Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Михољској Превлаци код Тивта, 17. јануара 2011. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа.
”Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу”, ријеч је Господња. Ријеч Онога који је живот вјечни. Онога који је сам за Себе рекао да је Пут, Истина и Живот. Он, који је животодавац, кроз кога је све постало и ми кроз Њега, који је узео прах земљаски и обликовао га Својом божанском руком и задахнуо дах живота. Он и нико други то право нема, каже за Себе, да је дошао да имају живот и то у изобиљу. Живот вјечни и непролазни. Он као живот се нама јавио и открио, Својим рођењем, Својим обрезањем које, управо што смо прославили ових дана, Он је потврдио да је заиста постао један од нас, да је постао човјек, Он који је вјечни Бог, предвјечно Слово Божије. И који својим Крстовданом и Богојављењем, за које се спремамо, открива нам не само Своју тајну, тајну Јагњета Божијег које узима на Себе гријехе свијета, како Га је видио Свети Јован Крститељ, него нам открива и дарује тајну Духа Светога, рођен од Пресвете Дјеве и Духа Светога, крштен у Јордану руком Светога Јована Крститеља и Духом Светим који је сишао на Њега у виду голуба. А Отац небески Му је открио ријечју Својом ко је: ”Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!”
Тако се на празник Богојављења по први пут, од настанка свијета, открила велика и света тајна на којој почива небо и земља и сви знани и незнани свјетови, тајна Пресвете Тројице: Оца, и Сина и Духа Светога. Један је Отац, како каже Свети апостол Павле у својој посланици Коринћанима: ”Један је Бог и Отац, од кога је све и ми од Њега и један је Господ Исус Христос, кроз кога је све и ми кроз Њега.” И један је Дух Свети, животворни, који дише гдје хоће. Дух Свети који је лебдио над водама у оним исконским временима када је настао свијет, и који свако биће чини душом живом Својим присуством. Дух Божији, који нас уводи у сваку истину, који јавља ту велику и свету тајну, Дух који силази на прве ученике Христове, на Тројчиндан. Дух Свети који је душа Цркве Божије. Тај Свети Дух је Онај који чини човјека бесмртним и вјечним. Тако да и свако мудровање наше људско, ако није задахнуто Духом Божијим, оно је тјелесно мудровање, мудровање по овоме свијету, а не по Христу и по Богу. И знање које се заснива не на Духу Светом, то је знање које, опет по ријечи Светог апостола Павла, ”које надима, а љубав изграђује”.
Они који су Бога завољели, завољели су Га тиме што је њих Бог заволио прије настанка свијета. И божанска љубав и људска љубав су се среле, правда Божија и милост Божија се загрлиле у Њему, Господу нашем, Силом Духа Његовога, Духа Светога. Знање које надима је знање тјелесно. То је тјелесно мудровање. То није истинско и право знање, јер није од Духа Светога. Само знање које је од Духа Светога, оно је истинско знање, оно је Божије знање и познање.
Такво знање и такву љубав која изграђује, имају посебно свети Божији људи, таквом љубављу био је испуњен и Свети отац наш Јевстатије Превлачки, архиепископ и просвјетитељ српски. Том духоносном знању, он се учио у овој светињи. И овдје се њиме надахнуо, испунивши се том и таквом љубављу, која изграђује, која гради. То је у природи љубави да изграђује, да рађа. Не би било свијета да није божанске љубави. Божанска љубав је изњедрила овај свијет, свеукупну творевину. Да није љубави, не би било рођења човјековог. Да нема љубави, не би постојало ни једно биће на овој земљи! Све што постоји, што се рађа на овој земљи, оно је рођено из љубави која гради, која изграђује. И све што дише и што расте на земљи, оно расте и дише у право благодарећи тој великој и светој тајни у коју је Бог улио сву творевину, па је и Сунцу дао да љубављу и топлотом својом милује и грли овај свијет и да га задахњује и надахњује, да улива у њега топлоту и кроз топлоту да улива живот. То је љубав којом је дисао свети Јевстатије Превлачки, Архиепископ српски. Зато га је Господ и учинио просветитељем, пећким Архиепископом. Надахнуо га Дахом Божијим, дахом живота. Записао га у књигу живота вјечнога и непролазнога. Његово име је остало записано у памћењу Цркве Божије, његова дјела остала забиљежена у књизи живота, али забиљежена и у нашем људском памћењу, тако да ни ова светиња не може да заборави њега, кога је изњедрила. Његово име говори да је стамен, да је у добру стамен. Један од дивних украса пећког трона патријарашког. Свете мошти му почивају у храму Пресвете Богородице у ђаконикону, сакривене. Али оно што је пред Богом сакривено, што је Богом сакривено, оно увијек сија и зрачи. Тако да ево и његов спомен, у нашој Цркви, Цркви васељенској, али посебно овдје у Светој лаври, он се обнавља и обнавља нас. Изграђује нас том љубављу његовом, његовим Богољубљем, човјекољубљем и просвјећује том свјетлошћу Духа Светога, Духа животворнога, истога Духа који је просвјетио прве Христове ученике, који је просвјећивао свете пророке, свете апостоле и све свете кроз вијекове. Зато се ми сваке године, на овај дан са радошћу сабирамо овдје у ову древну, апостолску светињу. Ову лавру, царску лавру Светих архангела на Превлаци.
Радујемо се радошћу неисказаном, што нас је Бог обдарио таквим даровима, што нас је обдарио животом вјечним, што се Он нама даривао као живот и то живот у изобиљу, вјечни и непролазни живот. Ево и наш хор из Будве, који поје пјесму Господу, он има као свог небеског покровитеља, управо Светога Јевстатија Превлачкога, Архиепископа српскога и то је наша велика радост, што се он поново вратио, што је његов спомен васкрсао у овој нашој лаври, да би онда и она, преко њега и кроз њега, васкрсавала и животом вјечним и непролазним хранила све оне који су гладни и жедни хљеба живота.
Господу нашем, који се подарио нама као живот и као изобиље живота, који је диван у светима Својим и предиван у Јевстатију Превлачком, и у овој светињи древној, нека је слава и хвала у вијекове, вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
