Izaberite stranicu

Пише: др Батрић Бабовић

Стратегија је општи план акције која за сврху има остваривање јасно дефинисаних циљева. Како у модерно уређеним демократским друштвима тако и у оним недемократским и тоталитарним образовање, здравство и култура чине окосницу државног система и стратегију којим се исти одржава и усавршава.

Још од 1999. године и бомбардовања тадашње СРЈ, постоји анегдота да је високопозиционирани италијански дипломата тадашњем конзулу СРЈ у Барију казао да план бриселске бирократије подразумијева контролисање културног развоја и планирање образовног система по моделу који ће бити селективан и ровит, и који ће заправо бити наставак бомбардовања из последње године 20. вијека. Из године у годину свако ко иоле прати политичку ситуацију и културу поднебља гдје живи има на оку јасне коте распадања тројног система на коме почивају државна снага и будућност једне нације. Разградња вишедеценијских ефикасних  програма за основно и средње образовање, експериментална болоњизација високошколских установа, низак ПИСА скор и непрактичност стечених знања за европске државе и САД којима “Западни Балкан“ по политичким тенденцијама и економским стремљењима само теоретски припада, један су мали број назнака губитка сопствених знања и култура у рукавцима узаврелих колонијалистичко-глобалистичких система. Избацивање из школских програма одређених писаца, свођење књижевног дјела у терминологију „политичке коректности“, ниска буџетска издвајања за културу и филм, велико присуство неморалних и ријалити садржаја у контаминираном и прљавом  медијском простору са одсуством националне културне стратегије јединствена су слика у земљама бивше СФРЈ, са предоминацијом у последњим двијема чланицама које су биле правне наследнице бивше велике заједнице народа. Својевремено је високи званичник шведске владе узвикнуо како је срећан јер је његова земља добила љекаре са свршеним специјализацијама, који су на либералном европском тржишту имали вриједност од 1.5 милијарди евра. Већина њих је у неутралну скандинавску краљевину са богатом социјалном политиком дошла из дејтонске Босне и Херцеговине. Изласком из државне заједнице, Академија наука у Црној Гори није имала у форми званичног документа  Стратегију о развоју црногорског друштва или Стратегију културног развоја.

Подсјећања ради, Медицински факултет у Подгорици основан је 1997. године и произвео је више од 800 љекара. На последњем пријемном испиту од 102 кандидата само је 12  положило пријемни испит. Индикативан је велики број луча и оцјењивање школских програма и предавача високим оцјенама. Претходне генерације произведене на државном Медицинском факултету су имале висок просјек и средњу оцјену на крају студија те данас чине окосницу здравственог система Црне Горе. Парадоксални пад нивоа знања који се десио“ одједном“ у 23-годишњој наставној пракси ове високошколске установе изненадио је многе здраворазумске личности. Било је нејасно свим мислећим људима обустављање сарадње на трансплантационом програму са Републиком Хрватском и њеним првим системским магнатом КЦ Загреб. У архиви су остали завидни резултати  сарадње на пољу трансплантације бубрега и непрактична примјена Закона о донирању органа праћена вакумом у трансплантацији осталих органа и формирању домаћих трансплантационих тимова.

Кад је болоњизација Универзитета у питању потребно је нагласити да је у Њемачкој овај процес обухватио само два факултета. Београдски универзитет на квалитативном нивоу, има високу оцјену у 12 области на Шангајској листи од укупно 54 које подлијежу оцјењивању. Иста установа на овој научној листи биљежи пад од неколико десетина мјеста. Буџет за културу и информисање у Србији је 0.7% БДП. Свјетска организација за интелектуалну својину дала је податак да је 2009. године у Србији било 319 пријава за патент, 2014.године 211 а 2018. године 178 пријава. Поређења ради у Финској је 2018. године било 3.113, док је Швајцарска имала 9.204 пријава за патенте. У земљама јужно од Хрватске не постоје прецизни подаци о „одливу мозгова“.

Да је ЦАНУ имала Стратегију друштвеног развоја у форми документа након референдума 2006. године  Закон о слободи вјероисповјести и „Дугин закон“ не би “уклизали“ на ровит терен црногорског неолибералног друштва, које још увијек није ослобођено од свих видова идеолошких тоталитаризама. Умјесто историјских истина и научних утемељења једна култура поприма новотаријске обрисе захваљујући конформизму и политиканству већине носилаца научне мисли.

Док се концепт неолиберализма покушава ослободити од критике гушењем сваке слободе мисли и говора, док су Андрић, Селимовић, Црњански, Куленовић, Пекић и истомишњеници иза Михаела Мартенса и док образовни програми личе на Вавилонску кулу са рупама у конструкцији „Западни Балкан„ ће имати судбину Блиског Истока. Од стране глобалиста и њихових експертских тимова ради се на формирању „Нове Палестине„ која ће као Палестинска самоуправа и земље Арапске лиге  имати од 58.6-96.3% писмених (осим Сомалије са 37.8 %), али ће плодови ума завршавати у корпама модерних западних колонизатора и “ловаца на памет“. Стратегија образовања, здравља и културе стратегија су одбране и безбједности једне земље. Ако један народ и држава имају памет, потребни су патриотизам и новац. У трилингу цјелине, носиоци власти су дужни да нађу дио који недостаје. Наравно и сваки слободни и одговорни појединац са визијом бољег сјутра за сопствену отаџбину!!!

Аутор је доктор нефролог и публициста

Pin It on Pinterest

Share This