Пето програмско вече овогодишњег „Трга од ћирилице“ бавило се темом ”Покрадене светиње”. У оквиру ове тематске цјелине значајно мјесто је заузела прича о историјској судбини Храма Премудрости Божије у Цариграду (Аја Софије), о којој је говорио протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету ”Свети Василије Острошки” у Фочи.
На самом почетку свог излагања отац Дарко Ђого се захвалио оцу Радомиру Никчевићу на позиву да говори на овогодишњем „Тргу од ћирилице“ и што је у програм манифестације уопште укључио тему о Храму
Премудрости Божије у Цариграду, али и Херцег Новом, као, како он каже ”последњем цариградском предграђу које је пало”.
Отац Дарко је изнио тезу да су процеси у историји људског човјечанства увијек међусобно повезани.
”Када говоримо о процесима у петнаестом вијеку или када говоримо о процесима данас, онда заправо видимо да су они увијек везани, и оно што нам се чини да не мора нужно бити повезано, заправо у својим финим, крајњим, у својим метафизичким основама, увијек је повезано, те није сасвим случајно да политичке буре обично имају метафизичке основе и да се у исто вријеме дешавају у Кијеву, Америци, Минску или Херцег Новом.”
С тим у вези, отац Дарко сматра да су потпуно промашене изјаве и ставови појединих струја из Руске федерације које кажу да је питање Храма Премудрости Божије политичко питање Турске.
”Наравно да је политичка ствар Турске, али Русија је постала то што јесте у тој цркви. Дакле, Русија данас није ништа друго него Цариград протегнут у вијекове.”
Др Ђого је става да све треба назвати својим правим именом па тако сматра и да је прикладније употребљавати термин Храм Премудрости Божије, од оног одомаћеног Аја Софија.
”Велике расправе четвртог вијека су започеле на Никејском сабору расправом о томе шта значи да је Христос Премудрост Божија? Једна једина тачка је заправо била заједничка свим учесницима Првог васељенског сабора и свим учесницима процеса у четвртом и петом вијеку, а то је увјерење да је Христос заиста исконска Премудрост Божија. Чак и јеретици, аријанци, они који су сматрали да је Христос напросто полубожанско биће један боготворени човјек у најбољем случају, они су такође говорили да је Христос Премудрост Божија.“
Он додаје да људи често посматрају архитектуру, али да је то једно веома површно гледиште и да се једино исправно може гледати из перспективе Литургије и вјечне тајне.
”Анализирају архитектуру, углавном неку врсту технике зидања, које је заправо римско претходно умијеће, надограђено византијском архитектуром. Али, није оно надограђено само на техничкоме плану. Десила се револуција од Бога међу народ, међу свијет. Хришћанство је дало да та топла опека и та топла сига у себе усвајају свијет. Да сама црква буде Литургија у себи. Да када киша пада, она улази у тај камен, тај камен улази у цркву, та вода улази у цркву, па када се суши, да та црква кроз вријеме постаје све љепша. Тај архитектонски свод, који је насводио свијет, он је саопштавао ту вјечиту тајну.”
Др Ђого тврди да одговор на прво питање одакле нама таква повезаност са Храмом Премудости Божије треба тражити у основама хришћанства.
”Ми кажемо да је у античком свијету човјек био микрокосмос, мали космос, у једном огромном свијету макрокосмосу. Или ако читате Преподобног Антонија Великог, он каже: Па не, човјек је толико велик и сјајнији од звијезда, па је човјек тај макрокосмос у некаквом смислу. Али уствари истина хришћанства је таква да увијек постоји једна благословена дијалетика. Па ми и јесмо и већи од свијета, али онда када уђете у Цркву Премудрости Божије, ви видите да је изнад вас тај ромејски свијет, изнад кога је Христос и осјетите и своју величанственост, зато што сте по лику Божијем, и то да сте мали свијет спрам Бога који је увијек изнад човјека, али који га гледа. Помакао се тај антички непокретни покретач и постао лик Христа, који наткриљује и гледа свијет. И то је суштински битно. То је први одговор на питање какве ми везе имамо са Храмом Христа Премудрости Божије. То је храм који је саопштио на један величанствен начин како ми посматрамо свијет до дана данашњег. И зато је у унутрашњости, у структури, у свакој тој цигли, у сваком атому, у сваком кванту, у свему што чини тај храм, хришћанственост, Евхаристија – Литургија саопштена, док се градио.”
Протојереј-ставрофор Дарко Ђого сматра да историчари умјетности износе једну тврдњу која се не би могла узети као тачна.
