Izaberite stranicu

У вријеме епидемије колере 1830, Александар Сергејевич Пушкин је три мјесеца био у карантину у Болдину. С обзиром на његов немирни темперамент и на то да је оставио тек вјерену љепотицу Наталију Гончарову и пријатеље у Москви, он је неколико пута покушавао да побјегне из села, али безуспјешно. А да му је успјело, данас вјероватно не бисмо имали његова понајбоља дјела, која је створио у том периоду изолације, његовом најплодотворнијем периоду, такозваној Болдинској јесени. Јесен у Болдину је најблиставији стваралачки период у пјесниковом животу. Када је послије тромјесечне изолације стигао у Москву, написао је пријатељу Плетњову: „Рећи ћу ти (као тајну) да сам писао у Болдину како већ давно нисам. Ево што сам донио отуда: 2 задња поглавља „Евгенија Оњегина“, осмо и девето, спремна за тискање. Приповијест написану у станцама (око 400 стихова) коју ћемо издати анонимно. Неколико драмских сцена, или малих трагедија, и то: „Шкрти витез“, „Моцарт и Салијери“, „Пир за вријеме куге“, и „Дон Жуан“. Осим тога написао сам око 30 мањих пјесама. Добро? То још није све: (Јако тајно) Написао сам 5 приповијести, због којих Баратински ржи и удара – и које ћемо такође тискати.“

Заразна и смртоносна болест у јужне дјелове Русије дошла је из Азије 1820, а у Москву на јесен 1830. У то вријеме Пушкин је био заокупљен припремама око вјенчања са Наталијом Гончаровом. Намјеравао је да преведе на себе очево имање и да среди своју материјалну ситуацију. Пушкин је у Болдино стигао 3. септембра 1830. године, три недјеље прије проглашења карантина у Москви.

Остао је заточен у старој кући, са нешто књига. Имао је у оригиналу збирку поезије Милмана, Вилсона, збирке Колриџових стихова, Шелија и Китса, други том „Историје руског народа“ Николаја Полевог, антологију афоризама Жан-Пола. Имао је и своје старе свеске с рукописима које је увијек обично свуда носио. У пустињаштву му је само преостало да пише. Разговарао је са сељацима, проучавао њихов језик и дијалекат, преко кнегиње Голицине интересовао се за дешавања у престоници.

Пушкинов гњев, карактеристичан за свакога чији су планови били брутално прекршени, осјећа се у стиховима. Укључујући пјесму „Опроштај“, у којој се чини да се опрашта од Гончарове, и „Жалбе на путу“, гдје исмијава своје присилно затварање и „нехотични пост“. Он је био затворен у селу, док су његови другови и невјеста остали у Москви, што је било крајње опасно. Смртност од колере је била огромна, умирао је сваки други, трећи.

Пјесниково стање понајбоље открива пјесма „Елегија“, у којој он сажима доба безбрижне младости и опрашта се од ње на прагу уласка у нови живот. Али то је пјесма која отркива још нешто.

«Элегия (Безумных лет угасшее веселье)»

Безумных лет угасшее веселье
Мне тяжело, как смутное похмелье.
Но, как вино — печаль минувших дней
В моей душе чем старе, тем сильней.
Мой путь уныл. Сулит мне труд и горе

Грядущего волнуемое море.

Но не хочу, о други, умирать;
Я жить хочу, чтоб мыслить и страдать;
И ведаю, мне будут наслажденья
Меж горестей, забот и треволненья:
Порой опять гармонией упьюсь,
Над вымыслом слезами обольюсь,
И может быть — на мой закат печальный
Блеснёт любовь улыбкою прощальной.

 

ЕЛЕГИЈА

Угаснуло весеље лета лудих

Мучнином меље, ко мамурлук љути,

ал туга старих дана као вино,

са старошћу нараста и јачином.

Мој пут је сумор. Туга и рад творе

Будућности ми узбуркано море

Ал ја не желим, друзи, умирати.

Желим да живим, да мислим и патим.

Јер знам и задовољства да ће доћи

У јада, брига, искушења, ноћи.

Опет ћу каткад хармониију пити.

Над новим плодом маште сузе лити,

И можда ће – док мрем, да ми блесне тајно

Сјај љубави и осмеха опроштајног.

Препјев: Миодраг Сибиновић

 

„Болдинска јесен“ је била и вријеме за резимирање. Душевни пјесников преокрет зачет коју годину прије када пише пјесму „Пророк“, сада је постао јасан и снажан. Писао је пјесник да започиње ново раздобље. То је ново доба и у његовом стваралаштву, у „Евгенију Оњегину“ пјесник открива „промјене облика Музе“, почиње да се креће од романтизма ка реализму, од поезије према прози. Пјесников преокрет није само на стваралачком плану, он темељно ревидира не само пословне папире, већ и своју душу, схватајући да ће се од сада његов живот заувијек промијенити.

У Болдину су се родили стихови о томе да су „луде године изблиједјеле од забаве“ («безумных лет угасшее веселье») оставиле у пјесниковој души горчину и бол због великог губитка. То „бујно безумно весеље прошлих дана“ је чемер који души смета. Елегија је у облику монолога и упућена је пријатељима, онима који разумију и дијеле мисли лирског јунака, тада, сада и увијек, да је живот лијеп иако је пун искушења и суза, да треба да се заимислимо над њим, поготову над оним безумним весељем које ће се свакако угасити. Лирски субјек тежи савршенству, животу вјечном: Но не хочу, о други, умирать; Я жить хочу, чтоб мыслить и страдать.

Пјесник умире тада када престане да мисли и да страда. Кретање мисли је живот, развој и самим тим тежња ка савршенству. Страдање је састрадавање. Живот за другога.  А „љубав ће бљеснути опроштајним смијехом“, како каже у последњем стиху.

Мала трагедија „Пир за вријеме куге“  је Пушкинова интерпретација-превод само једне слике из Вилсонове драме „Град куге“, у којој у јеку епидемије куге у Лондону  свештеник прекоријева људе, оптужујући их за безбожност и светогрђе и моли их да се разиђу и пођу својим кућама. Валсингам (или Предсједник) који предводи пир, свој страх од куге утапа у баханалије и приговара да је у кући суморно, а да млади воле радост. Свештеник га подсјећа да је прије три недјеље он плакао над мајчиним гробом и додаје да јадна жена сада плаче на небу за њим. Предсједавајући тражи од свештеника да оде. Свештеник му каже да његов пали дух никада неће стићи до мјеста гдје су сада његова мајка и жена и заклиње га именом његове покојне супруге, што овога  збуњује. Свештеник одлази, гозба се наставља, а Валсингам остаје у мислима. Узнемирава га дух вољене мајке.

„Пир“ је био својеврсни ауторски превод те исте представе, али је невjероватно одјекнуо у руском животу у карантину: у писмима у Москви, Пушкин је осуђивао своје другове због тога што су неозбиљни у односу према колери, а такође и због неактивног живота.

Приредила Марија Живковић

 

Pin It on Pinterest

Share This