Izaberite stranicu

Бесједа Преосвећеног Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког господина Кирила на празник Благовијести, 7. априла у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу:

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Чесни оци драга браћо и сестре, сјећамо се ових дана када је било вријеме гоњења хришћана првих вјекова, када је смрт вребала на сваком кораку сваког хришћанина да су се они посебно трудили да увијек буду спремни за прелазак ка Господу. Чак мученици, затвореници у ћелијама, којима нијесу били доступни Храмови или куће, познат је тај случај из житија да су служили Литургију не имајући Светог Престола, један од њих је легао и рекао да његове груди буду Престо за Свете Тајне, тиме приносећи у сваком смислу себе на жртву Богу. Хришћани ранијих времена су имали и тај обичај да гдје год да иду носе свете мошти, свето уље  Свете Тајне, да би били увијек спремни за прелазак Богу. Ето тако и ми треба да схватамо те ријечи из молитве Оче наш: хлеб наш насушни (надсуштни) дај нам сваки дан. То се прије свега односи на Хлеб небески то јест на Христове Тајне а потом, наравно, и на тај хлеб који нам Господ даје за укрепљење  тијела, хлеб материјални. Дакле, ако нам је тај хлеб потребан сваки дан, тим прије нам је потребан тај Хлеб који силази са Неба одозго. Ако нас Сунце грије сваки дан, тим прије треба да сваки дан будемо огријани Сунцем Правде, Христом, нетварним енергијама Божанским. Зато, то сваки хришћанин треба да свједочи у својој породици, а епископство и свештенство и монаштво, они још више требају да свједоче ту насушну потребу живота вјечнога за човјека, Хлеба вјечнога сваки дан. Посебно је потребно да имамо сви то осјећање отимања ка Светињи и у ове дане у вријеме ове епидемије која узима свој данак широм наше планете. Јер ако тога нема, онда све ово нема смисла, онда је боље да сви будемо растрзани неким невољама и болестима и да се што прије заврши наше битисање на земљи, јер заиста ништа нема смисла, наше пребивање овјде је сујетно и празно ако нема вјечнога живота у Христу. Дакле, о томе треба да ми као Црква свједочимо, не изазивајући никакве непријатности за своје пријатеље ни за своје друштво, међутим, вјерујући чврсто да никаква болест не може изаћи из Цркве, из Светих Тајни. Насупрот Свете Тајне и јесу лијек бесмртности, па онда су оне јаче и од сваке болести и епидемије. Данашња медицина и љекари чине што могу против болести, њихов подвиг је заиста за сваку похвалу, многи од њих су се разбољели и умрли помажући ближем, али и они признају да су у много чему немоћни, велика је благодарност њима за тај њихов рад. Али кључ решења за све невоље је Христос. У свим кризним моментима историје човјечанства, у епидемијама, оне су се увијек прекраћивале молитвама пред иконама Мајке Божије молитвама јединоме Богу вјерујућих људи, светих људи, Цркве Божије. Ето тако ће се ријешити и ова епидемија која је попуштена Господом због нашег немара, можда и због нечије намјере, (има и таквих теорија да је то све биолошки рат,) али, било како било, у сваком случају Бог је то попустио, можемо на то да гледамо као на природни гњев Божији који ће се завршити молитвама Цркве јер је Бог милостив па он не попушта гњев бесконачно него га прекрати да би људи могли да издрже све то. Нека Господ упокоји оне који пострадаше од те болести. Нека им Бог то прими као мученички подвиг свима онима који се упокојише у томе са мишљу о животу вјечном, као што је то свакако и наш Епископ Милутин. Чујемо за једног католичког свештеника да је свој респиратор дао млађем човјеку и рекао “мени то немојте, ја сам већ проживио живот”, тако је и једна госпођа, из Холандије мислим, такође одрекла се респиратора у корист ближњега. То су примјери благочестивих људи и Господ неће презријети њих на страшном суду. Спасење је у Господа, он ће им то примити за правду, али много зависи од тога како се људи буду понашали у тој болести, у тој пандемији. Ако ми тамо, у реду за намирнице газимо једни друге, бијемо се, отимамо се о тоалетни папир и тако даље, да ли је то угодно Богу? Наравно да не. Свака криза (читај суд) се попошта да се испитају људи, да се види како се они понашају, каква је њихова љубав. Ето синоћ сам гледао неки видео, неки црнац кошаркаш, спортиста, не знам ко је тај човјек, врло дивно је рекао, да је љубав јача од свега тога и да не треба да се предамо паници, страху, мржњи према другима, не смијемо сад да презремо Кинезе, или Италијане, или друге ближње из нашег окружења који су више угрожени. Немојмо да мислимо да су ти, људи који умријеше од болести, били грешнији од свих људи па су тако пострадали..? (Јев Лука) Него је ова пандемија глас покајања за све људе и народе. Ако се предамо тој паници и страху, то  води у хаос, води у растројство психичко, будуће растројство економско, умирање од глади, како је било у свим тим догађајима у историји људског рода у вријеме тих пандемија и после њих. Али ми хришћани треба да будемо свјетлост у свему, да покажемо у свему достојанство. Не изазивајући опасност ни за себе ни за друге, молећи се за свакога али и осјећајући колективну одговорност да помогнемо. Увијек треба да предоставимо своје услуге не само свештеници и ми Епископи да донесемо Свете Тајне, него, чујем да су се многи добровољци пријавили, отац наш Рафаило у Еквадору се пријавио за добровољца да помаже у тим медицинским установама, тамо фали медицинског особља, да помаже, да разноси храну итд. Могуће да је то један од начина служења ближњима. Хришћани су издвојени из свијета, али имају и одговорност за спасење не само своје породице, тим прије свештеници и Епископи, али и сви хришћани треба да имају одговорност колективну и за спасење цијелог свијета и да буду увијек ту на услузи Богу и ближњему. То је наше назначење. И, не заборављати на хлеб наш насушни. Било би добро, ја имам тај циљ да ми овдје свакодневно служимо Свету Литургију ако Бог да да се умножи братија, па да будемо то у могућности, али за сад ето бар те три Литургије у недељи. На крају крајева, од Господа је и смрт и живот, па ако нам Господ дарује и ту кончину у вези те болести – слава Богу, а ако не даје, опет – слава Богу. Дакле све, и радост, и тугу, и смрт и живот морамо сретати с Богом, то је наше да свједочимо, то је наше да прије свега остваримо у свом животу, а онда и да помогнемо свом ближњем да то схвати. Нека би Господ дао да молитве Богородице умире гњев Божији над нама грешнима, да би се прекратила ова епидемија што прије и да Господ упокоји душу нашег драгог Епископа Милутина и све који пострадаше од те болести. Нека им прими то за мученички подвиг, за правду, нека им опрости грехове. Нека болеснима да брзо исцјељење, молимо се Богу да се не остваре те цифре које се најављују и у Америци и свуда око броја мртвих, надамо се да неће, јер  је Господ милостив и он ће и помиловати и прекратити ово зло. Ово је можда јединствена четрдесетница у историји човјечанства коју пости сав свијет, ово је прва четрдесетница у историји људског рода да сав свијет пости, да је затворен у своје клијети, у својим кућама, па ето неки се моле, неки не, али надам се да ће бар неке добре мисли да им дођу свима у главу кад буду присиљени просто да се суоче са самима собом, да се суоче са тим питањем ко смо ми, што је смрт, што нас чека после смрти, куда иде ова наша цивилизација? и да ће за многе то уродити добрим духовним плодовима, и духовним васкресењем…

Амин Боже дај, Пресвета Богородице спаси нас!

Pin It on Pinterest

Share This