Izaberite stranicu
  1. новембра је крсна слава митрополита црногорско-приморског Амфилохија, и за владику она је већ васкршња.

Архипастира се сјећа писац и преводилац Светлана Луганска

„Могу ли да ћутим?

Дана 30. октобра, ујутру у 8 сати и 22 минута, васељена је осиротјела, започела је друга епоха, епоха послије митрополита Амфилохија. Успио је да каже свом келијнику јеромонаху Јустину: „Готово је“. Причестио се полусвјестан и угасио.

Када говорите о личности такве величине, као што је био митрополит црногорско-приморски Амфилохије, посебно осјећате немоћ ријечи, немоћ да његову библијску личност смјестите у ријечи.

Напустио је овај свијет на дан празновања својих претходника које је ватрено волио – Светог владике Петра Цетињског и владике-пјесника Петра Његоша – Ловћенског Тајновитца. А у њему се сјединила храброст и истрајност првог и пјеснички визионарски дар другог. А наша дужност сада јесте да свједочимо о његовом животу и подвигу.

Према ријечима његовог најближег сарадника и пријатеља епископа Атанасија (Јевтића): „Амфилохије значи ратник на два фронта и он се борио за свој народ, његово спасење, за његову душу, за његово физичко постојање и побиједио је у тој борби, али је сам постао жртва, његов организам је био исцрпљен.“

„Он је, попут Мојсија, извео свој народ из ропства, извео га на слободу и предао свој дух Господу“, рекао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

Често су га оптуживали да се мијеша у политику, критиковали због оштрих изјава на адресу политичких личности. На једну од тих оптужби, одговорио је: „Нисам могао поступити другачије, написао сам четири књиге о новом косовском распећу. Много пута сам био на Косову, сопственим рукама сакупљао заклане главе. Отац ме је васпитао на Горском вијецу, Косово ми је у крви од дјетињства. Оно је вертикала нашег живота, мог живота. И одједном видимо да су се власти Србије, а прије тога Црне Горе, под притиском, наравно, насиљем невиђеним у историји, одрекле Косова. А то је такође посљедица бомбардовања 1999. године. Никада у историји није било да се деветнаест оружаних држава, тако моћних армада, крену на мали народ, малу државу, на Косово и Метохију, Србију и Црну Гору. И то насиље је достигло такву мјеру да је у почетку одбило власти Црне Горе од Косова и Метохије! Црква чува историјско сјећање на Косово. Шта је Косово и Метохија, ако не Црква? И народ који је тамо остао је Црква. Нисам ја Црква и није патријарх Иринеј, ми једноставно имамо посебну службу у Цркви. И ја, као човјек који припада тој Цркви, том народу, могу ли да ћутим? Да загушим свој вапај?! Ја се не мијешам у политику и у њихов избор, али сам дужан, као чувар вјековног сјећања народа, да кажем: „Чекај, ко ти је дао право да се одричеш онога због чега си изабран на то мјесто?!“

Испуњен љубављу и истовремено неустрашиви војник

Према дефиницији владике Атанасија (Јевтића) „срце је синоним личности.“ Он је читав био срце, милосрдно, дубоко.

Ево неколико свједочанстава о томе.

„…Пратим предавања из историје Балкана средњег вијека, непрестано питајући предавача шта да прочитам. Међу обилном литературом наилазим на дјела А. Рига о богумилима који су се скривали на Атосу прерушени у исихасте. Запањена том информацијом, почињем да копам даље, наилазим на фрагмент књиге Владике Амфилохија о Светом Григорији Палами и тада исихазам, који ми се чинио апстрактном византијском схемом, постаје не само много разумљивији, већ и много привлачнији и кориснији…

…Неколико година касније, мој будући супруг ми прича о својим студијама у Бугарској: ”У Недјељу опраштања у нашу богословију је дошао владика Амфилохије, знали смо, а и било је јасно да је он био веома заузет, али је нашао времена за све, од богословаца до кувара из Гагаузије, свима је поклонио пажњу, све нас је благословио, још увијек се сјећам тог сусрета и чувам икону Петра Цетињског”. А неколико година касније и ја сам се лично састала с владиком, и мало је људи у чијем сам се друштву осјећала тако пријатно и смирено као у његовом. Тог дана, владика је, упркос изузетно заузетом распореду, успио да посјети неколико сала иконописа у Третјаковској галерији. Строги чувари, који су нас у први мах гледали опрезно, брзо пролазећи ходницима и разговарајући, тренутак касније фотографишу се с владиком, моле га за благослов, а он опет има лијепу ријеч за свакога и малу икону Петра Цетињског… ”Дођите нам опет” – опраштају се од Митрополита запослени из неколико сала…“  (Наталија Лукина, историчар-балканиста).

