Izaberite stranicu

                                               

Пише: ђакон Павле Љешковић

„Додирни ме – учини ме стварним“

Горан Баре, Лутак искривљеног лика

 

У 20. глави Матејевог јеванђеља Царство небеско се пореди са човјеком домаћином, који ујутро рани како би унајмио посленике за рад у његовом винограду. Погодивши се са најамницима да раде за плату од једног динара по дану, он их шаље на посао. Касније, изишавши у 3,  6. и 9. час дана он унајмљује нове раднике. Најпослије је изашао у 11. час и по истој цијени унајамио последње најамнике. И поред тога што су се неки побунили, будући да су радили знатно дуже и по највећој жеги он је увече једнаку плату дао свима, па и онима који су у 11. час дошли. Подсјетивши најамнике да им је исплатио баш ону суму за коју су се и договорили, изговорио је сљедеће ријечи: „Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити последњи први и први последњи, јер је много званих а мало изабраних“ (Мт. 20.15,16)

Недалеко од Которских семафора, на скретању према великој будванској пјаци испред мјеста на којем се од скора налази популарна „Школијера“, свакодневно се окупља група људи који су слични најамницима из поменуте јеванђељске приче. Можете их препознати по блиједој, изношеној одјећи, качкетима и од рада по највећем сунцу и жеги препланулим лицима. Обично сједе на степеницама, гдје загледани према оближњој улици се надају да ће се барем један од пролазећих аутомобила зауставити, те из њега изаћи човјек који ће их унајмити за неки од најтежих физичких послова. До прије неких 4 или 5 година са њима је стајао и повисоки, сувоњави човјек, просиједе косе и благог лица, који је сваки пут када ме угледа у мантији осјећао потребу да ме поздрави и барем на кратко поприча са мном. Био је то човјек ријетке интелигенције, широког општег образовања и лијепих манира. Занесени поглед његових свијетлих очију, одавао је неког ко је већ одавно пронашао смисао свог живота. А тај „смисао живота“ састојао се у следећем: сваки пут када би одрадио договорени посао и добио обећану суму новца, пошао би до најближег супермаркета и купио неку од најјефтинијих пластичних боца пива, као и неколико малих бочица жестоког алкохолног пића. Онда би сјео на степенице, наслонио се на ограду, и, како ми је сам причао, већ после првих капљица тог помијешаног нектара са којим би се сусрели његова непца и чуло укуса, осјетио би се као неко ко је помирен са свијетом. Говорио сам му да свијет у злу лежи (1. Јн. 5.19) и да ћемо у свијету имати жалост (Јов. 16.33). Наш живот не треба да проводимо у тежњи ка помирењу са свијетом већ треба да се боримо са својим слабостима и пороцима. Никада човјеку није касно да започне борбу са страстима, будући да је једнака плата ономе који је дошао у 11.час са оним који је ту од првог часа. Умјесто одговора би сваки пут од њега добио празни поглед очију и широко развучен осмјех на његовом измученом лицу. Но, како би се ближило вече и дејство алкохола полако почело да пролази, тада би он западао у посебно стање. Његови знојави дланови би почели да га сврбе, а такође би почео да осјећа тупе болове у зглобовима, док би му тијело прожимала језа. Као у неком стању екстазе почео би да скаче и да изговара неке неразумљиве ријечи, изазивајући тако страх и ужас код пролазника. Ти скокови су подсјећали на ритуални плес гностика – месалијана  из малоазијских пустиња првих деценија IV вијека, који су за себе тврдили да у таквим стањима виде Бога „тјелесним очима“. Касно у ноћ, уморан од расправљања и борбе са самим собом, некако би дошао до куће у којој је био смјештен и стрмоглавио се на душек који се налазио на поду, а на којем су била тек два ћебета и готово у потпуности од влаге пропали јастук. Ујутро би га пробудило некакво стање благог осјећаја, некакав чудни мир који је происходио из сазнања да је задовољење његових страсти јако близу. Све што треба да уради је да се појави на оном истом мјесту, поштено одради договорени посао и добије пријеко потребну суму новца. Заједно са појавом тог благог осјећаја и мира, његове руке би престале да се тресу а тијело да се грчи.

Тога дана сам се запутио ка цркви Св. Тројице у Старом граду и одлучио да му успут однесем књигу „Писма валамског старца“. У њој се, између осталог, човјек охрабрује да се бори са својим страстима. Валамски старац сматра да у тој борби човјек када падне једноставно треба да устане те да се смисао живота састоји у непрестаној борби са самим собом. У моменту када сам му предао књигу његов израз лица ми је открио човјека који је већ донио важну животну одлуку. Док сам се кретао ка цркви нисам ни помислио да је то био наш посљедњи сусрет и разговор. У прво вријеме сам био увјерен да је отишао на лијечење у одговарајућој установи. Касније ми је све више постајало јасно да је постао уморан од прекора и савјета многих познаника, те да је само промјенио град наставивши да живи готови индентичним животом.

Књигу сам нашао на истим оним степеницама на којима је наслоњен на ограду свакодневно стајао. Нисам је узео натраг. Помислио сам да ће је можда наћи неко коме ће пуно више значити. Јер пуно је званих, али мало изабраних. Или – како то наш народ каже: није коме је речено, већ коме је суђено.

аутор је професор Цетињске Богословије и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду, Будва

Pin It on Pinterest

Share This