Да је Црна Гора расадник талената у готово свим сферама живота потврђује и животна прича младе професорице Кипарског Универзитета и преводиоца Зорке Шљиванчанин.
У свом кратком, а веома садржајном интервјуу „Магазину“ дневне новине Вијести Зорка говори о својим почецима, школовању, породици, као и до сада постигнути резултатима.
“Држим наставу студентима готово са свих континената. Свакодневно учим о посебностима њихове културе, менталитета, система вриједности, али и о томе колико сви људи на планети имају толико тога заједничког“, казала је Шљиванчанин.
Предаје на Кипарском универзитету у Никозији, прва слова научила је у жабљачкој Основној школи “Душан Обрадовић”, превела мноштво књига, аутор је многобројних научних радова и мајка двогодишњег Јасона.
Каже да, када је у подножју Дурмитора, као да се нађе у некој безвременој димензији постојања.
Рођена је 1985. године, на Жабљаку, гдје је провела прву деценију живота и започела осмогодишње школовање, у школи “Душан Обрадовић”. Окончала га је у Подгорици, у Основној школи “Сутјеска”, након чега је уписала Филолошку гимназију у Подгорици.
“Могу са сигурношћу да потврдим да ме је та научна институција довела на траг моје будуће каријере као научника у области филолошких наука и књижевног преводиоца”, каже Зорка.
За “Магазин” је објаснила и због чега је одабрала баш грчки језик.
“На ту одлуку утицала је моја жеља да спознам изблиза једну од најдревнијих цивилизација коју познајемо, а која је у огромној мјери одредила културни идентитет човјека у Европи, а превасходно на Балкану. Замишљала сам да ћу путем језика, као уз помоћ неке алатке моћи да што боље упознам два слоја културног идентитета човјека Балкана, оног утемељеног на принципима античке демократске одважности и оног утемељеног на основама византијске духовности”.
Из Црне Горе отишла је по завршетку средње школе.
“Уписала сам Филолошки факултет Београдског универзитета, на ком сам завршила основне и магистарске студије. Међутим, та моја номадска глад, коју сам спознала као средњошколка, није јењавала ни након проведене нешто мање од једне деценије у Београду. Кад сам уписала докторске студије на Катедри за савремене грчке и византолошке студије на Кипру, Никозија је постала моја медитеранска база из које сам путовала у Атину, Вашингтон, Москву и Подгорицу, гдје сам обављала научна истраживања. У јануару 2020. године, одбранила сам докторску дисертацију на тему: ‘Рецепција Ф. М. Достојевског у савременој грчкој књижевности’. Тренутно сам запослена на Кипарском универзитету у Никозији као предавач грчког језика страним студентима”, прича она.
Зорка истиче да је, у њеном послу, посебно радује космополитска атмосфера која влада у учионици.
“Држим наставу студентима готово са свих континената. Свакодневно учим о посебностима њихове културе, менталитета, система вриједности, али и о томе колико сви људи на планети имају толико тога заједничког. Такође, сарадник сам Центра за хеленске студије, који се налази у Подгорици, као и предсједница међународног удружења ‘Пријатељи Никоса Казантзакиса’ за Црну Гору”.
Жабљачанка је аутор на десетине научних радова који су објављени у иностраним и домаћим часописима на енглеском, грчком и руском језику. Такође, учествовала је на великом броју међународних конференција и говорила на великом броју предавања, углавном у иностранству.
“Сви ми који се бавимо науком знамо колико нам радости приуште ти сусрети са колегама на научним скуповима. То су прилике да подијелимо своја размишљања, идеје, да критикујемо и будемо критиковани. То су тренуци кад схватамо да нисмо сами у свом научном прегнућу јер врло често живот једног истраживача из области хуманистичког наука недољиво подсјећа на живот једног аскете који проводи сате и сате у самоћи”.
Као књижевни преводилац опробала се у сва три књижевна рода, тачније, у њеном преводу објављена су три романа, двије збирке поезије и једна дужа поема са елементима драме. Тренутно ради на преводу збирке прича “Сувишна љепота“. Питали смо је и које од преведених дјела јој је најдраже.
“За сваку од ових књига ме веже јака и различита по квалитету емоција. Преводилаштво је вид стварања и књижевни свијет који претачемо из језика у језик проструји кроз цијелокупно биће преводиоца, будећи у њему најразличитија осјећања, сјећања, рефлексије, сазнања, спознаје. Поема ‘Плаш’, која је објављена у Београду, 2017. године, у мом преводу нашла се у најужем избору за награду Српске академија наука и уметности за најбоље преведено књижевно дјело објављено те године. Ради се о експерименталном књижевном штиву, са елементима епике, лирике и драме, које тумачи питање егзистенцијалне, али и сваке друге плашње из угла савремене жене”.
Професорица и преводилац рођена испод Дурмитора, добитница је бројних истраживачких стипендија.
“Прву стипендију додијелила ми је Митрополија црногорско-приморска као докторанду прве године студија. Ова подршка била је од изузетног значаја за мене посебно због повјерења које је указано мом академском потенцијалу на самом почетку докторских студија. Овом приликом захваљујем се посебно митрополиту Амфилохију, који је, будући и сам свјетски признат научник, умио рано да препозна моју посвећеност научном раду као и спремност за даље усавршавање. У току студија била сам стипендиста и Атинске академије наука као и добитница стипендије Кипарског универзитета за изузетне студенте. Битан моменат у мом научном сазријевању био је и боравак у Сједињеним Америчким Државама, гдје сам пратила наставу на престижном Џорџтаун универзитету и вршила истраживање у библиотеци Америчког конгреса”, казала је Зорка.
Она је прије двије године постала Јасонова мајка. Каже да је та нова животна улога из коријена промијенила и пробудила у њој осјећања која раније није познавала.
“Од њега, мој супруг и ја, готово сваког дана учимо много тога, нпр. да се радујемо малим стварима, да исказујемо емоције без повода, да се од нематеријалних ствари могу градити цијела краљевства… Вољела бих да Јасону пружим оно што је мени моја матична породица пружила, а то је љубав, подршка и слобода. Моја породица која живи у Црној Гори увијек ми недостаје. Временом, човјек се навикне на даљину, али и на осјећај непотпуности”.
Родни Жабљак посјећује веома често, а каже да и онда када није у могућности да дође, он заузима посебно мјесто у географији њеног бића.
“Кад сам у подножју Дурмитора као да се нађем у некој безвременој димензији постојања, ваљда јер је вријеме губитник у окршају са суровом љепотом”.
Разговор водила Јелена Јовановић
Извор: Вијести
