Izaberite stranicu

Пише: јереј Слободан Лукић

 

Свештени литијски ходови који већ недјељама и мјесецима обасјавају црногорске градове и друмове представљају до сада невиђен и јединствен феномен. Док за вјерни народ они јесу израз отпора безакоњу и потврде солидарности са темељним хришћанским вриједностима, за властодршце и законодавце они представљају енигму која порађа једну врсту ”страха од непознатог.” Интересантно је то да у контексту свих ових дешавања долазe до изражаја два дијаметрално супротна погледа и доживљаја истих тема и догађаја. Оно што протагонисти литија истичу као вриједност и благодатну тековину то друга страна посматра као опасност по темеље државе. Углавном, све оно што доносиоци и учесници у доношењу дискриминаторског закона описују као опасност по државу и црногорски идентитет, јесте заправо негирање истинског смисла литија и тенденциозно тумачење порука које се са њих шаљу. Дакле, допринос разумијевању суштине литијских сабрања могла би да пружи упоредна анализа духа тих сабрања и њиховог описа и карактеризације од стране оних који у њима виде опасно средство у рукама неке невидљиве непријатељске руке.

Саборност и хришћански етос Литија

Литије су једна велика школа саборности јер су наставак литургијског сабрања које конституише Цркву. Као такве, оне су превасходно свједочење литургијског етоса Цркве и заједнице као темељног начела њеног живота и устројства. Управо зато што смо сви који учествујемо у литијама –  једно, ми се не пребројавамо, него то остављамо онима који се најчешће заброје јер сматрају да је снага у броју. Памтећи Христову ријеч да ”гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима” (Мт. 18,20), вјерујемо да ако је Христос с нама, онда је и сва пуноћа Цркве са нама: анђели, светитељи, и сви који су од вијека Богу угодили. У духу саборности, све што је лично ставља се у службу ”опште ствари.” Другим ријечима, у литију идем не зато што желим да афиримишем нешто лично, нешто што се тиче искључиво мене као јединке, него све што је лично подређујем саборном организму – Цркви. Управо је антипод саборног начина мишљења и живљења извор бројних несрећних подјела и конфликата на овом простору. Ако узмемо у разматрање период црногорске историје од уједињења са Србијом 1918, па до данашњег дана, увидјећемо да је готово увијек нека лична фрустрација и незадовољена сујета била извор за настајање подјела и раскола. Не желећи да се упуштамо у анализу тезе о антиципацији нове нације од стране људи попут Дрљевића или Штедимлије, осврнућемо се само на актуелно стање и закључићемо да је заправо један уски круг људи који чине власт (која је изразито отуђена од народа) у први план истакао лични интерес, не презајући да због њега удари и на саме темеље духовног бића народа.

Народ који литијски саборује сваког четвртка и недјеље показује једно велико трпљење и позитивну упорност у супротстављању безакоњу које аткује на оно што чини његов идентитет. Свакодневно се на оне који ”молебанишу и литијаше” одапињу стријеле из правца анти-литије, при чему из сваког покушаја дезавуисања литије постају бројније, а народ све одлучнији. У томе се најочигледније очитује сила праштања и хришћанског трпљења.

Недавно је један посланик владајуће партије јавно саопштио свој доживљај СПЦ у Црној Гори као реликта прошлости који, ето, треба да изумре, па су по томе свештене литије трзаји умируће Цркве која се грчевито бори да се бар кроз покушај остваривања какве-такве теократије, сачува у животу. Чест наратив владајуће гарнитуре је да су литије заправо својеврсни покушај враћања црногорског друштва и државе у средњи вијек. Иако би можда и било благотворно да се поједине тековине средњег вијека оваплоте у садашњем друштву, овдје се никако не ради о томе. Ради се о сусрету или судару постмодернистичког свјетоназора са надвременом и свевременом тајном Цркве, непознате и стране просвијећеним секуларистима. Недавно је, гостујући у једној телевизијској информативно-политичкој емисији, црногорски књижевник Балша Брковић окарактерисао Цркву као ретроградну институцију која, потпуно истовијетно као овдашња власт, коријене има у ратним 90-тим. Све то уз веома познате наративе о томе како је СПЦ ”окупаторска” Црква која је ”отела” аутокефалну црногорску цркву и та отимачина је оваплоћена у виду садашње Митрополије црногроско-приморске. Оно што је готово по правилу заједничко наступима политичара и интелектуалаца критички настројених према Цркви јесте – исповиједање атеизма. Зато је у њиховим јавним иступима све чешћа реченица: ”нисам вјерник, али Црква мора тако и тако…”; ”ја сам атеиста, али знам да је Црква таква и таква…” У свом раскошном анти-клерикализму поменути Брковић исповиједа своје атеитичко убјеђење, а потом и прихватање ”дисклузивног постојања Бога”` [sic], што му ваљда даје за право да се ипак упусти у коментаре теолошких и канонских питања Цркве.

