Izaberite stranicu

Пише: Јелена Петровић

Знате оно кад само надође осећај, сам, из дна стомака, онај осећај да нешто не штима, па вас буди и копка вас, не да вам да удахнете. Желите да гласно вриснете истину, да зауставите хладна игнорисања оних који су себе добровољно одлучили од љубави, да изразите своје најскровитије мисли, да продрмате и освестите оног поред вас, да оборите систем, да учините да нестане осећање слабости, неодлучности, крхкости, млакости и колебљивости, и да осветлите најдубље лепоте.  Да изреченим завапите о најдубљем и истинском човековом призвању-да буде свој и слободан! Да изађете из вечног круга игре надмоћи у ком вас државне институције  вуку  у ефемерно стање  укорењености, стабилности, сигурности али, понављам, привидно, да би лакше жонглирали вама. Они који те држе у шаци чине да се осећаш безвредним, ништавним, приде. Постављајући себе у позицију мајке, а све нас стављајући у позицију економске зависности, страха, послушности, градећи мит да нас не би ни било без ње. Све што није њихова истина и правда бива игнорисано од осветољубивих апсолутиста, сатрапа, моћника, тиранина и аутократа. А да ли смо ми сами ти који су зависни од служења, од подређености? Или не умемо из те лењости, саможивости, несвесности, из те привидне сигурности, да видимо да је једина сигурност само наша слобода?

Ако језик доживљавамо као једну од највећих транзиција у еволуцији, ако нас језик чини јединственим међу свим живим бићима, онда треба да умемо и да проговоримо када постане нужно. А пре него проговоримо треба да знамо о чему говоримо. Треба да говоримо све док имамо гласа и док нам срце лупа. Ако су знање и свест главне алатке борбе против неусловљености живота, онда их морамо користити као средство које ће нас пренути за истинску стварност, у истинског човека. Овај текст не пишем да појачам већ постојеће антагонизме, напротив, јер ако постоји истина она је једна и не постоје друге опције за тумачења. Текст је написан у сврху оснажења улоге мишљења у датом времену и околностима, мимо амбиције. И док пишем овај увод, бринем, јер објашњавање је већ  довољан показатељ да острашћеност већ надилази границе могућег разумевања проблема на исправан начин. Док покушавам хегеловски да посматрам тоталитет збивања у овом свету условљеном различитим системима, било политичким, друштвеним, економским или културалним,  размишљам и о карактеристикама које обликују човека, било биолошким, антрополошким, социолошким и колико све скупа утиче на формирање свести и савести човека. Ипак, без обзира на све поменуто, знам да се човек не своди на потребе, нагоне, нити примитивне облике постојања. Не своди се на корист. А да ли сви живимо тако? Савест живог бића представља централну карактеристику и ноту живота. Да ли увек?  У либералној идеологији савременог света у ком смо поверовали да је најважније гледати себе, а за исто је велики филозоф рекао да је „лоша вера“, заваравање себе и бежање од одговорности за оног другог, колико се можемо назвати људима ако нам је важно само властито ухлебљење? Сами себе обмањујемо тражећи различите рационализације за своје поступке. „Субјект се тако вара о смислу својих понашања: схвата их у њиховом конкретном постојању, али не никада у њиховој истини…“[i] Јер није човек само „биће за себе“, он је „биће за другог“. Велики фински филмски режисер и сценариста Аки Каурисмаки вели да је солидарност реч која већ дуго недостаје људским бићима, а да је управо она начин за решење или бар ублажавање проблема. У овом безосећајном и хладном свету егоизма, у ком трчимо за приходима, у свој својој грамзивости, у хладној материјалистичкој користољубивости, на крају свега ипак, тако верујемо, побеђује љубав, хумана и суптилна нит саосећајности и бриге за друге. У свету који је одавно већ потонуо у таму себичности и лицемерја, у понор дрзовитости и опакости у коме нестаје последња варница људскости, лепоте, топлине и среће, има ли оних који су спремни да се несебично жртвују за друге људе?  У хладном свету интереса умемо ли да препознаме модерне робовласнике који су приграбили сво богатство света, или и ми желимо да смо они? Саосећајност и доброта су поражене у коначном обрачуну са користољубљем. Савест је изгубила борбу против користољубља непоштењем и позерством, па је државним декретом забрањена. Како смо дошли до тога да само меримо, тактизирамо, гледамо за себе, а не у себе? Како могу да се не копрцам у сну знајући да други трпи неправду због моје сигурности и ушушканости,  профитеризма, каријеризма, сплеткарења, фотељаштва, грамзљивости, властохлепља, политиканства?

