На данашњи дан, 29. августа 1189. године босански бан Кулин издао је повељу Дубровчанима, којим се Дубровнику даје слобода трговања у Босни без икаквих ограничења и намета.
Уговор је један од најстаријих сачуваних докумената у региону. Повеља бана Кулина представља први сачувани дипломатски документ писан на народном српском језику из Босне. У њему је први пут поменуто словенско име града Дубровника
Превод на савремени српски језик гласи:
У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвошу
и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду
и право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и
кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон
по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље.
И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље.
Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље.
Бан Кулин спада у ред историјских личности које су својим дјеловањем обиљежиле вријеме у коме су живјели, и чија је оставштина узидана у темељ националног идентитета и културно-историјског наслеђа Срба. Кулин је био приморан да одржава своју власт и државу, бановину Босну, налазећи се између двије силе, Византије и Угарске, као и Ватикана који га је оптуживао да штити јеретике. У почетку владавине признавао је врховну власт Византије, а касније је био приморан да се приклони Угарској, али је ипак очувао аутономију средњовјековне Босне. Одржавао је везе и са другим српским владарима тога времена, а своју сестру удао је за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Папа Урбан III поред осталих бискупија које припадају Риму на Балкану, наводи и „regnum Servilie, quod est Bosna“ , што би у прилагођеном преводу на савремени српски језик значило „онај дио Србије, који се назива Босна“. Међутим, историјска наука је већ одавно доказала да је средњовјековна Босна само територијално припадала под римску цркву, а да је народ у њој већином био изван римокатоличанства, било да су били православни или да су припадали „цркви босанској“. Поред његове повеље, зубу времена одољела је и плоча коју је бан Кулин поставио на цркву коју је подигао 1193. године, а која се налази у данашњем селу Мухашиновићима код Високог. Плоча се вјероватно налазила изнад главног улаза у цркву. Натпис на плочи исписан је ћириличним словима и српским језиком. Испод натписа на плочи се налази исклесано шест крстова, око којих су начињени кругови. Превод Кулиновог натписа на савремени српски језик гласи:
„Ову цркву зидао је бан Кулин када је пленио Кучевско загорје.
И паде на њу пронија у Подгорју Слијепчишћа.
И постави свој образ над прагом.
Бог да подари бану + Кулину и баници Војслави.“
Други дио плоче чини шест крстова уписаних у кругове. У тим крстовима или поред њих налази се урезано и шест имена: Десивоја, Крила, Радоње, Вита (Витомира), Радохње и Миогоста.
Приредио: Миомир Ђуришић
