На данашњи дан, 25. jануара 477. године умро Гејсерих, краљ Вандала и Алана, оснивач Вандалске краљевине у сjеверној Африци.
Вандали су били источногерманско племе које је 406. године упало на територију Римског царства и формирало сопствену државу у сјеверној Африци, са центром у граду Картагина. Шпанска аутономна заједница Андалузија (оригинално, Вандалузија) је највjероватније добила име по Вандалима који су прије преласка у Африку живjели на Пиринејском полуострву. Вандалска краљевина у сjеверној Африци ипак није била дугог вијека пошто ју је потчинила источноримска (византијска) војска цара Јустинијана. На основу сличности имена претпостављало се да су Вандали били поријеклом из Норвешке Претпоставља се да су Вандали прешли Балтик и дошли на територију данашње Пољске у II вијеку пр. н. е. У средњем вијеку учвршћује се теза неколико аутора који Вандале сматрају за претке Венда, Лужичких Срба и Пољака. Према њемачким историчарима, Вандали су добили име по парохији Вендел, која се налази у Шведској у провинцији Упланду Краљ Годегисил је највероватније због напада Хуна, повео Вандале заједно са њиховим савезницима германским Свевима и сарматским Аланима на Запад. Вандали су путовали на запад дуж Дунава, без много тешкоћа, све док на Рајни нијесу наишли на отпор Франака, који су насељавали римске посједе у сјеверној Галији. Вандали су затим прешли залеђену Рајну и упали у Галију коју су тешко опустошили. Вандали су палећи и пљачкајући отишли прво на запад, а потом на југ Галије, у Аквитанију. Прешли су Пиринеје и ушли на Иберијско полуострво. Гејсерих се показао као највећи вандалски краљ. Под притиском Визигота, а можда и на позив одметнутог римског војсковође Бонифација, Гејзерих је изградио флоту и ријешио да поведе свој народ у Африку. Вандали су прешли Гибралтарски мореуз и почели да напредују ка истоку према Картагини. Вандали су убрзо заузели Картагину, највећи град западног Медитерана послије Рима. Након тога Гејзерих је завладао централним Средоземљем и заузео Сардинију, Корзику и Балеарска острва. Након насељавања Африке на мјесту старе Картагине Гејсерих је све до своје смрти предводио смјеле пљачкашке походе по Средоземљу. Вандали су се искрцали на ушћу Тибра. Пред Гејсериха је изашао само папа Лав I и умолио варварског краља да се задовољи пљачком Вјечног града и не дозволи својим људима разарање и паљење града и убијање његових становника. Вандалима су отворене римске капије и Гејсерихови људи су подвргли Рим двонедјељној пљачки. У Картагину Вандали су са собом однијели сав племенити метал који су могли да нађу у Риму по цијену уништења бројних историјских и умјетничких споменика направљених или обложених златом, сребром и бронзом. Гејсерих је са собом одвео и бројне угледне заробљенике. Иако је обухватало обалу сјеверне Африке и острва западног Средоземља, Вандалском краљевству, као и другим варварским државама које су настале на некадашњим римским територијама, недостајало је унутрашње јединство. Гејсерих, једна од најмаркантнијих личности из доба Велике сеобе народа. Византијски цар Јустинијан I објавио je рат Вандалској краљевини и послао је експедицију на челу са Велизаром. Пошто је на Сицилији чуо да је највећи дио флоте Вандала на Сардинији у акцији гушења устанка, Велизар је брзо реаговао и искрцао се на обали данашњег Туниса, а затим кренуо на Картагину. У касно љето 533. године, Вандали су се сукобили са Велизаром, 15 километара јужно од Картагине. Велизар је преузео иницијативу, остварио побједу. и тријумфално ушао у Картагину. Вандалски заробљеници су организовани у посебну војну јединицу и послати су на источну границу Царства гдје су учествовали у борбама против Персијанаца. То је уједно и последњи помен Вандала у историји. Термин вандализам се данас најчешће користи како би се укратко описало свако безразложно разарање, прије свега умјетничких дјела, али и других материјалних добара (у том смислу говори се о вандализму спортских навијача, демонстраната, разних паравојних јединица и сл.). Сам термин је био непознат у античко и средњовјековно вријеме, али током периода ренесансе и касније просвијећености учени кругови су почели да идеализују античку грчко-римску културу и потцјењивачки посматрају средњовјековне цивилизације. Нарочито су преувеличаване размјере разарања и штете по културу и умјетност коју су античком свијету нанијели Хуни, Готи и Вандали (одатле погрдан назив за средњовековну уметност XII-XIV вијека — готичка уметност). Глагол вандализовати потиче из француског језика и први га је употријебио Анри Грегоар, поредећи понашање француске републиканске војске са Вандалима приликом пљачке Рима 455. године. У свијетлу позноантичких извора не може се тврдити да су походи Вандала били ишта разорнији од сличних подухвата Хуна, Гота или самих Римљана. Постоји и концепт културног вандализма који је 1871. године осмислио француски сликар Гистав Курбе који је у вријеме Париске комуне спровео рушење стуба са Наполеоновом статуом на париском тргу Вендом као симбола „рата и освајања“. Данас се умјетност и вандализам сусријећу у случају графита. Међутим, сва ова модерна тумачења у суштини немају много везе са историјском пљачком Рима коју су спровели Гејсерих и његови људи 455. године.
Приредио: Миомир Ђуришић
