Izaberite stranicu

Прошло је пуних 80 година откад је учињен један од најстравичнијих злочина у историји човечанства када су на најсвирепији начин заклани православни Срби од стране усташа у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Глини.

Један од главних извора о самом покољу у Глинској цркви је „Елаборат  о покољу у глинској цркви“ из 21. новембра 1944. који је доставила Окружна комисија Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Београду о чему је обавештено Председништво ЗАВНОХА. Државна Комисија је издала „Саопштење о покољу у глинској цркви“ под бројем 33. 2. марта 1945. године које је следећег дана 3. марта изашло у новинама „Борба“ и 4. марта у „Вјеснику“ под називом „Покољ Срба у глинској Цркви. .[1]

Без сумње најзначајније је сведочење Љубе Једнака о покољу у глинској цркви које је осим у писаном виду[2] сачувано и на филмској траци као документарни филм „Говорило ми је нешто да ћу остат’ жив“, по сценарију и режији Спасоја Јовановића и Мирослава Станковића тако да се може и да погледа и на You Tube као једно значајно сведочанство за све будуће генерације.[3] Такође је значајно и исказ ухваћеног усташког зликова Пенка Божидара из Глине [4]као и  признање усташе Хилимије Берберовића из Босанског Новог. [5]

Најзначајније књиге о покољима у глинској цркви су од историча Ђуре Аралице „Усташки покољ Срба у глинској цркви“ који је доступан у PDF формату на интернету[6] , затим од Драгана Чубрића и Момчила Крковића „Страдање Срба у Православној цркви у Глини и рушење споменика“[7]као и текст о покољу у глинског цркви од блажене успомене владике Атанасија Јевтића у књизи „Од Косова до Јадовна“ које је доживело девет издања до данас.[8]

У Загребу је  одржана научна конференција посвећена овом страшном догађају 2012. године на Философском факултету под називом „Што се уистину догодило у глинској православној цркви између 29/30. јула и 4/5 августа 1941. године.“ [9]

Та 1941. година била је једна од најтежих година за православне Србе на ширем подручују града Глине заједно са деловима општина Вргинмост и Топуско. Најраспостраније мишљење у српском народу је да се десио само један покољ у глинској православној цркви, што није тачно јер су се заправо десила два покоља. Покољ православних Срба десио се у два наврата, први пут је био увече 29. на 30. јул, а други је увече 4. августа на 5. август.

За време првог покоља у српској православној Цркви Рођења пресвете Богородицe у Глини ноћу 29/30. јула 1941. године старадало је 174 Србина и њихова имена су утврђена. Једини преживели Србин  из првог покоља је Никица Самарџија. [10] За време другог покоља између 4/5 августа исте 1941. године страдало је 1038 Србина и њихова имена су такође утврђена, а једини је преживео Љубо Једнак.[11]

Покољ у глинској правосланој цркви био је пажљиво испланиран и дуго припреман од стране усташа, а пре свега чувеног усташког првака Хрватске странке права у Глини и великог пријатеља Анте Павелића адвоката Мирка Пука који је постао први министар правде у Влади НДХ , а који је на збору у Крижевцима 6. јула  1941. године рекао: „Срби су дошли у наше крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити да у нашој земљи владају два народа”.

Глина и њена околина спадају међу највећа губилишта Срба у Југославији у Другом светском рату. Досад је утврђено седам локација са најмање 14 колективних  гробница са више лешева убијених Срба. Усташе су у граду и срезу (котару) Глина само од јуна до почетка августа 1941. године  убиле преко 5.000 људи, претежно Срба, а око 8.000 до краја те године. На губилиштима Глине убијани су Срби из Баније и Кордуна (многи из срезова Глина и Вргинмост), који су хватани приликом масовних потера или њихових појединачних долазака у Глину, затим Срби из Срема, Славоније и Босне и Херцеговине, као и Јевреји, који су довођени на суђење у Покретни пријеки суд. Посебну тежину тих злочина чини покољ Срба у српској православној цркви, где  су у једној ноћи поубијени готово сви Срби мушкарци из Глине изнад 14 година и што су у једном дану одведени у смрт сви глински Јевреји, изузев породице трговца Кона.[12]

