрадања, док је био међу нама. Па се надамо да га је Бог удостојио тих дарова и на небу, да се за нас Богу моли и да са нама састрадава и да са нама буде увијек. Нека Господ њему да дарује Царство небеско, а нама свима благодат, милост, живот, мир, снагу и храброст, да носимо свој крст, да не посустанемо, да идемо за Христом у све дане живота нашега, надајући се вечноме Царству Божијем, гдје је наша права, истинска, вјечна и неразорива отаџбина“, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
+++
Архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе, упокојио се у Господу у 54. години земаљског живота на празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године.
Отац Лука је рођен 17. 09. 1959. љета Господњег у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977, а студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983 године. Већ наредне, 1984. изабран је за асистента на истом факултету. Магистрирао је 1991. године на тему „Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића“.
У јулу 1991. г. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. 07. 1993. године и дао му монашко име Лука.
Јерођаконски чин примио је на Крстовдан, 27. септембра 1995. године у Цетињском манастиру, а чин јеромонаха 22. октобра исте године у Цркви Светог Луке у Котору. За намјесника Цетињског манастира постављен је на Лучиндан, 31. октобра 1995, а у чин игумана произвео га је Митрополит Амфилохије на Петровдан, 12. јула 2000. године. Звање архимандрита додијељено му је на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Игуман Манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу постао је 13. јануара 2010. Нешто више од годину дана након тога, 1. априла 2011. г. постављен је за настојатеља манастира Дајбабе.
Важио је за једног од најобразованијих и најугледнијих клирика Митрополије црногорско-приморске и припадао је првој генерацији монаха од доласка Митрополита Амфилохија на Цетињски епископски трон.
У рано јутро 8. фебруара 2013. године отац Лука се упокојио у својој скромној монашкој келији у Дајбабама. Два дана касније његови земни остаци сахрањени су на манастирском гробљу у Дајбабама након Свете заупокојене литургије са опелом које су служили Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа из Црне Горе, Србије и Републике Српске.
Весна Девић
Фото: Жељко Драшковић
