Пише: Славица Орландић
Стрина Мируна мени заправо и није била рођена стрина. Она је била снаха мом стрицу, татином брату по мајци али сам је вољела и поштовала као да ми је најближи род, те сам је због велике љубави и поштовања звала стрином. Била је родом из Шекулара – горштакиња снажне конституције и јаког карактера. Сјећам се да је главу повезивала марамом некако дугачије од жена из села па је и тај ситни детаљ откривао њено поријекло. Није превише говорила али је вољела да се нашали и поприча са мном и мојом сестром од стрица. У тим кратким разговорима запазила сам да преда мном стоји мудри и прекаљени ратник иза којег је велико и тешко животно искуство.
У младости је остала удовица и сама подизала два сина, Веска и Рада. То је захтијевало много напора, а још више трпљења и мудрости. Она и њен старији син Веско гледали су у Рада као у своју велику радост и узданицу. Раде је веома личио на своју мајку, како физички, тако и карактером. Генерацијски смо били веома блиски, а родбинске везе које су нас спајале чиниле су да једно друго гледамо као брата и сестру. Био је дио дивне младости са села, са којим сам се дружила и којим сам се неизмјерно дивила због њихове честитости, искрености и енергије. Овакве личности се у граду међу младим нису могле наћи. Као да је фрагмент прошлог времена остао залеђен са свим својим актерима, чекајући данашње вријеме да их осјетим и доживим. Ово је засигурно био најбезбрижнији и најљепши дио моје младости – школски распусти проведени на селу код рођака.
По завршеној средњој школи почела сам да радим па више нисам одлазила код стрица често, као раније. Уз то су се и сестре поудале, а брат отишао за послом. Последњи боравак на селу оставио је на мене помало тегобан утисак, због неизвјесне будућности младих људи. На селу није било перспективе за њих, а ни у околним мјестима. Алкохол је постао помоћник у рјешавању неизвјесности код момака, а цуре су удајом донекле решавале овај проблем. Сјећам се да сам и са Радом разговарала на ту тему. Ни он није знао гдје ће и како даље, а мајка му се није остављала.
Касније сам из разговора са братом сазнала да се Раде запослио у мјесту, у државној служби, што је за њега било врло повољно. Моја дружина из села је помогла око обнављања цркве, што ме је нарочито обрадовало. Вријеме је брзо пролазило и носило нове догађаје и путеве. У међувремену сазнајем да су се готово сви разишли, свак на своју страну, те више нема ни трага од оног дружења и негдашње заједнице. Дух времена је прошетао и овим селом.
Године 1993. мој стриц обољева од канцера. Пребачен је у Беранску болницу. Била сам у контакту са породицом, али на жалост нисам му отишла у посјету због обавеза са послом. Једног јутра Раде је пошао да га обиђе. На сеоском путу сачекао га је комшија и пуцао у њега. Повод је био баналан, а последице трагичне. Снажан организам борио се са непреболном раном 10-так дана. Упокојио се на Недељу православља. Нажалост није био крштен. Стриц се упокојио на Цвијети. Отишла сам на сахрану више патећи због Рада него ли због стрица. Помисао на стрица доносила ми је мир и тиху радост, док ми је помисао на Рада стварала неутјешну бол.
Страсну седмицу сам остала на селу, да бих са породицом подијелила бол због губитка наших најближих и да би поново изашли на гроб. Раду је на Васкрс падало 40 дана а стрицу прва недеља. Код нашег народа се углавном од хришћанске вјере сачувало паљење свијећа, Задушнице и излажење на гроб покојнику на прву недјељу и четрдесет дана, али без свештеника. Тако је било и у овом случају. Нисам пробала да утичем на породицу, везано за свештеника.
Недостајале су ми службе Страсне седмице, али сам у тренуцима осаме покушавала да читам Јеванђеље. Била је Велика сриједа. Кућа је била пуна рођака, комшија и пријатеља. Ушла сам у собу да узмем Јеванђеље и бројаницу и да изађем напоље непримјетно, али десило се нешто што нисам очекивала. Брат од стрица ме је ухватио за руку и ставио пред овај скуп, као на судилиште. Прозвана сам и позвана као хришћанка да исповиједам вјеру иако о томе нисам ни сањала, а камоли да сам тако нешто намјеравала. Спопао ме је страх да не погријешим пред Богом и према овим људима.
За почетак није требало ништа да кажем. Мој брат је показао на Јеванђеље и бројаницу и рекао како ја вјерујем у Бога, као да је хтио да каже: овако треба сви да радимо, тако некако. Било је то више као позив свима да размисле о смислу живота, а не као неки напад на моје вјеровање. Заправо, као да је очекивао да овим трагичним догађајима дам смисао кроз исповиједање вјере у Бога. Тако то сад доживљавам са дистанце од 27 година. Ћутала сам. Свим своји бићем призивала сам Божију помоћ.
