Izaberite stranicu

Последњих година, услед црквено-политичких прилика на Балкану, које су у жижу целокупног интересовања „вратиле“ Косово и Метохију и Његоша као идентитетске чињенице егзистенције српског народа, често чујемо позивања на Иву Андрића и његову мисао да је „Његош трагични јунак косовске мисли“. Андрић је 1935. године, приликом свог уласка у Српску краљевску академију, одржао приступну беседу коју је посветио Његошу и Косову насловивши је „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Као један од кључних стихова целокупног Горског вијенца сматра се 659. стих Горског вијенца: „Нека буде што бити не може“. Већина коментатора овај стих сматра „основним, чворним стихом целокупног спева“ и „врхунцем интензитета“.

Наравно да Андрићу као бриљантном књижевном уму не би могла да промакне оваква мисао, па он у својој приступној беседи, овај стих дефиниши као „позитивни нихилизам“. Сама по себи терминолошки ова синтагма представаља својеврсну контрадикторност, она садржи именицу „нихилизам“ која у теоријској философији означава ништавило и придев „позитивни“ који негира именицу. Међутим, Андрић ову контрадикторну синтагму поистовећује са психолошким моментом, са психологијом ината која пребива у нашем народу и која има покретачку енергију. Овом Његовошевом стиху Андрић приписује својеврсну парадоксалност (могли би додати позитивну) и истиче да нигде у светској поезији и судбинама народа није пронашао страшнију лозинку, али без тог самоубилачког апсурда, те сматра да без тог упорног негирања стварности и очевидности свака мисао о акцији и сама акција  против зла би била немогућа.

Његошев 659. стих представља својеврсну сублимацију многовековног искуства српског народа коме се често дешавало оно што је у први мах изгледало немогуће. Тако Андрић у Његошу проналази израз основног и најдубљег колективног осећања нашег народа. На овом становишту је и Жарко Видовић, који закључује да Његош одлучује осећањем, а не анализом чињеница. Колективно осећање неразлучно је везано теургијским елементом у вековном битисању нашег народа и посведочено светописамским речима: „што је људима немогуће, Богу је могуће.“ Професор Димитрије Калезић, бавећи се коментарима Горског вијенца, а давајући нам приказ тумачења Његошевог 659. стиха од стране Решетара, Бенешевића, Томовића и других, примећује планску, идејну и садржинску зависност Горског вијенца од Луче микрокозме, јер је амбијент Луче размишљање на небеском плану, а Горски вијенац се тумачи Лучом микрокозмом. Тако долазимо до тога да је „позитивни нихилизам“ повезан са Божијим интервенцијом и деловањем у целокупној историји (спасења) нашег народа.

Његош као израз најдубљег колективног осећања одлучује се за Косовски завет и зна да уз Божију помоћ може „бити оно што не може бити“. Тај његошевски „позитивни нихилазам“, та страшна лозинка, се очитује у целокупној судбини овога народа од Косова поља, преко Карађорђа, Милоша, Куманова, Видовдана, Кајмакчалана, Јасеновца, па опет Косова, па све до нашег времена и нас самих. Данас треба да живи тај „позитивни нихилизам“ у нама када је Косово и Метохија опет „грдно судилиште“ уз јасно опредељење Косовском завету и то онако како је то дефинисала Исидора Секулић: „И тако ми носимо наслеђе косовско даље кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елемент у нашим природама и опредељењу.“

аутор: Бранко Радовановић
извор: чудо.рс

Pin It on Pinterest

Share This