„Имала сам част срећу и част да будем представљена митрополиту Амфилохију… Мајушна радна соба у Цетињском манастиру, обложена књигама по ободу –  Митрополитова резиденција… Нисам жељела да одем, поред њега сам осјећала потпуно спокојство. Мали, бестежински, пун љубави и истовремено неустрашиви ратник“ (Вера Водински, режисер).

Наше вријеме ће се мјерити тиме што смо били савременици тог великог човјека

Мој први лични сусрет са митрополитом Амфилохијом догодио се 1995. године, тада га у Русији готово нико није знао. Разговарао је са малом групом парохијана Даниловског манастира, говорио ријечи необичне за наш слух о загрљају Бога и човјека. Тај разговор дубоко се урезао у срцу. Неколико година касније до руку ми је дошла Митрополитова књига „Основи православног васпитања“ у којој сам пронашла одговоре на сва питања која су ме тада забрињавала. А 2000. године отишла сам у Црну Гору да му покажем руски текст и узмем његов благослов да књигу објавим у Русији. Од тада сам стални сарадник Митрополије, радија и издавачке куће Црногорско-приморске митрополије „Светигора“.

Када бисмо се Владика и ја срели, он је увијек имао у рукама књигу коју ми је дао на превод. Готово да га никад нисам гњавила својим личним питањима и проблемима, довољно је било видјети тог човјека, али он сам је, сазнавши од братије за моје невоље и болести, на невјероватан начин ми помагао и подржавао ме. Називао ме је „послушницом Светог Петра“. Заиста је желио да останем у Црној Гори: „Ти си наша, докле ћеш ићи тамо-амо?“, сваки пут би ме питао. Али нисам се усудила да испуним ту његову жељу.

Тешко ми је да причам о личном, можда је потребно вријеме да бол због губитка не помути сјећања. Знам да ће се наше вријеме у многоме мјерити чињеницом да смо били савременици овог великог човјека, и важно је шта је свака особа лично научила из комуникације с њим, да ли је преобразила свој живот и себе, имајући пред собом примјер истинске светости.

 

Кад би се свако од нас сјетио шта је сам Христос поднио на Велики петак…

Један од сталних сапутника владике Амфилохија монах Павле Кондић врло језгровито је говорио о њему:

«Овај дар Божји не може се заборавити, избрисати из сјећања, из срца. Био је посуда без дна Божије благодати. Бог зна колико је људи који су га видјели минут-два, годину, деценију, попут мене, осјетило ту благодат Божију, љубав Божију и истину Божију, која се изливала из сваке његове ријечи и сваког дјела. То је Амфилохије. Био је витез истине и правде Божје, и зато се око њега ломило толико копаља и толико удараца пало на њега, али он је, као вјерни слуга Божији, имао снаге и Божијег покрова да издржи све то, све до јутрос, када је Бог узео његову душу. Памтићемо га као Божји дар српском народу.

Свијет стоји на молитвама праведника, а то знате из старозавјетних књига пророка Језекиља и Исаије, и један од таквих праведника на којима свијет стоји, без сумње, био је он. Не говорим ја, већ говоре његова дјела. Човјек је микрокосмос, за њега није било ни дана одмора. Изгорио је свим својим бићем – Господе, ревност за дом Твој, изједа ме (Јован 2:17). Тако је он живио. И захвалан сам Богу што сам од малих ногу могао бити с њим – од своје једанаесте године, по неком несхватљивом Промислу Божијем, наши путеви су се испреплели. Прихватио ме је као мачка маче, али не своје маче, већ оно које је нашао на смећу. То сам био ја, сироче без оца и мајке, и он ме је прихватио, нахранио, напојио, бдио нада мном, школовао ме, тихо управљао стопе моје, неупадљиво, никада није изговорио ријеч „морaш“, већ само „па, види како и шта“. То је то поштовање слободе као апсолутног и неприкосновеног Божјег дара.

