Izaberite stranicu

Пише: Протојереј Слободан Лукић

 

Људска мисао одувијек је тежила разрјешењу комплексног проблема времена. Разбијеност на прошлост, садашњост и будућност претвара вријеме у привид и тајну која не може бити освијетљена философским спекулацијама или религиозним слутњама већ једино Божијим откривењем. Хришћанско искуство времена је јединствено јер оно не третира вријеме као неки филсософски, па чак и богословски проблем, већ, по ријечима А. Шмемана, у односу на вријеме предлаже дар.

Суштина црквеног искуства времена разоткрива се у Литургији и богослужбеном освећењу дана, недјеља, мјесеци и године. У изостанку богослужбеног  доживљаја времена, појављују се двије опасности, чак и међу хришћанима. С једне стране, јавља се саблазан одбацивања и бјекства од времена као елемента пропадљивог свијета, а с друге стране стоји саблазан обоготворења расцрквењеног, секуларног времена.

Бог се оваплотио у одређеном моменту људске историје који апостол Павле назива „пуноћом времена“ (Еф. 1,10). И све што је Христос чинио, чинио је у времену и у односу на вријеме, испуњавајући га новим смислом и новом силом. Тиме већ постаје јасно да се велика тајна времена открива у Личности Исуса Христа. Дакле, историја иде ка факту појаве Христа и иде од факта појаве Христа. Као таква она има свој унутрашњи смисао, има почетак и крај, свој центар и своје дејство. Стога се црквено осмишљавање времена темељи на Христовом Оваплоћењу и кроз њега јављању нове твари и ”новог времена.” Од самог почетка живота Цркве, хришћани су прослављали недјељу као први дан ”нове твари” у нашем палом и разбијеном времену ради њеног усхођења у незалазни дан Царства Божијег. Још у старозавјетним списима срећемо наговјештаје Дана Господњег који се у Новом завјету, тј. у Цркви Христовој назива уједно и Дан први и Дан осми. Књига постања описује Божије шестодневно стварање свијета и седми дан као дан у који Господ почину од дјела Својих (Пост. 1,25). Отуда је у Старом завјету број седам представљао савршенство и пуноћу јер је празновање седмог дана значило улажење у оно што је ”врло добро”, у савршенство и пуноћу свијета Божијег и кроз то у дјелатно учешће у Божијем стварању. Међутим, тај свијет који се показао као „врло добар“ и који је требало да буде благосиљан у седми дан, на дјелу се показао као пали свијет. Потчинио се гријеху и његов удио су постали смрт и распадање. Ипак, то пало вријеме Христос је учинио „временом и историјом спасења“. Црква и даље остаје да живи у старом времену палог свијета али не остаје потчињена њему. Сваке недјеље, дана Господњег, Црква излази из времена старог свијета и усходи у невечерњи дан, у Царство Божије. Овај дан се назива „првим“ стога што од њега започиње ново вријеме нове творевине, а „осмим“ стога што он представља ново вријеме изван времена које је потчињено броју седам, што је то вјечно, невечерње вријеме које се не ослања на смрт. Христос је распет у петак, а у суботу је починуо у гробу ”од свих дјела Својих”, од новог стварања које је завршено Крстом и смрћу. Васкрсао је у први дан недјеље, рекавши мироносицама: Радујте се! Он тако разбија историјски континуум али не укида вријеме, само га отвара. Као тијело, он је потчињен континууму: „Дијете растијаше и јачаше“ (Лк. 2,40). Али као Логос он је доступан само за вјеру. Тако вријеме проналази своју осовину у Христу. Прије Христа оно је бременито, напрегнуто вријеме усмјерено ка Месији, а од Оваплоћења све се интериоризује, све се креће ка довршењу времена, које је истворемено „већ сада“ и које ће бити на крају.

Тако је тај први и осми (невечерњи) дан постао дан Цркве и извор њеног светотајинског живота. Једино Црква која врши Евхаристију препознаје тај дан као осми дан. Зато и ученици нису препознали Господа по Његовом васкрсењу јер тада Његово присуство није имало „емпиријску увјерљивост.“ Познали су Га тек при ломљењу хљеба, у небеској реалности Осмог дана. Дакле, у хришћанском искуству, вријеме је ишчекивање, али је иствовремено и испуњење. Ми се у Литургији сјећамо Другог доласка јер је Евхаристија наговјештавање краја и његовог претварања у почетак. Кроз крштење, новокрштени пролази кроз погружење и кроз смрт исквареног времена и улази у вријеме спасења. Зато онај који је крштењем утјеловљен у Цркву и једе Тијело Христово и пије Крв Његову већ има живот вјечни и живи у посвећеном времену. Према дивном изразу П. Евдокимова, Литургија јесте „света тајна вјечности“ која вријеме интегрише у Ријеч која је Господар врeмена. Када Св. Јован Богослов види у Апокалипсису свршетак историје, он види да с неба силази на земљу Небески Јерусалим и земља постаје Царство небеско. Свети Симеон Нови Богослов каже: „У моменту сурета човјека са Христом, кад човјек доживљава јављање Божије, у том моменту за тог човјека долази крај овога свијета и почетак вјечности – Царства небеског“ .

Према томе, само је у христолошкој и светотајинској перспективи могуће  изградити исправан и спасоносан однос према времену. Ми данас живимо у веома напрегнутој историјској епохи испуњеној догађајима који често намећу једну искривљену перспективу времена. Тако је једна од најчешће понављаних реченица од почетка актуелне пандемије та да „послије овога више ништа неће бити исто“. При чему се долазећа промјена доживљава као нешто негативно, а самим тим досадашњи поредак као позитиван и пожељан. Чак се иде и даље и наступајући преломни моменти се означавају као наговјештај „краја свијета“. Црквено искуство показује да смисао историјског тока и јесте у томе што ће се он завршити. Заборавља се истина да се заправо у свакој Литургији одвија и ”крај овог свијета и времена” и улазак у будуће Царство.

У свјетлости хришћанства показује се да се вјечно појављује у временском, тј. да вјечно може да се оваплоти у времену. У том контексту историја представља борбу вјечног с временским, непрекидну тежњу да вјечно надвлада временито, не у смислу одрицања времена, већ побједу вјечности унутар историјског процеса. Зато историја претпоставља Богочовјечанство, тј. Богочовјека. Откривање историје постаје схватљиво за нас само кроз Исуса Христа, савршеног Бога и савршеног човјека, као рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средини и небеске и земаљске историје. Он је, по ријечима Н. Берђајева, унутрашња духовна веза ове двије равни. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једног, између свијета стварности, стварности човјечје, и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Наша боголикост омогућава нам да слободно прихватимо дар Христом осмишљеног и искупљеног времена, а прихватање тог дара и значи спасење и обожење човјека и цијеле творевине. Христос је унио Бога у овај свијет, у наш живот и вријеме и само у Њему човјек открива тајну да је створен да буде бесконачан и, по парадоксалном изразу Св. Максима Исповиједника, открива истину да уласком у токове божанског нествореног живота, он постаје и беспочетан.

 

Pin It on Pinterest

Share This