Блажене успомене владика Атанасије Јевтић каже да: „у овом покољу православних хришћана око храма и у самом храму Божијем, злоделу којем није равно ни Диоклецијаново убијање хришћана у Никомидијском храму (почетком 4. века), једна од првих жртава био је парох глински, Богдан Опачић, који је и живот и душу своју положио са верницима и за вернике своје, који се ипак нису одрекли вере своје православне и крста са три прста.“[13]

О самом покољу у глинској цркви који се десио увече 4/5. августа дао је исказ усташа Пенко Божидар:“ Убијање је вршено на неколико начина. Неке су затварали у православној цркви у Глини, гдје је могло стати око 1000 душа. Тада је командир одредио из наше сатније 15 људи који ће извршити клање. Прије поласка на овај посао давао им је пиће, и то неком рума, а неком љуту ракију, па кад се напију онда су их слали ножевима унутра. За вријеме клања пред црквом је била постављена стража, јер су се неки православци пењали у звонару и скакали са врха звоника у порту. Сви они који су скакали били су побијени у порти од стране стражара. Ја сам био одређен да у три маха вршим клање у цркви (…). Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали ножем право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гдје стигнемо. Ако неки Србин не би био готов од првог ударца, тога би усташе преклале ножем. За вријеме овога клања није горјело свјетло у цркви већ су били одређени нарочити војници који су у рукама држали батеријску лампу и тиме освјетљавали просторије.

Код клања Срба у глинској цркви, ја сам држао стражу. Задатак ми је био да се те ноћи нико није смео кретати по целој Глини. Ја сам у сванућу иза те ноћи пролазио крај цркве православне и видио сам огроман поток крви, који је и на улицу већ изашао. Поубијани Срби и поклани у цркви те исте ноћи одвежени су камионима мртви код глинског Новог села иза села Кихалца и тамо су у велике јаме побацани. Ти хапшеници у цркви били су толико натискани једни на друге, да се ту није могло ни разазнати поједини човек,  већ је то била нека маса од људства. У предвечерје клања у цркви, окупио нас је Видаковић логорник, саопштивши нам тај крупни задатак код ликвидирања Срба, и тако сам ја узео учешћа држећи стражу да не би хапшеници провалили цркву када виде да их се коље.“[14]

Други усташа Хилимија Берберовић је изјавио да је „клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив, ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крви, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили лешеве.

Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гдје стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом, или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су „Живио Краљ Петар”, „Живјела Југославија”, „Живјела Краљица Марија”, „Живјела Србија”, „Доле усташе”, „Доле Павелић”, итд. “[15]

Једини Србин који је преживо покољ Љубо Једнак изјавио је на суђењу усташком министу Андрији Артуковићу у Загребу :„Када се већ смрачило изненада смо чули пред црквом камион и у цркву су усташе ушле вичући: “Палите одмах свијеће’, упитали су нас:“ Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску.“ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: Лези, устани, лези, устани и док смо ми извршавали ову команду они су из пушака пуцали по самој цркви која је била у полумраку. Затим су нам издали наређење да се сви свучемо и да имамо остати у кошуљама и гаћама, док смо све своје ствари морали бацити у угао цркве. Послије тога смо сви морали лећи на земљу, а усташе су са чизмама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили, да устанемо и да се лицем окренемо према зиду, а онда су они пуцали по цркви, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.

Мало иза тога поново су узели преда се Перу Миљевића и питали: да ли зна што о шумњацима, када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свију нас забио му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто о шумњацима знају, јер да ће бити пуштени кући ако кажу све што знаду, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је рекао да су шумњаци у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су истоме наредили да стави главу на један сто који је у цркви стајао, па када је главу ставио на сто усташа му је зарезао у гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара надалеко, па, када није могао пјевати, ударио га је усташа кундаком по глави те му се мозак излио на стол.