Завршио сам школу, гимназију, универзитет, и једног дана сам му рекао: „Владико, ја ипак желим да се замонашим.“ Он је одговорио: „Добро, ајде ти прво заврши обуку, па ћемо видјети.” И тако, 1994. године, другог дана Божића, дошао сам у Цетињски манастир – и од тада сам га пратио, надахњивао се њиме, био свједок тога какав је Амфилохије… Амфилохије није био само теолог, теолог са 40-томном збирком дјела, и не само професор, не само духовник, не само литургичар, него Амфилохије је слуга Божији сваким атомом свог бића. Милосрђе, доброта, разумијевање, заштита – свуда и увијек је био истински слуга Божији. Готово увијек сам био с њим кад је посјећивао болнице и луднице, затворе, када је био на првој линији фронта. Најстрашније што је било види се на оним фотографијама које приказују његову жртву на Косову, када смо сакупљали угљенисане и црвљиве остатке наше браће и сестара који су страдали од албанске руке. Он није трепнуо. То се не види на фотографијама, али ја сам био поред њега, никада се није тргнуо… попут планинског вука, ниједном није помислио да ли ће га метак погодити или ће му учинити нешто страшно. То је Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је с правом био васељенски архијереј. Од Аустралије до Јужне Африке, Сјеверне Америке, европског континента, Азије, на пространствима Русије и свуда је носио љубав и мир. Немогуће је навести колико је, гдје, када и шта радио, испуњавајући заповијести Божије. Не штедећи се, искоријенио је коров гријеха и пропадања, залијечио задимљене ране рата мелемом молитве и братске љубави. Али, с друге стране, он није био ни Мајка Тереза, ни уњкави чичица који говори: „У реду, све ће бити у реду“. Био је неуништиви дијамант истине који је пресијецао окове лажи, демонске окове, па су се због тога бацили на њега и прогонили га, посебно у медијима. Али из њега се изливала само вулканска енергија и снага Божје љубави. То је Амфилохије.

И сјетите се стотине цркава! И то је његов труд. Нема мјеста у Црној Гори гдје није ступила његова нога.  Ја сам га пратио, ја сам свједок, говорим шта сам видио. Ходао је до грла у води кроз ријеку Лим, држећи се за некакав конопац, 4. децембра на празник Ваведења, да послије ко зна колико вјекова служи литургију на рушевинама манастира Шудиково, а затим је отишао да види остатке манастира Урошевица. То је Амфилохије.  А још успут ако на некој пољани сретне дјецу – игра с њима фудбал. То је безгранична и бескрајна љубав према Богу и Божји мир.

Навешћу вам још један примјер, не сјећам се која је то година била, још увијек сам био млад монах – на Цетињу, на Велики петак, из неког разлога ми је требало да изађем у град и нешто купим. И на тргу сретнем старији пар, жена је отприлике година да би ми могла бити мајка, пришла је и почела да ме пљује. Стајао сам као укопан, то је трајало неколико секунди, одбрусио сам јој нешто грубо, њен супруг је рекао: „ Доста, не нападај попа, идемо“. Шокиран сам се вратио у манастир, исповиједам то Митрополиту, а он ме је докрајчио својом попут морачких стијена чврстом педагогијом. Каже ми: „Није те она пљувала, ђаво ју је гурнуо, бацила се на Велики петак, на мантију, а ти ниси спреман да то издржиш Христа ради. А шта је сам Христос поднио на Велики петак? Зар не можеш да претрпиш такву ситницу? Ниси достојан мантије, скини је и иди куда желиш!“ И то је био Амфилохије.

Не знам шта још да вам кажем, немогуће је ријечима пренијети личност, карактер и лик тог човјека. Безгранична милост и невјероватан одбрамбени инстинкт: он је узимао под своју бригу све који су били оклеветани, осрамоћени, жигосани, упали у невоље и чак му се нису ни обратили, али би Владика за то сазнао, одмах их позивао и помогао, штитио, подржавао и спасавао. Био сам свједок безбројних таквих случајева.»

Континуиетет

На крају свог животног пута  Митрополит је успио да види плод свог 30-годишњег рада – васкрсење вољене Црне Горе, васкрсење народа, „од дјетета до старца“ једнодушног усталог у заштиту светиња, на које је кидисала безбожна власт Мила Ђукановића. Десетине хиљада људи, не само православних, већ и католика, муслимана, атеиста и људи живе савјести, ходали су у литијама у одбрану вјере. Он их је све помирио, побиједио „вирус братоубиства“. Митрополита Амфилохија су сахранили у Храму васкрсења Христовог, бацивши у његов гроб, по сопственом завјештању, земљу његове родне Мораче, мученичког Јасеновца, Косова и Метохије.

За администратора Митрополије црногорско-приморске назначен је епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић).

„Владика Јоаникије је духовни син митрополита Амфилохија, епископ према коме се људи односе са истом љубављу и поштовањем као према Амфилохију, који има исте изражене монашке особине – племенити, отворени, народни владика“, рекао је за њега свештеник Храма Христовог васкрсења Никола Пејовић.  Такође, он је једини архијереј у XXI вијеку који је ухашен и утамничен за непоколебивост у заштити светиња Црне Горе.

Светлана Луганска
Припремила:  Олга Орлова

Превела:  Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This