 

Догађај народа и борба за секуларизам

Бројни заступници и браниоци грађанског уређења друштва често упадају у замку сопствене погрешне перцепције када о литијама говоре као некаквом средству Цркве за остварење конкретног циља. Према таквој перцепцији народ, бивајући изманипулисан од стране црквених великодостојника, слиједи некакав унапријед зацртан програм Цркве. Узрок оваквом гледању на ствари јесте искључиво ”партијашки” начин размишљања и постављања према стварности. Међутим, често и сами епископи, а и бројни свештеници изјављују да су зачуђени оволиким ентузијазмом и бројем учесника у литијама, понављајући да је ово прије свега ”догађај народа”. Најљепши опис дао је владике Јоаникије рекавши да су литије ”божански моменат који нас је сабрао, рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели и крв проливали.”

Одређене грађанске партије и удружења, осјећајући ваљда да имају монопол на сваку грађанску иницијативу, снажно и упорно поричу грађански карактер литија. Јер, не уклапа се грађански концепт са ”гњецавом реториком” литија (израз Балше Брковића). Не желећи да улазимо у тумачење ове Брковићеве квалификације и описа, постављамо једноставно питање: која је то организација, институција или удружење кадро да данас у Црној Гори окупи неколико десетина хиљада људи разних националности, идеолошких убјеђења, вјероисповијети и погледа на свијет, и да их поведе у шетњу градом, све уз пјесму и молитву. Непознато је такође, из ког разлога они сматрају да је и само коментарисање друштвених збивања од стране Цркве, заправо њено мијешање у политику. Нека нам одговоре ко више поштује секуларно начело одвојености Цркве и државе (што је прецизно наведено у Уставу ЦГ): Црква која настоји да буде интегрисана у правни систем у оквиру државе у којој дјелује или држава која намјерава да ствара и уређује Цркву и национализује њену имовину. Већ је сама најава предсједника државе и владајуће партије да ће радити на обнови црногорске цркве (”свиђало се то коме или не”) била довољна да видимо да ствари не стоје како треба. Касније је предсједник типовао и на нешто другачије моделе уређења ”нове цркве”, вјероватно зависно од тренутног надахнућа ”стручних” савјетника.

Ствар је јасна: под плаштом одбране секуларизма се у ствари крије жестока борба против Цркве и настојање да се она потисне на маргине друштвеног живота. И ма како то парадоксално звучало, управо су литије најуспјелија пројава и одбрана секуларизма којим се толико поноси (бар декларативно), не само ова, него и све западне државе. Просто речено, оволики народ није изашао на улице као гласноговорник Цркве већ управо као онај дио друштва који се противи најгрубљем мијешању државе (тј. њене власти) у поље религије и црквеног уређења. Добро би било да критичари из грађанских кругова схвате већ једном да су литије и ”грађанске,” да оне окупљају грађане ове државе, различитих националности, језика и вјероисповијести, уједињене солидарношћу у отпору и борби против безакоња и рушења уставних начела, а за правду, једнакост, слободу и истину. Једном броју аналитичара није јасно како то да актуелни проблем везан за дискриминаторски закон окупи толики број људи, а да то нису могли неки претходни: корупционашке афере, социјална неједнакост, незапосленост и сл. Одговор је јасан: народ показује да постоји нешто што надилази материјални аспект битисања. Нешто што чини неизоставну и суштинску раван човјековог идентитета, а то су заправо исте оне вриједности којим се дичила и некада хришћанска Европа: слобода, вјера у Бога, једнакост, праведност, људско достојанство и др. Зар нас Јеванђеље не учи да ”не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи која излази из уста Божијих ” (Мт. 4,4). Тиме се овај народ може с правом поносити пред цијелим свијетом. Истовремено се дешава још један парадокс: наши сународници из земаља у окружењу, организујући литије у знак подршке правослованом народу у Црној Гори, сам бива подржан и охрабрен борбом истог тог народа.

+ + +

Наши свештени ходови залог су једног будућег духовног храма – храма љубави, слоге, праведности и обнове, као задужбине коју остављамо потомцима у наслијеђе. И када једног дана ови ходови престану, њихове благодатне дарове нећемо расипати, него ћемо их умножавати у сваком нашем саборовању и суживоту са нашим ближњим. Дакле, наш литијски двиг није рушилачки, него је градитељски и покренут вјером у долазећу коначну, Христову побједу.

Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог

Pin It on Pinterest

Share This