Након тога почело је клање људи од реда, како смо стајали у цркви. Ухватили су једнога по једнога, повалили на стол, један је усташа клекнуо на прса, а други је узео нож и пресјецао гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвога изнели из цркве и бацили на камион који је пред црквом стајао.“[16]

Сва та језива сведочанства о једном о најстрашних злочина у историји хришћанства као и човечанства, а поготово о страдању српског православног народа на просторима Баније и Кордуна само су била наставак свих језивих прогона православних хришћана која су трајала од доласка српског народа на те просторе још од XV века за које каже владика Атанасије Јевтић, да Банија од Петриње до Глине, подсећа на питому Шумадију, само што је Банија по страдањима већа и славнија, док за Свете глинске мученике каже да они нису издали своју православну веру и да несумњиво спадају у Свете мученике вере Христове и Цркве православне.“[17]

Након 80 година од страшног злочина над српским православним народом у православној Цркви Рођења Пресвете Богородице у Глини остаје да наш нараштај и сви будући нараштаји православних Срба никада не забораве тај страшан покољ над православним Србима, Новомученицима глинским, који сада стоје пред престолом Божијим славећи Свету Тројицу и молећи се за род људски да се покаје и врати на пут побожности и честитости.

Архимандрит Евсевије Меанџија

Фото: Википедија

[1] “Покољ Срба у глинској цркви”, Борба, Београд, год. X, бр. 55, 3. март 1945, str. 3 i бр. 56, 4. март 1945, str. 3; “Pokolj Srba u glinskoj crkvi”, Vjesnik, Zagreb, god. V, br. 39, 4. lipnja 1945, str. 3 i br. 40, 6. lipnja 1945, str. 3  https://hrcak.srce.hr/file/323097

[2] Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна, путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, (осмо допуњено издање) , стр. 443, Врњци-Требиње, 2007

[3] https://www.youtube.com/watch?v=Kt8uYds65YE

[4]  HR-DASK-765-1, Zbirka sudskih predmeta političkih procesa 1945. – 1951., kutija 19, KZP 91/48, Zapisnik o saslušanju okrivljenoga Penko Božidara, sastavljen u uredu Kotarskog javnog tužioštva u Glini, 16. IV. 1948.

[5] Архив Св. Синода СПЦ, Син. Бр. 1060/237/1947, Прилог 1, стр. 46-48

[6]https://www.muzejgenocida.rs/images/izdanja/Aralica,%20Djuro,%20Ustaski%20pokolji%20Srba%20u%20glinskoj%20crkvi.pdf

[7] https://jadovno.com/stradanje-srba-u-pravoslavnoj-crkvi-u-glini-i-rusenje-spomenika/

[8] Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна, путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, (осмо допуњено издање), „На путу ка Јадовном: кроз Јасеновац, Банију и Кордун, стр.407.416, Врњци-Требиње, 2007

[9]https://jadovno.com/arhiva/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/Glinski_kolokvij_informacije.pdf, https://jadovno.com/arhiva/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/Glinski_kolokvij_sudionici.pdf,

[10] Ђуро Аралица ,Усташки покољи Срба у Глинској Цркви,69

[11] Ђуро Аралица ,Усташки покољи Срба у Глинској Цркви,246

[12] Ђуро Аралица ,Усташки покољи Срба у Глинској Цркви,26

[13] Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна,стр. 412

[14] HR-DASK-765-1, Zbirka sudskih predmeta političkih procesa 1945. – 1951., kutija 19, KZP 91/48, Zapisnik o saslušanju okrivljenoga Penko Božidara, sastavljen u uredu Kotarskog javnog tužioštva u Glini, 16. IV. 1948.

[15] ФРАГМЕНТИ ИЗЈАВЕ ХИЛМИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА,КОЉАЧА СРБА У ГЛИНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ,Историјски архив Београда УГБ IV ИВ-146/32)

 

[16] Стенографски записник са суђења против усташког министра Андрије Артуковића. стр. 48—61— АЈ, дос. бр. 1268; Сведочење Љубана Једнака, сина Василија, родом из Горњег Селишта, општина Глина са сталним боравком у Глини, деветог дана главне расправе, 24. априла 1986. у Окружном суду у Загребу,

[17] Епископ Атанасије, Од Косова до Јадовна,стр.409-413

Pin It on Pinterest

Share This