Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 19. септембар 2010. године

,,Браћо, ви сте храм Бога живога. Као што рече: Уселићу се у њих и живећу у њима и бићу им Бог, а они ће бити народ мој.”  То су ријечи, драга браћо и сестре, Светог апостола Павла, које смо, по ко зна који пут у историји Цркве, поновили. Ријечи у којима је садржан сав смисао нашега људскога живота и којима се открива оно што је најзначајније и најдубље, открива се однос између нас људи, између људске природе и између Бога. Између Творца и Његове творевине. Свети апостол Павле, заиста просвећен свјетлошћу Богопознања, апостол Павле који се срео са Господом и који се не само срео са Њим, него је и постао храм живога Бога, схватио је и прихватио, осјетио и доживио ту велику и свету тајну људске природе и човјековог односа са Богом. ,,Ви сте храм Духа Светога, Бога живога.” То су његове ријечи које су плод његовог најдубљег опита. Павле, који је био гонитељ хришћана, он је постао сасуд Божије благодати и тај Павле нам открива оно што је најистинитије у свеукупној творевини, открива не само да је Бог Творац овога свијета, него да је Он присутан силом Својом у свим Својим створењима.

Тако да, ако би трагали, као што људи кроз сву историју трагају, за оним што је најдубље у сваком створењу, онда би, без обзира о ком се створењу радило, нашли би у свеукупној Божијој творевини ту велику и свету истину да у свему почива сила Божија и дар Божији и Божија мудрост. Све је Богом створено, све је Богом испуњено, све је Богом обасјано изнутра, а на првом мјесту човјек као најсавршеније Божије биће на земљи. У човјеку, у људској природи, у његовом уму, у његовој души, почива сила Божија и човјек је и створен да буде носилац и да буде свједок те Божије силе, као што каже апостол Павле да буде храм Божији. Да се Бог усели у њега и да живи у њему и, на тај начин, да Бог постане човјеку све и сва и да човјек, народ и народи земаљски буду обиталиште славе Божије. То је, дакле, смисао људске природе, смисао човјека, смисао човјечанства, то је оно што нам се, на најдубљи могући начин, открило у тајни Христовог оваплоћења, тајни Христовог рођења од Духа Светога и Пресвете Дјеве. Господ се уселио у нас, у људску природу, пун благодати и истине.

И тако је Он постао глава Цркве, глава народа Божијег, глава тијела Свога. А ми људи и сво човјечанство смо призвани да постанемо удови, да постанемо храмови Његови и мјесто Његовог обитавања. То је Црква којој ми припадамо, то је смисао Свете тајне крштења којом се крштавамо и тајне Миропомазања, примања печата дара Духа Светога, то је смисао нашега живљења у Цркви, живљења у Богу и са Богом, у Христу и са Христом. То се види и пројављује у свим областима нашег људскога живота, то се пројављује и потврђује и у Светој тајни брака. Не каже ли исти апостол Павле, у оном одломку који смо прочитали, да је муж глава жени и да је жена дужна да се повинује своме мужу, а онда придодаје другу велику и свету истину за мужеве: да љубе своје жене као што је Христос љубио Цркву Своју. Света тајна брака је једно од најсветијих мјеста гдје се потврђује и гдје се пројављује та велика и света тајна да смо ми храмови Божији, да је човјек храм Божији. Света тајна брака је управо јављање и откривење те свете истине. Она је, управо, мјесто гдје се Бог јавља као вјечна и непролазна љубав, љубав која оне који се вјенчавају испуњава собом и призива их на живљење у љубави. С једне стране, жена која је призвана да слуша свога мужа и по мјери своје љубави га и слуша, а с друге стране муж који је, са истим таквим послушањем, дужан да се жртвује за своју жену, јер се у тајни брака открива велика и света тајна односа Христа и Цркве.

Као што је Христос жртвовао Себе за Цркву Своју и за живот свијета, тако је и муж, који је икона Христова, дужан да жртвује себе, без остатка, за своју жену, која је такође призвана да својом саможртвеном љубављу жртвује за свога мужа. И кроз то жртвовање, кроз ту узајамну љубав, у њима и кроз њих се открива та велика и света тајна односа Цркве и Христа и та велика и света тајна да су брачници, сав њихов живот, да су они храм живога Бога и да сав њихов живот треба да дише и да мирише том великом и светом тајном Христолике љубави, саможртвене љубави. И сва дјела њихова и плодови њиховог живота су призвани да буду остварење у свакидашњем животу те велике и свете тајне божанске љубави, кроз коју брачници, као сви они који у Цркви живе, постају храмови живога Бога, који се усељује у њих, који живи у њима и преко кога они постају народ Божији. Брак, Христов Богом освештан, овјенчан и преображен, као што се вода преобразила у вина на свадби у Кани галилејској, тако је и живот брачника призван да се преображава у вино божанске љубави, љубави која није од данас до сјутра, него љубави која је вјечна и која је непролазна.

Зато и кажемо на вјенчању: ,,Оно што је Бог сјединио, то да човјек не разједини.”

Брак је светиња и вјенци које су примили младенци данас овдје, наши младенци Радован и Валентина, то је управо свједочанство тог јединства и заједништва неразоривог, и у времену и у вјечности. Зато на крају Свете тајне вјенчања, вјенци се подижу и моли се Господ да их прими у Своје царство небеско, да тамо чекају младенце и да они буду мјера свеукупног њиховог земаљског живота.

Нека би Господ благословио наше младенце, Радована и Валентину, да се и кроз њих пројави и оствари ова велика и света тајна Христа и Цркве Божије и нека би их Бог обдарио сваким изобиљем, благословеном дјецом. Да и то буду плодови њиховог заједничког живота и да им све буде свето и честито и да и они буду, кроз свој живот, потврда ове велике и свете истине да су они храмови живога Бога и да се Господ усели у њих, да живи у њима и да освећује и просвећује у све дане њиховог живота, у вијекове вијекова. Амин.

Транскрипт Данило Балабан

Pin It on Pinterest

Share This