На сцену је ступио и ”тужилац”, рођак мог брата, који је заједно са својом породицом одударао од осталих на неки чудан начин. И раније сам размишљала о тој породици, питајући се који је узрок тог њиховог одступања од духа који је красио остале. Зграбио је моју бројаницу рекавши да је видио да и Турци имају то, па шта. Затим је исповиједио коријен своје породичне духовне болести. Макар се мени то тако учинило. Рекао је да је његов деда хулио и њих научио да хуле на Пресвету Богородицу. Тако сам добила одговор на своје размишљање .
Говорила сам полако, водећи рачуна о слушаоцима, чекајући надахнуће, а опет трудећи се да не нарушим свој мир. Сјећам се да је моја прича била једноставна, оскудна, али по свој прилици ефектна. Сво моје биће је било у трепету.
На моју страну стала је ”порота”, коју су чиниле баке и стрине из породице, међу њима и мајка ”тужиоца”. Више нисам морала ништа да говорим. Из њих се излио чист и неоскрнављен извор православне вјере. Млади су ћутали. На крају овог чудног ислеђивања, ”тужилац” је ућутао погнуте главе. Потресена, али и прожета неким дубоким утиском, вратила сам се читању Јеванђеља, благодарећи Богу што се све добро завршило.
Сјутрадан, на Велики четвртак, договорисмо се да одемо до стрине Мируне да је обиђемо. Иста екипа – Радово друштво и рођаци, исти људи од претходне ноћи, изузимајући стрине.
Стрина Мируна је постала физичко оваплоћење бола. Као окамењена. Радова слика јој је била у руци, али није ни плакала ни причала. Било је потресно и гледати је само. Није било ријечи која би поред ње имала смисла. Осјећала сам да је не могу ничим утјешити, а да је и погледом могу повриједити. Била сам прожета болом и страхопоштовањем.
Сједели смо сви у дневној соби. Момци су почели неку необавезну причу, а ја сам сједела поред ње. Одједном се рођак ”тужилац” огласио са причом од претходне ноћи, окривљујући Бога за стрина Мирунину животну неправду. Као да је хтио да искористи прилику и трагедију ове породице, те да ствари окрене у своју корист. Скаменила сам се од ужаса. Уплашила сам се да стрину бол не наведе на хулу на Бога. Веско, њен старији син, одмах се повео за хушкачем: – Јесте, мајка нас је тјерала да постимо, једемо онај пасуљ на води…. Али, није много одмакао у причи. До тада као беживотна, одједном је скочила стрина Мируна и загрмјела на сина: – Ћути Веско! Ја свом Богу благодарим на свему! Дао ми је вас двојицу и помогао ми да вас подигнем. Сад ми је узео Рада, а ја му и на томе захваљујем.
Више нико није причао. Тихо смо се разишли. Десило се нешто вриједно вјечности, а ја сам имала потребу да паднем пред стринине ноге, да ме није било срамота од присутних.
Сјутрадан, на Велики петак, биле су припреме за четрдесетницу и прву недељу, Раду и стрицу. У стриковој кући на велико се спремала храна, клала стока и радило све што је било потребно за недељу. На крају смо послужили трпезу за све који су били ту да помогну, а то је била опет иста дружина од претходних дана. Десило се нешто интересантно. Нико од њих није хтио да једе постављену мрсну храну. Стидљиво су се нећкали. Мој отац се досјетио и рекао гласно, више као закључак, а не питање: – Ви постите! Мало постиђени гледали су испред себе, а један друг као љутито ми рече: – Ти си за све крива.
Значи, заиста посте, помислих радосно. То је било за мене Васкршње чудо.
На Васкрс смо изашли на гробље. Као што је обичај на сјеверу Црне Горе, окупи се пуно свијета да са породицом подијели тугу. Понекад се и претјера, посебно кад тужбалице својим умијећем и речитошћу пробају да жалост учине већом, пренемажући се и кукајући, глумећи очај. Стрина Мируна није плакала, достојанствено је носила своју патњу. Само је рекла тужбалицама: – Жене пустите ме да приђем, то је мој син. Склониле су се постиђене, а и ја сам се, ни сама не знам зашто, осјећала нелагодно. Мајка је пришла без ријечи да цјелива гроб свог сина. Мислим да су се и небо и земља потресли од њеног бола, али она није пуштала ни сузе, ни гласа.
Чула сам да су послије Радове погибије родбина и брат помињали и освету, али стрина је одлучно зауставила сваку помисао на тако нешто. Говорила је само ако је неопходно. Живјела је не оптерећујући друге, а свој бол је закључала у себе, радећи свакодневне послове. Стекла сам утисак као да више није била ту. Мислим да је живјела за тренутак поновног сусрета са сином. Поживјела је тако још неколико година. Више је нисам видјела, као што нисам имала прилике да сретнем ни неког њој сличног исповједника вјере. Та жена и многе њој сличне сачувале су Бога у себи, у времену потпуне духовне пустоши и исповједала је вјеру као некад праведни Јов. Скоро сам се срела са још једном мајком, хероином хришћанске вјере, али то је друга прича.
Аутор је вјероучитељица из Бара
