Izaberite stranicu

                  Пише: Јелена Петровић

                                                                              Апсолут је докучив само кроз веру и стваралачки чин.

                                                                                                                                                               А. Тарковски

Нисам видела филм са лепшим почетком од чаролије документарног филма – ,,The soul of a man“, Wima Wendersa. То је филм о најлепшим блуз душама, истински великим музичарима – Skip Jamesu и J. B. Lenoirau. Оним простодушним, безазленим и мирним људима, блаженим јер су кротки, жедним слободе и правде, једнакости, гладним лепоте, онима које гоне Христа ради, насупрот оних који су добро упознали овај материјалистички свет, који свакодневно понижавају, рањавају и одбацују човека. Наратор нас води кроз бесконачност космоса, пратећи летелицу Voyager која се креће Сунчевим системом. Летелица носи поздраве потенцијалним становницима других планета снимљене на добро познатим златним плочама. У првим кадровима филма сазнајемо да једна од песама која је послата у космос јесте и песма “Dark Was the Night,”слепог блузера Blind Willie Johnsona, који је и наратор филма. Сазнајемо на који се могући начин уписујемо у вечност – стварањем, не као вештачком појавом, већ као органским исконским чином које проистиче из нашег осећаја живота и потребом да на исти одговоримо. Крећући се сноликим простором филма путујемо између два колодвора, оног стварног и космичког. Границе између та два света губе материјалност и метафизички нас упућују у постојање другог света и његових вредности.

Космос је у свом бескрају, у питагорејском космичком складу, у своју бездану пуноћу сместио њихове душе и тугу блуза. Божанска бића малих богова уметности и лепоте саме по себи. Ванвременски вечни језик уметности рањених срца, добрих и даровитих људи, заборављених и понижених. „Nehemiah Skip James је умро од рака, у Филаделфији, Пенсилванија, 3.октобра 1969, две године након још једне заборављене легенде J. B. Lenoira. Обојица су оставили велико завештање. Њихове песме превазилазе њихове животе. Славе дух живота, истражују највеће дубине и подижу нас до највећих небеса. То је оно што чини блуз“, а све док нам се блуз обраћа немогуће је умрети.

Овај мој кратки запис је покушај одговора на нека питања. Прво питање је колико је савршеном Богу потребно ишта изван Њега? Да ли је Свемиру и Богу потребно постојање уметности? Ако није, да ли је онда сам човек беспотребан Богу, и да ли је овај свет од Бога? Да ли је човек у метафизичком удесу са светом дужан да ствара и да ли је основна премиса наших светоназора управо уметност као део живота која је од њега неодвојива.

Ако као хришћани верујемо да свет јесте из Бога, и да је онтолошки везан за Њега, онда смо ми овакви потребни Творцу. Онда смо и незамењљиви Богу. Последице ове прве теорије су у томе, да уколико смо ми сувишак који је при томе дефектан, можемо бити срећни што нас Бог уопште трпи, или одлазимо у атеизам, одбацујући тако нешто као идеју, па се то преведе у аскетику и непрестано самокажњавање или моралисање. Уколико је пак друго случај, онда је сам наш живот у свим његовим аспектима управо неопходан и нама и Богу, па је развијање талената не ствар добре воље, него неопходност како бисмо отворили више животних комбинација које оплемењују и самог Бога и драге су му. Одговор може бити у још једној спекулацији – Христос. Јер Христос онтолошки (нераздељиво и несливено) спаја та два света. Својим вазнесењем у телу, он узноси човекову природу у саму Свету Тројицу. Ако је тако, онда је одговор у Христу, па опет долазимо до тога да је човек неопходан Богу и да је људски живот много слободнији него што мислимо у односу са Богом. Другим речима, сам Христос не напада оне који живе аутентичан живот, само оне који имитирају живот. Тако је једини адекватан одговор на равнодушност света око нас  уметност. Уметност заједно са хришћанством позива живот да више не буде имитација. То опет значи, да је развијање талената неопходност, а не питање арбитрарности. Онда је музика молитва, стварање песме је молитва, писање књиге. Како је записао А. Тарковски уметност је „хијероглиф апсолутне истине“, а уметничка слика је „детектор sui generis”, кроз коју је изражена вечност у коначном, дух у материји, свест у бескрају. Бесконачност је неисказива речима али је можемо појмити кроз уметност која „бесконачност чини додирљивом“. Музика, уметност уопште, су наша духовна сидра, нарочито онда када су све друге животне околности угрожене социјалним и културним преокретима. Били то апостоли или митске блуз луталице, презрени од света који све мери користољубљем и двоструким моралом, песници бескрајних путева, дужни смо да магијом стварамо величанствена дела, прибежиште за сваку просту и искрену душу, своје Царство небеско.

