Празник Светог Петра Цетињског и Светог Апостола Луке, литургијски је прослављен у подгоричкој Цркви Великомученика Ђорђа.
Евхаристијским сабрањем началствовао је старешина храма, протојереј ставрофор Велибор Џомић, архијерејски намесник подгоричко-колашински, уз саслужење проте Милете Кљајевића и ђакона Ивана Црногорчевића.
Након прочитаног јеванђелског зачала и освећења Дарова предложења, Светој тајни причешћа приступио је верни народ Божији.
Празничном беседом сабранима се затим обратио, началствујући свештенослужитељ, прота Велибор Џомић.
„Сабрани, браћо и сестре, данас овде – у радосном дану; у дану када Света Црква прославља, Светог Апостола и Јеванђелиста Луку, дивног и чудесног Ученика и Апостола Христовог, једног од четири Света јеванђелиста и дивнога великога, чудеснога Светога Петра Цетињскога Чудотворца, миротворца. И на овде мјесном нивоу, Светога Петра II Ловћенског Тајновидца; радосно појемо Христу Богу нашему, пјесме благодарне и захвалне, пјесме утјехе и наде којим нас Господ обдарује у овоме свијету и овоме вијеку, као што је подарио и обдарио свим људима, да се радују Богу Творцу, да се радују свему ономе што је Бог чудесно и премудро створио, да се радују Светим Божијим људима који су свједочили својим животом и свим својим бићем, Славу Божију, који су се још на земљи претварали у анђелске хорове, уподобљавали се Живоме и Истинитоме Богу, живјели по заповјестима Божијим, љубили Господа Бога и ближње своје свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом; сагоревали на дјелу Господњем да свједоче оно што је најважније људима – да је Бог Творац и Спаситељ свију људи, да је Бог послао Сина Свога Јединороднога у овај свијет да нас ослободи од гријеха и да нас припреми за живот вјечни и покаже нам пут којим треба да идемо са земље, ходећи ка Царству Небескоме, који су знали да тог свједочанства нема без истинског живота по светим Божијим заповијестима; који су људи као и сваки од нас постали такви – врлинољупци и Богољупци, да их је Бог прослављао кроз различита времена, на различитим крајевима и у различитим народима, али све њих ипак заједно на једном мјесту које се зове, Света Црква Божија. И зато су они различити и по времену у коме су живјели, Богослужили, дјелали, сведочили – различитих и по народима у којима су настајали и којима су проповиједали Јеванђеље Христово, различити и по приликама у којима су они живјели, али су сви они уједињени Духом Светим у Цркви Божијој, која је Мајка свију људи.
Такв је био један од оних који је својим очима видео Господа Христа – Свети Апостол и Јеванђелист Лука. Он који је то што је видио, записао и посвједочио и оставио нам до дана данашњега, као трајно и нелажно сведочанство о Спаситељу нашем Господу Исусу Христу. Он који је насликао прву икону Пресвете Дјеве Богородице, Мајке Божије заштитнице свих људи и који нам је оставио најважнији запис и најважнију ријеч, Божију ријеч, јер је Господ изабрао њега једнога од многих да буде тај чијом ће се руком и душом, чијим ће се словом записати слово Божије, Истина о ријечи, о Логосу о Христу Богу о Живој, Светој и Живоначалној Тројици.
Том и таквом Светом Апостолу и јеванђелисти Луки следовао је Свети Петар Цетињски који је себе даровао Богу и своме народу, непрестано бивајући разапет на крсту, трудећи се да са тог крста и мири и чува и броди Цркву и да ослобађа, поучава, и да брани и да храни и да Богу приводи у тешком времену када је Црна Гора, древна Митрополија црногорска била притешњена са сваке стране, па се није знало да ли већа мука долази од Турака споља или од братских сукоба и размирица и подјела изнутра.
