Данас су на париском гробљу Тије сахрањени земни остаци Добриле Божовић Ерат, ђаковачко-париске даме, која је у своје велико срце успјела да смјести Пећку патријаршију и цијело Косово и Метохију. Због њене храбрости и одважности у пружању помоћи Србима током дешавања која су на КиМ услиједила током и послије 1999. године, наш блаженог спомена аргимандриг Лука Анић од милошти је звао генерал Добрила.
Сјећање на нашу драгу сестру Добрилу, велику хуманисткињу, које су записале Јована Баљошевић и Оливера Радић из Велике Хоче преносимо интегрално:
„Сваки човек је са разлогом рођен, јединствен, непоновљив…. Свако од нас животом својим оставља траг за поколења, неко пишући по песку а неко урезујуући траг свој у камену, углачаном добрим делима, да тако трајно просијава у мрачној историји људског спотицања.
Нема живота, а да није од Бога. Сваки човек којег сретосмо, Бог нам даде на поуку и подршку у нашем спасењу.
Седамнаестог априла, на Велики петак, не узимајући храну током целе Страсне седмице, у Паризу, лета Господњег 2020. у једанести час, у деведесет првој години живота, мирно у Господу, испустила је свој борбени дух Добрила Божовић Ерет из Ђаковице. Њени земни остаци су похрањени 02. маја, 2020. године на париском гробљу Тије по православном обичају.
Наша драга сестра Добрила је у својој 70-ој години, након што је највећи део свога живота провела у туђини, очувавши свој светосавски дух, успела да у најтеже време буде овде са нама и одужи дуг својој Метохији у седишту Светих српских архиепископа и патријараха у светој лаври Пећке патријаршије.
Са знањем француског, италијанског, немачког и енглеског језика, била је од велике помоћи манастиру, али и нашем страдалном народу и повратничким селима у Метохији.
Организовала је пратње за манастир и народ, водила разговоре са многим страним и домаћим посетиоцима, преводила важне разговоре, непрестано сведочећи истину о страдању српског народа и светиња на Косову и Метохији и сама припадајући једној веома страдалној породици…
Памтићемо је једноставно као Добрилу, самосвојну ђаковачко – париску даму, отменог духа и дечије чистог срца.
Биће, верујем, прилике да у будућности набројимо њене трудове и подвиге.
Остаје нам да је волимо, као што је и она волела нас и да је по добру помињемо.
Царство ти небеско и вјечнаја памјат мила наша Добрила!“
Јована Баљошевић
„Сећам се Добриле Божовић из те 1999. године када је Метохија горела. И та мала, за неке можда и безначајна слика, у мом сећању заузима драгоцено место. Излаза из Ораховца није било. Здрави нису имали куд, а болесни су морали да траже излаз, труднице такође. Са оклопним возилом Црвеног крста војници КФОР-а су долазили до Ораховца из Пећке патријаршије и преко Рожаја, одводили болесне да се лече у болницама по Београду, Краљеву, да се жене порађају у Крушевцу, Великој Плани… Са војницима, најчешће Италијанима, долазила је Добрила. Онако сићушна пробијала се кроз масу окупљених Срба испред цркве и у црквеној порти, записивала потребе сваког од њих, трчала до возила па се опет враћала назад. Нико не би веровао да је тада имала 70 година.
Долазила је са оцем Петром (Улемеком) који је тада служио у Патријаршији, а не ретко и са мати Харитином када би делиле хуманитарну помоћ по Метохији. А ми, тада у затвору, без излаза, гледали смо како да се извучемо одавде, да пошаљемо неког из породице са њима до Патријаршије па даље, а најчешће слали смо по коју торбу с гардеробом за своје који су протерани били смештени у неком колективном центру по Србији ил Црној Гори, а отишли на брзину „голи и боси“. Добрила је преузимала одговорност за те торбе и писма и слала их је из Патријаршије даље. Једном, док су војници са мештанима истоварали неку помоћ, Добрила и мати Харитина су свратиле да попију кафу и освеже се код нас у соби (становали смо у Парохијском дому). Наш разговор уз кафу, прекинуло је лупање на врата собе. Отворих, кад на вратима италијански војник, наоружан до зуба, са пушком која му је, како ми се чинило, била већа од њега. Погледом је тражио по соби и угледавши Добрилу нешто викао на италијанском. Ми га нисмо разумели, а Добрила је устала са столице и пошла за војником из њихове пратње који је понављао: Добрила, тропа роба. Кренусмо и ми за њим, да видимо што га је толико узрујало, а Добрила нам се окрете и рече: Неко је у камион утоварио фрижидер!
Италијани нису могли да се споразумеју са човеком који је утоварио фрижидер, а Добрила је за час објаснила и фрижидер је враћен одакле је и донет. А ми смо се у тој муци смејали уплашеном Италијану и његовој тропа роби… А о утовареном фрижидеру да и не причамо, јер људи кад желе да спасу главу, брину и да понешто однесу тамо негде где ће побећи, макар то био и фрижидер…
Касније кад год бисмо причали о Добрили, сетили бисмо се ове сцене и времена када је све горело, а када су ретки били они који су долазили да нам помогну.
Сретали смо ову дивну старицу касније много пута у Патријаршији, увек је волела да прича о Ораховцу, Великој Хочи… А онда је отишла, не својом вољом. И упокојила се на Велики петак, вероватно умом крај гроба Господњег.
Вечан ти спокој бака Добрила. И буди нам молитвеник пред Господом.“
Оливера Радић
