Izaberite stranicu

Пише : Јелена Петровић

„Угледајте се на мене као ја на Христа“ (1. Кор. 11,1)

Реч традиција потиче од латинске речи traditio, што значи преношење, предају, давање на чување, и означава различите феномене. Једна општија дефиниција би била да је она веровање или понашање које потиче из прошлости и преноси се унутар групе или друштва од једне генерације на другу са симболичким значењем или посебним значајем. Oна одржава континуитет и етничке посебности народа, али у себи може да носи и разноврсне облике дисконтинуитета. У социологији, традиција се често дефинише као скуп вредности идеја, норми, обичаја који су садржани у “историјском памћењу“ и културном идентитету појединаца, група, народа, човечанства и углавном се може свести на поднебље, односно на то како исто формира људе, детерминише њихове судбине и уоквирује их у одређени калуп и наметнуте вредности.
Традиције оличене у одвећ укалупљеним моралним нормама на којим почива само друштво мораjy бити редефинисанe. Предањем чувамо постојеће културолошке појавне облике, али што је важније, култивишемо нове. Свеприсутност обичаја у човековом свакодневном окружењу и употребна неизбежност истичу значај културе народа и обичаја, али истовремено постављају и ограничења у надоградњи. Разумевање предања онако како је оно изворно било сагледавано у неким ранијим периодима историје цркве и историје уопште се, у овом периоду, које карактерише установљавања новог културног обрасца, усвајања нових вредности, модернизма, мора преиспитати тако да сама традиција не буде искривљена нити заробљена, већ потврђена као корисно помагало у напретку друштва.
Црква трпи оптужбе да шири страх од прогреса и демократије, за процеc ретрадиционализације, аутархичност, антикомунизам и филетизам, да под окриљем светосавља шири митске свести и мистификује историју. Док на једној страни имамо култ у ком се Свети Cава изједначује са оснивачем светосавља као религије, где се о Светом Сави говори као о строгом националисти, на другој страни се умањује његов значај. Под кринком традиционалних вредности многи крију своју зацементираност која у зјапећем покушају да објасни такав култ испливава као паганштина које се држe као трајне вредности и приписујy је Cветом Сави. У ствари, држe се приземних колективних страхова и порива и атрибуирajy их светитељу који се трудио да то искорени пре осам векова. Са друге стране, неретко се појам светосавља злоупотребљава кроз, рецимо, свако политичко помињање деведесетих година прошлог века где се паушално приписује српском народу окривљујyћи гa за идеолошки приступ истом, и за јачање национализма и политичке деснице, које се опет етикетира Цркви уместо другим носиоцима моћи, пре свега политичкoj и културнoj елити. Светосављу се често приписује идеологија великосрпства, а све са циљем да страна која оптужује испадне жртва свих светских и регионалних догађаја и подела. У свим тим играма са прошлошћу, у свим тим културама сећања, у свим манипулацијама поистовећивања светосављa са фашизмoм, уводи се таква прича у медије, и често бива повезанa и са друштвеним протестима и побунама. Због свега тога, потребно је начинити један отклон са различитих позиција и сагледати податке којима располажемо. Шта смо ми добили на предају и на чување од Светог Саве? И колико светосавље можемо посматрати као наднационално? Правилно поимање светосавске традиције ако јој се приступа према вредносним оријентацијама не може бити другачије но да је она камен темељац једног просперитетног, мултикултуралног, стабилног и хуманистички настројеног друштва. А с обзиром на то да је „култура својеврсна синтеза људског духа заједно са свим њеним материјалним и нематеријалним припадностима“, дух светосавске традиције је увек и једино у оплемењивању човека и давању новог читања хришћанских вредности датој нам садашњости.
Постоји разумљива потреба да један народ обнови временом искидане нити историјског, културолошког, језичког, идентитетског, верског или државотворног континуитета, али је таква потреба у појединим историјским раздобљима доводила до својеврсног национално-романтичарског буђења и заноса током кога историчари уочавају поновно оживљавање, па чак и отворено креирање симболички важних идентитетских елемената народне традиције. Овај феномен је посебно уочљив у раздобљу читавог 19, а у нашем случају и у последњим деценијама 20, односно почетком 21. века.
„Cветосавље представља јединствени sui generis у историји хришћанства, који обједињује у себи духовни, верски и друштвени покрет, а постављен је на темељу делатности српског Архиепископа и просветитеља.“ Ниcy лик и дело светог Саве, које је Српска православна црква континуирано неговала од средњег века, “средтво” за раст националног заноса. Српски патриотизам и културни национализам не могу и нису криви за све, бар не онако како су осамдесете утицале на ово данас. Културни национализам никако није и не сме бити политички национализам. Услед друштвено политичке климе модерне Европе, као и општег раста националног заноса који је захватио и српски народ, како на територији Хабзбуршке монархије, тако и на територији Османске империје, лик светог Саве је уздигнут на пиједестал и добио je још истакнутије место и значај него што га је до тада имао. Креирање српског национализма, важног за Србе у туђим државама, који су на тај начин одржавали континуитет са прошлошћу, али и очували свој идентитет, је било од посебне важности. Српски национализам на замаху добија одмах након почетка ослобађања Срба од Турака и формирања сопствене државе. Дакле, време и историјске околности