Пише: Батрић Бабовић
Ни послије 40 година од смрти, Јосип Броз Тито није престао да буде генератор наших судбина. Од Триглава до Вардара покренута је у пуном јеку кампања титоистичке политике растакања националних идентитета и држава на постјугословенском простору.
Процес је започет у Дрездену 1928. године програмским манифестом Коминтерне да Југославија мора нестати. Титоизам је угасио монархију, протјерао краљевску породицу, изједначио дјелове фашистичког и антифашистичког покрета и отворио Пандорину кутију синтезе вјештачких идентитета и национализама. Једна од заслуга овог покрета и идеологије јесте више деценија проучавана и писана историја Другог свјетског рата по вољи и мјери КПЈ, „паралелизам између усташког и четничког покрета“, утицај на српско национално и државно питање и покушај да се црногорски идентитет и државност иселе из свог вишевјековног оквира. Идеолог Голог отока је истоименим логором уништио православну националну нит и „свесловенске и панруске претензије“ појединих дисидената у редовима КПЈ.
По његовој заслузи архива НДХ и логора Јасеновац се налазе у оним архивама изван граница некадашње СФРЈ који тек треба да буду отворени. Након 75 година слике најпознатијег фоторепортера Бранка Савића из Јасеновца први пут су угледале свјетлост дана.
Четнички покрет је проглашен за „фашистички“ а генерал Михаиловић, који је био савезник ратних побједника и одликован за врхунске војне акције, од стране рушитеља монархије мучки убијен.
Устав из 1963. године почетак је краја СФРЈ. Амандманима из 1971. и МАСПОК пројектом, федерална основа је престала да постоји. На духовном плану СПЦ је у Македонији преименована у МПЦ а раскол на америчком континенту био је плод Титовог рада са тајним службама. Може се поменути Митрополит Јоаникије са свештеницима који су своје историјско мјесто нашли деценијама касније у диптиху светих СПЦ.
Пад Берлинског Зида, распад СФРЈ и СССР прегаластво су човјека чија је политика била полазна основа за крупне геостратегијске процесе. На унутрашњем плану предњачили су покрајинизација Србије, забрана повратка Црногорцима и Србима на Косово и Метохију и непрекидни атаци на културни, национални и духовни идентитет српског и црногорског народа рушењем капеле на Ловћену.
Након рушевина СФРЈ преостао је несрушени титоизам као бедем националном помирењу у свим бившим републикама заједнице са најачим упориштем у Црној Гори. С обзиром на пад короне, четвртог маја вјерује се да ће се код споменика сина народа и народности Југославије појавити велики број присталица са правилом „социјалне дистанце“. Подгорица ће бити једини град у коме дух титоизма никад није пресушио.
Са друге стране су, ухапшеник на Цвијети, Митрополит црногорско- приморски Амфилохије са литијским „лудачким покретом“ и бродом путника ка Царству небеском. До успостављања синергије и историјског континуитета прекинутог титоизмом, нема свјетлије будућности. Лука у коју је усидрена таква Црна Гора неће се помјерити од нивоа чардака који се налази између земље и неба. Војник са Сувобора и Цера наставља да ради свој послао. До када зависи од свих нас!!!
Аутор је доктор нефролог и публициста
Фото: Дарко Војиновић