Бела Хамваш вели да људи не располажу успешним оружјем против моћника. „Палата владе је много опаснија за човечанство него што су то били вукови, или хорда. Човек је против њих могао да поведе борбу уз потпуно укључивање хуманог, против владе, пак, нема такве могућности, јер му она управо паралише хуманост. Како? Тако што примењује терор, експлоатише и лаже. Ако тројни савез који чине насиље, експлоатација и лажи дође на власт, формирају се три базичне администрације: полиција, пореска управа и штампа. Будући да се човечанство од давних времена истрајно борило против насртања доњих сила, уз сагласност свих људи, и створило цивилизацију, сада треба да промени фронт, јер силе које ствара живот не долазе одоздо, него прете одозго. Поставља се питање како је могуће да је цивилизација створила свој законик, и свако лице које почини било какво кварење живота може да позове на одговорност, а сада је беспомоћна према моћницима? Оно што су у прошлости за човечанство били вукови и хорда, данас је то администрација. Међутим, то је само половина стварне ситуације. Администрација злочин не приказује као кварење живота, него као право и истину и закон, и одозго га потчињава легалним апаратом. И то је оно што грдно компликује ствар. Једва да постоји ишта мучније до бити под влашћу недаровитог човека који је у позиционој предности. Институција која је настала да би служила животу, одједном се окренула против живота.“[ii] Корен оваквог понашања треба тражити у у дубокој потчињености и ирационалном доживљају вође. Улазимо у нешто што, најблаже речено, не разумемо и питање је да ли ћемо то икада у потпуности моћи  и у којој мери. Али време је пред нама, а оно уме пуно тога да постави на место.

Велика опасност долази и из самих демократско политичких актера јер говоре језиком демократских вредности. Тај језик највише збуњује. Демократија је постала параван за постизање личних циљева. Параван за аутократију. Политика која је очигледно антидемократска је резултат допуштања да је важно да је мени добро, док за другог не марим. И њен исход  треба све да нас забрине. Постоји све већа потреба за суптилним рафинираним политичким просуђивањем, разлучивањем и вредновањем које ће нам помоћи да тачно одредимо „где се завршава демократија, а где почиње опасност“. Јер одговорност за наше поступке, баш као и за неспровођење, неодазивање на исправно делање, за нашу посвећеност али и њен недостатак, на губљење и лебдење у простору перманентног чекања, само је и примарно наша.

Интернет и друштвене мреже су постале информационо средство. Медији преко којих се информишемо, ушушкавају нас у уверењима која иду у прилог нашем незналачком бићу.   Фрустрације и комплекси које произилазе из одсуства знања, настојања да се човек идентификује са нечим другим од онога што јесте, окреће људе у одређеним околностима на безобзирне поступке. У уџбенику Историја за седми разред  основних школа у Црној Гори, налетела сам на следећу реченицу:  „Крајем 12.вијека настао је један од најљепших соменика зетске културе Мирослављево Јеванђеље.“ Оно што сам прво помислила било је ко су рецензенти који прегледају ове уџбенике?  Како је могуће да им промакну овакви гафови? Помислила бих крхко је знање у неком другом времену. Али данас, када је успешно окончан процес раздруживања, и када је све присутнија осетљивост на све што има и у назнакама асоцијацију на повратак заједничкој прошлости, ово разумем само као намерну  „грешку“. Реалност незнања и перфидне злоупотребе фалсификовања су скривени као дискретно али сугестивно присуство. Срозали смо струку,професију, људскост  под лажним оправдањем и додворавањем интересу новца и материјалне сигурности. Али такви су потценили читаоце,онај свесни део, онај савесни већински део. У свом роману Сто година самоће Маркез описује један догађај који између осталих чини историју Маконда. У питању је зачудна епидемија несанице која се појавила у граду. Неспавање није најстрашнија ствар која им се догодила, јер је њу пратило и одсуство сваког умора, већ постепен губитак памћења. Када би се оболела особа привикла на непрестано будно стање, почеле би да нестају успомене из њеног детињства. Након успомена губила се и представе о стварима. Она би, на крају, изгубила и свој властити идентитет и свест о себи. Остајала би без прошлости. Око села су била постављена звона, и свако ко би прошао поред њих повукао би их да би доказао да је још увек при здравом разуму.  Да не би заборавили шта представљају различити предмети око њих, они су на сваки ставили етикету са његовим  именом:  “сто”, “цвет”… Али су схватили да писање имена за ствари нису довољни, јер су заборављали чему она служе. На етикете су додавали обавештење са јасним описом за употребу. Натпис на крави је обавештавао: “Ово је крава. Неопходно ју је помусти сваког јутра да би се дошло до млека. Млеко се мора скувати и онда додати кафи да би се добила кафа са млеком.” На уласку у село је стављена ознака на којој је писало “Макондо”, а мало даље још један натпис на коме је писало: “Бог постоји”.

Да, Бог постоји, и памћење, и људскост, човечност, хуманост, племенитост, доброта, осећајност, душевност. Постоје честитост и скромност. Истинољубивост, самосвест и разумност. Постоји и властитост,а то значи непоновљивост и индивидуалност. Све то чини човека, оног од Бога призваног. И кад станемо са собом, нека у нама нема ничег горког. Нека будемо без трагова празнине да смо могли другапије. Од урањања у тајну себе и Бога, човек није створио ништа вредније. Као светиљка која на гори стоји ту је да смањи таму, у олујама времена  које су изазов за њега. И да научимо да бригу за другог преведемо у сам живот.

[i] Сартр, Ж.П (1984) ИЗАБРАНА ДЕЛА, Књига 9 – Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије,  Београд, Нолит, 73. страна

[ii] Бела Хамваш, Дисертација о државној администрацији, Нема веће радости од мучења народа

Pin It on Pinterest

Share This