”Понекад историчари умјетности знају да кажу да је овај византијски Христос, онај Христос кога већ имамо у Аја Софији, моделован према ромејском лику ромејског аристократе. Али, ако погледате лик цара Јустинијана и много потоњих царева, ви ћете видјети да је уствари понешто мало другачије. Ромејски цар је од наследника римских голобрадих царева почео да личи на Христа, којег су иконописци сликали. И да, уз много заблуда, тежи томе. Ромејство је такође успјело да изгради једну цивилизацију која је кретала из те цркве, која се давала. Да изгради један начин постојања у граду, који је подразумијевао богослужење. Наше богослужење сада, то је богослужење те цркве. Наше процесије, наше литије, наши крсни ходови, они су настали зато што је Цариград унутар себе већ био један космос, који је зазивао координате. И то је оно што је била суштина тога града и остала суштина православља до дана данашњег.”
Он додаје да су у православљу градови замишљени са монументалним храмом у центру, који заправо представља срце. Поред тога постоје и мали храмови који би представљали капиларе, мање крвне судове. Литије су у том случају та непрекидна кретања, унутар крвотока.
”Кад нам је лијепо, кад нам је вече благо и киша плодна и година родна, онда је литија непрекидно кретање и благодарственост. Када је земљотрес, најезда туђинаца, када неки јеретички цар или суманути политички владар донесе неправедни закон, иде литија – крсни ход, да промијените то. Али, тај начин на који постимо, то је заправо дато и почиње из те цркве. И она ће увијек бити средиште нашег свијета. А ми смо у њој рођени, она је наша координата. И ми њом не располажемо, него она располаже нама.”
Ђого закључује да је управо то оно што ни предсједник Турске Ердоан не може да схвати и са жаљењем додаје да ”понекад нажалост, не желим да станем на муку али, понекад чак ни представници данашњи Цариградске патријаршије не могу да схвате, да они не располажу историјом тог града, него да је етос Цариграда изградио један однос према животу, а тај однос према животу градио касније државе и градио народ”.
На крају свога излагања отац Дарко је упоредио одлазак Светог Саве у Никеју и савремене пројекте.
”И зато, у контексту у коме се појављујемо, никад не можемо да изједначимо рецимо српску аутокефалију или независност коју је добио Свети Сава и савремене пројекте. Јер, Свети Сава је отишао у Никеју, у моменту када је Црква била већ први пут окупирана, кад нам је неко на бруталан начин саопштио да нас не сматра браћом, него да ту браћу треба згазити и у њихову цркву улетјети. Али он је отишао у Никеју, имајући пред умом ту цркву, имајући пред умом ромејску цркву, ромејски начин живота, и тамо добио независност зато што је обећао, и ми се као народ до дана данашњег тога држимо, да ћемо живјети Цариградом, да ћемо живјети тим начином живота, да ћемо ми имати наше студитске манастире, нашу Ају Софију. То је исто оно што је кнез Владимир донио на Рус и одатле се ширило то по истоку. И зато, било који пројекат, који је заснован на саопштавању: И не, ја не желим да будем као ова моја православна браћа, ја не желим да будем заједно са њима”, није исто што и Савин одлазак који каже: Ја желим да будем дио вашега свијета. Пазите, ми смо са тим ромејским царством послије тога вијековима ратовали, али никад нијесмо једни другима порекли виђење свијета. А данас имате народе који можда физички не ратују, али се њихови погледи на живот и свијет разликују. Зато српски идентитет, и то морам да исправим, он није неки један од политичких опција, један од етничких ентитета. Понекад се овдје исто поставе ствари па кажу: Све је то мање више исто, ето има четири или пет политичких ентитета у Црној Гори и један од њих је српски. Не. Српски идентитет је надетничан.”
У закључку свога излагања, др Ђого је присутне подсјетио на стихове Матије Бећковића који како каже опомињу на суштину:
Шта је Ловћен до Гора Отаца
С које наше Небо отпочиње?
На коју се сви по једном пењу,
А Цариград по ведрини види.
Шта Цетиње него свети престо
Ђе кандило неутјешно цапти
На костима цијела народа?
”То Цетиње са кога се Цариград види и Цариград који даје Цетињу да буде Гора Отаца, то је духовна суштина за коју се данас боримо и за коју морамо да се изборимо. Да схватимо да све наше борбе, које јесу политичке, у суштини су метафизичке, у суштини су борбе у погледу на свијет, на тај одговор ко јесмо. Идентитет није оно што смо произвољно наћукали на неком духовном путу. У идентитету нас, свих нас, стоје вјекови борбе наших отаца да будемо то што јесмо; борбе да ове наше светиње буду параклиси цркве Премудрости Божије; и стоје те вјечите иконе које нико не може премалтати јер Свети Василије Велики каже да оно што се чини икони узноси се ка ономе ко је на икони, узноси се Богу. Сва царства која су премалтавала Христа на крају су завршила у руинама”, закључује др Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету ”Свети Василије Острошки” у Фочи.
Оливера Балабан