Е тај је Свети Божији човјек сав дотакнут благодаћу Христа Бога нашега; тај чувар Светога Предања, чувар јединства Цркве – молитвом чинио чуда али је и знао врлине и још боље мане сопственога народа, па је некада морао да прибегне и тешкој ријечи или тежој ријечи да би силне умирио, да би разбраћене збратио, да би посвађане помирио, да би разједињене ујединио – и како би то све ишло једном општем заједничком циљу и опстанку земљском и спасењу у Царству Небеском.
Ништа много другачије прилике нису била ни за вријеме његовога наследника – Светога Петра II Ловћенског Тајновидца који се прославља на подручју наше Митрополије; али и шире народ осјећа ту величину и тај благослов и ту дубину, јеванђелску дубину великога Владике Рада, па је то један од ретким епископа и Митрополита у Цркви кога народ штује и поштује и памти и о њему приповиједа и кроз оно његово име које је добио, просветивши се Духом Светим на Светом Крштењу и кроз његово племенско име као Његоша и Његуша али и кроз његово калуђерско, монашко, Митрополитско име. И то је један од ријетких примјера да барем ја знам да је тако у Цркви кроз историју.
У тој и таквој радости, походила нас је и туга и жалост јер је јуче промијенио свијетом наш Митрополит Амфилохије. И за њега ће се, сигурно кад прође вријеме исто говорити и о њему приповиједати, јер је негде у свом животу и свом служењу – и као човјек и као богослов и као монах и јеромонах и теолог и као епископ и Митрополит – пролазио тешко вријеме, али је увијек знао да је Христос Господ темељ, на коме се темељи свако добро и свака врлина. И за то се данас људи са правом диве и поклањају и поштују то његово дјело, али када то видимо, то духовно васкрсење Црне Горе – од оне пустоши и парложи у којој се она налазила (када је он одлуком наше Цркве 1990.г. у децембру изабран за Митрополита црногорско-приморског) коју је духовно затекао – некрштене Црне Горе, обезбожене Црне Горе, порушених, опогањених и обурданих олтара и светиња, до готово унишеног свештенства и монаштва – он се тврдо везао за камен на коме треба сваки хришћанин да стане – а то је камен вјере Христове. Знајући да када је човјек са Богом, да Бог помаже и отвара врата – јер гледајући то што је наш Митрополит служећи другима, угледајући се на Свете Апостоле, Свете Оце и Светог Петра Цетињског и друге Архијереје кроз вијекове – дакле служећи другима а не тражећи да му други њему служе, призивао благодат Духа Светога на сваком мјесту, и тако је он обнављао и утврђивао – прво себе у врлини и подвигу а онда и све оне око себе. Тешко је објашњиво данас, када чујемо да је за ових тридесетак година од када је он на трону Светог Петра Цетињског, на тој древној Светосавској столици, да је један човијек сам толико урадио, урадио је то са Богом, са Светим Савом, Светим Петром Цетињским, Светим Василијем Острошким и свима светима из рода нашега и тек ће се о томе говорити и приповиједати. Увијек, такви тужни догађаји, као што су земаљски растанци – још на земљи постају, браћо и сестре небеска славља, јер славље јесте што је један народ, једна земља имала једног истинског Божијег човијека, једнога свједока вјере, који је личним примјером сведочио ону древну истину – о вјерности Богу и Божијој правди. Господ га је удостојио, као ријетко кога на овој земљи, да још прије своје земљаске кончине види плодове духовне тог свог рада, служења, те пламене живе вјере у Христа Бога, кроз обновљене храмове, кроз закрштену Црну Гору, кроз благословену Црну Гору и нашу Митрополију, кроз подигнуте и освештане олтаре, кроз бројно свештенство, монаштво и свој народ. Зато када данас када сви имају разлога да тугују, сви се радују – Бог да му душу прости и Царство Небеско дарује!“
Након примања Свете тајне причешћа, прота Кљајевић приступио је ломљењу славских колача и благосиљању кољива данашњим свечарима.
Елза Бибић
