Izaberite stranicu

Објављена је још једна научна монографија ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана.

Књига Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958) је изашла у издању Епархије рашко-призренске. Аутор је до сада објавио три научне монографије на исту тему: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009).

Спис ђакона др Александра Прашчевића „Дијалог између православних хришћана и муслимана. Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958)“ представља научну монографију коју је аутор написао у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну под менторским руководством проф. Ангелики Зјака (Angeliki Ziaka).

Поставивши као предмет свог научног истраживања допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу православних хришћана са муслиманима у временском периоду од 1920. до 1958. године, а тиме и њиховом суживоту на Западном Балкану, аутор се нашао пред нимало лаким задатком будући да се тема хришћанско-муслиманског дијалога у наведеним оквирима први пут обрађује на научној основи, што је без сумње условило изузетан истраживачки напор на плану консултовања адекватних архивских извора и рецентне литературе.  Монографија је структурно подељена на увод, четири поглавља и прилоге иза којих следи адекватно развијена библиографија.

У првом поглављу, које је посвећено речи и делу патријарха српског Димитрија, аутор кроз више потпоглавља показује његов напор да у периоду од 1920. до 1930. године, дакле у првој поратној деценији, обнови међуверски суживот у највећој могућој вери, вођен максимом „Један је Бог“, при чему аутор констатује да је патријархов труд добио свој одзив у сличном поступању муслиманске стране што се симболично најбоље одсликало кроз целив покојном Патријарху од стране једног хоџе.

Ауторов смисао за уочавање и истицање битног у говору и деловању српских патријарха на плану унапређења дијалога православних хришћана и муслимана, мада присутан у целом делу, посебно је дошао до изражаја у другом поглављу монографије у ком су изложени напори патријарха српског Варнаве у периоду од  1930. до 1937. године да се очува и уздигне крхка верска трпељивост између православних хришћана и муслимана. Са великом пажњом и са осећајем за детаљ обрађена је међуверска мисија патријарха Варнаве, а посебно његова посета Босни, Херцеговини и Далмацији. Поглавље се завршава приказом опроштаја муслиманâ са православним патријархом Варнавом који сликовито сведочи о вредности његових уложених напора.

Вероватно најделикатнији период када је реч о односима, а не само дијалогу православних хришћана и муслимана јесте период од 1938. до 1950. године када је на челу Српске Православне Цркве био патријарх српски Гаврило. Било је то не само време страшног, незапамћеног покоља православних хришћана на овим просторима, већ уједно и време које је давало прилику обема верским странама за исказивање човечности према сабраћи друге вере. Вибрантност трећег поглавља које је аутор посветио овом периоду изразито је појачана чињеницом да је након Другог светског рата наступио изузетно тежак период за све верске заједнице у Југославији услед изразито антирелигијског става и прогона свих верника од стране комунистичких власти. Аутор са великим умећем показује адаптивност Српске Православне Цркве и њеног врха изазовима времена у коме се она нашла заједно са својим верницима, прихватајући братство и јединство као не само државни, већ и као општедруштвени постулат уз јасан позив на међуверску толеранцију.

Коришћена историјска грађа сведочи о плодоносним сусретима патријарха Гаврила са муслиманским представницима током његових посета Добоју, Сарајеву,  Прибоју, али и о сложеним односима између православних хришћана и муслимана у окупираној Босни и Херцеговини, те о стању у хришћанско-муслиманским односима у епархијама бањалучкој, зворничко-тузланској, дабро-босанској, захумско-херцеговачкој и горњо-карловачкој. Аутор је посебно поглавље са правом посветио политичкој димензији хришћанско-муслиманских односа у Босни и Херцеговини током Другог светског рата, као резолуцијама босанско-херцеговачких муслимана које се тичу положаја православаца.

Последње поглавље у књизи посвећено је миротворној улози патријарха српског Викентија у периоду од 1950. до 1958. године као веома великог борца за верску толеранцију који је због тога са правом назван помиритељем хришћана и муслимана. Посебан и уједно веома важан део ове монографије чине Прилози у којима су дати први радови у нас на тему блискости и супростављености хришћанства и ислама, као и на тему толеранције, али и потресна сведочанства о „реметилачким факторима“ у хришћанско-муслиманским односима током Другог светског рата.

Израда ове монографије је за сваку научну похвалу не само услед њеног постигнућа на плану постављених научних циљева да се што објективније осветли православно – муслимански дијалог на највишем нивоу, већ и услед њеног постигнућа на плану осветљавања оних речи и поступака српских патријарха који су градили мостове братства међу православним и муслиманским верницима као важног друштвеног циља. За сваку похвалу је и то што ова монографија настаје у времену када је написано можда и превише текстова о томе шта све православце и муслимане дели, а премало оних који указују не само на тренутке, него и на модусе њиховог зближења. У том смислу ова изванредна монографија др Александра Прашчевића представља не само пун погодак у погледу испуњавања празнине у нашој научној ризници када је реч о теми православно – исламских релација, већ и у погледу давања примера какве теме нам требају данас ако хоћемо да идемо стопама наших мудрих верских вођа какви су били патријарси Димитрије, Варнава, Гаврило и Викентије.

Књигу најтоплије препоручујем за објављивање и читање уверен да је она велики допринос не само у богословским, већ и у друштвеним и историјским наукама.

Др Драган Симеуновић,
редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду

Pin It on Pinterest

Share This