У Недјељу месопусну, још једну у сусрет Великом посту, а прву након погребења оца, учитеља и пастира нашег Атанасија, бројни епископи, свештенство и вјерни народ, који је присуствовао његовој сахрани, и током данашњег дана учествовали су у Сабрањима Цркве у Херцеговини, саслужујући у Литургијама и поменима за покој душе новоупокојеног Епископа, извијестила је Епархија захумско-херцеговачка. .
Поводом приче о Страшном суду, напоменуо је да ће се тада људи сами према свом срцу и љубави одредити према Богу. Такође је рекао да је тешко појмити и помислити да се цио живот састоји из Литургије и тече у литургијском ходу. ”Томе нас и учи наш Владика Атанасије, да свуда осјећамо Литургију, тај двиг Цркве”, рекао је и додао да је Страшни суд заправо изношење Светог причешћа и понуда свакоме да прими Бога у себе.
”Присаједињујем се свим дивним говорима које смо јуче чули од његове духовне дјеце и нема ту шта више да се дода о његовом богословском уму, а ми имамо срећу да смо живјели у епохи када су у Цркви била присутна духовна дјеца преподобног Јустина Ћелијскога”, рекао је Владика Кирило.
Владика је поменуо догађај које је на њега као младог студента оставио велики утисак, пренос моштију Светог Василија у Херцеговину. Рекао је да је тај догађај не само догађај повезаности народа Црне Горе и Херцеговине кроз личност Светог Василија, већ и догађај израз љубави коју су имали Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије. ”Далеко од тога да су се они у свему слагали и имали исто мишљење о свему, али они су својом љубављу превазилазили све те разлике и као један од резултата био је и тај дивни литургијски догађај којим је Свети Василије измолио мир у рату”, присјетио се поменувши чудесну бесједу коју је тада изговорио тадашњи јеромонах Григорије, који се обраћао директно Светом Василију и дао живи примјер онога оностраног.
”Веома сам благодаран Владици Атанасију који је и поред своје болести дошао на одбрану моје кандидатске дисертације у Москву и био један од ментора”, такође је рекао. Такође је напоменуо да је Владика Атанасије својим јуродивим понашањем показивао своју припадност оностраном, показивао да се не везујемо за овоземаљске ствари чак ни бонтонским понашањем овога свијета, веч да се срцем суштински везујемо за Христа.







