Трагање за духовним домом је одлика хришћанства и уметности. Бити Богом кроз стварање које је делатно остварење љубави, љубави која није само пука емоција него излазак из себе. Богословљем је могуће да кроз посматрање стварности искажемо њен смисао, а рећи суштину највећа је уметност на свету. Враћање на истину оваплоћења је изражавање Богочовека кроз себе, кроз човечанство. Оваплоћење је и тајна и одгонетка. Оно нас тера да ствари гледамо другачије. Осмишљава нам појаве као што су живот, душа и смрт, разоткривајући нам њихову бит, не заустављајући се ни пред једном тајном нити загонетком.  Човек дефинише кроз оваплоћење временске и просторне одредбе, тиме што у стварности даје одговор за вечност. Тако суштина погледа на свет се креће од појединачног, јединственог себе, који ствара истину сагледавајући целину живота. Бити убедљив у јединствености као што је то и сам живот. Онда нећемо бити просте устрептале људске душе прикривене сетом неостварених жеља, него иницијатори властитог стваралаштва. Али само ако хришћанство уз уметност богословља сауспева да своје процене о нечему заснива на концепту оваплоћења и васкрсења, а не само моралног закона који је заточен на земаљском плану. Можда би било зрелије, иначе ћемо се суочити са немогућностима да објаснимо толико тога. Јер ће нам земаљски план увек давати изразе “ограниченог ума” како је и сам овај живот ограничен. Све моралне дилеме се завршавају на плану овоземаљског живота, као да не постоји ова друга димензија, а то је Бог који се на земљи рађа и укључује у себе целокупан живот. Као да Бог од камења неће направити децу Израиљеву, као да Бог није власан да подари живот иза реалности овог живота. Тако да су све моралне дилеме дубоко затворене овде на земљи, без отварања. Размишљајући сада о свему овоме, хришћанска прича је ирационалност по себи. Ако имамо идеју васкрсења, то значи да смо спасени од ограничења наше кутије која је оквир живота и смрти, и да можемо да живимо и по законима као да је нема. То даље значи да не морамо бити подређени природним нагоном за самоодржањем, тј. страху и себичности. Без подређивања томе, можемо ући и спознати нешто тако ирационално као што је љубав. Дакле, уколико је то могућност коју хришћанство нуди, онда је све дозвољено, јер у љубави и нема много логике. Логика љубави је да нема логике. Парадоксално, тиме можемо оправдати сваки избор у овом животу. У овоме се може наћи и основна ствар питања радости, јер хришћанство није ту да нас припреми само за смрт, него да нас припреми за вечни живот, јер је васкрсењем смрт релативизована. У тој припреми за смрт и вечни живот оно даје радост, како би вечност имала смисла. И ту и стоји једина логика Христовог бивања на земљи, то дељење радости са људима кроз лечења и опијања. Кроз духовно пијанство и одушак. Припрема за вечни живот, кроз смирено прихватање смрти, њену релативизацију – што је можда и неопходни услов да човек може и да се радује, иако знамо да је радост инцидент. Хришћанство је нови револуционарни покрет које доноси лепоту промене духа. Оно разбија хармоније духа и тела која је била идеал античке културе. И оно осваја свет само једном етиком: етиком љубави и Духа новог стварања себе.

Човекова потрага за Богом, чини се, никада неће престати. Она није само филозофска или религијска, она је и дубоко психолошка. У њој изгубљени човек стално трага за уточиштем у окрутном свету данашњице. Постављање питања о постојању Бога није сумња већ, можда пре, страх да нас Бог није напустио. Уметност поставља идентична питања док неспутано човека изазива на тумарање метафизичким ходницима одговора који јесу огледало овог света и стварности. Потрага за властитом истином кроз коју човек јасно трага за својим смислом постојања, јер света нема без човека, као што нема човека без Бога. И напослетку, сам проналазак није циљ колико је циљ трагање, процес стварања себе кроз акт преображаја.

Pin It on Pinterest

Share This