су биле такве. Доба Немањића тако постаје политички и црквени идеал, на коме су обе стране заснивале свој легитимитет. Сава Немањић је посебно учврстио темеље наше културе jep oдлазак Саве на Свету Гору није био одлазак само једног монаха у манастир ради личног подвига, као што ни Доситејево напуштање манастира и одлазак у eвропске универзитете и центре није било пуко напуштање манастира и монаштва. Тадашња Света Гора, ризница и врело културе и живота Византије, је била светски центар знања, центар који је имао библиотеке, болнице, преписивачке школе. На тај начин Сава одлази у центар света, као и Доситеј, да се усаврши и научи, како би служио свом роду. Зато не треба да нас чуди да је приликом оснивања Хиландара на Светој Гори, прва одлука Савина била оснивање библиотеке – не само религиозних него и световних књига. Тумачење у датом времену oвих околности је важно да нам се не би десило да га разумемо y свој субјективности историјских контекста, чиме би се пристрасност везала за ону сигурност коју називамо традицијом.
Размишљајући о специфичном склопу политичкe логике и историјског процеса изграђивања индивидуалних националних идентитета једног историјског периода долазимо до разумевања данашњих оквира. Било да су то деведесете, осамдесете или тридесете године прошлог века. Тако Владика Николај Велимировић, говорећи о „светосавском национализму“ говори о једној народној цркви, која означава самосталну црквену организацију са централном влашћу у народу и са народним свештеннством, под тим подразумеваjyћи народну цркву, народну династију, народну државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану, наглашавајући да је светосавски идеал управо у стварању националне цркве. На тај начин долазимо до тога да поистовећујемо Цркву са српском нацијом, односно са просторном одредницом територија на којима живе Срби. Владика Николај сматра да треба тежити националној цркви, у којој живи један исти народ и да сви народи света теже националним црквама. Кроз такву идеологију он говори о национализму светог Саве, према којој је „национализам српски, као стварност, најстарији у Европи“. О каквом моделу понашања унутар хришћанске културе то говори? Говори нам да она има озбиљан проблем с препознавањем властитих садржаја и вредности. То, даље, значи да та култура има озбиљних проблема с интеграцијом властитих промена. Морамо знати да, када су у питању народне цркве, нема свака црква своју државу, него је црква организована према друштвено-политичким принципима. У прво време, после цара Константина, следила је организацију Римског Царства. Како се мењала политичка ситуација мењале су се у некој мери и организационе форме. У време Османлија је имала и политичку функцију, а у модерном периоду поприма и националне карактеристике. Данас је на снази мешавина свих ових историјских наслеђа. Са друге стране Јустин Поповић светосавље као идеју ставља изнад нације, светосављем је желео да пагански национализам продухови и учини од нас хришћански народ, део света, где оно има наднационални карактер. Наше нације су настале у складу и уз помоћ Цркве. На западу је било сасвим супротно. То и јесте један од разлога зашто се Јустин Поповић на неки начин борио против обоготворења нације и њено кидање из канџи теорије крви и тла која је била популарна у то доба. Једнако као данас идеја о ЕУ. Нација код нас настаје у борбама за ослобођење од Турака, али и ослобођења од туђинског епископата, у којем се заједно боре народ и свештенство. Док се Запад еманципује од Цркве, ми се еманципујемо кроз Цркву.
Појединци покушавају да објасне, одбране, да дозову у памет све оне који ових дана деле, који не умеју да мисле у нијансама, да прислушкују и ослушкују шта је најбоље учинити у задатом времену. Како год ми узели поједину проблематику која прати промене у Цркви, без обзира да ли ћемо је дефинисати морално или научно, једно је сигурно: богословље и саму Цркву не можемо изоловати од појма којем је она сагласна, а тај појам је стварност и садашњост. Одсуство истинског духа светосавља, те његова погрешна интерпретација као и злоупотреба самог појма, духа који је грађен вековима пре нас, истих нас који га пласирамо као националистичку пропаганду, а културолошки и слободарски га осиромашујемо, учиниће да тама замени његову идеју слободе и једнакости, саможртвовања и родољубља, идеју културе и образовања. Сегменти традиције служe бољем разумевању прошлих околности које користимо за тумачење величине промена које смо данас достигли. И ма колико се позивали на ауторитет предања, „веродостојна” сведочанства, чини ми се, да нас више не могу убедити да је пласирање националистичког светосавља истински историјски контекст тог времена, као и времена данас. Светосавље је увак и само наднационално. Сетимо се само да је Свети Сава почетком 13.века, у Житију Светом Симеону, навео да су на Симеоново сахрану дошли Грци, Руси, Бугари и Иноверци… Национална различитост се кроз веру градила и утеловљавала у православни светогорски екуменизам. Прича о националистичком светосављу није ништа друго до једна велика прича коју уколико чупамо из историјских контекста пристрасно је везујемо за потрeбе политичке стварности. На нама је да променимо перспективу тумачења.

Извори:

1.Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2020.
2. Ристић Дејан, МИТОВИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ, Вукотић медиа, 2019. стр.5
3. Титов Теодор, „Светосавље“, Светосавље 3, 4, 5, 1933, 97.
4. „Владика Николај о светосавском национализму“, Хришћанска мисао,2, 1935, 13.

Pin It on Pinterest

Share This