Пише: Немања Вујачић
Свједоци смо, у последњих неколико мјесеци, праве поплаве најразличитијих колумни, текстова и говора који нас православне хришћане етикетирају на најразличитије могуће начине. Без претензија да улазим у полемику с било ким, желим да дам свој став о питању литија и народа који на њима учествује, јер осјећам то као своју дужност и обавезу.
На литијама на којима сам учествовао, својом вољом и вођен сопственим увјерењима, нисам видио ни агресију, ни хистерију, ни било какву иконографију сем православне. Никаквих позива на рушење државе, било кога ко персонификује државу или институције државе није било.
Напротив, виђао сам обичне људе, породице, дјецу, старце, како мирно и достојанствено корачају за иконама, пјевају црквене пјесме или тихо разговарају. Многе њих познајем из цркве, а многе никада нисам видио, али су сви дошли у истом духу. Ово су литије вјере и љубави од којих је уосталом саткано православље.
Друга неистина која се нажалост (зло)намјерно понавља јесте да људи учествују на литијама, а да нису ни прочитали спорни закон. Говорећи у своје лично име, закон сам прочитао и лично сматрам да је неуставан и дискриминаторски. Тако да није истина да сам заведен, обманут или замађијан. Нећу ни коментарисати натписе да је неко плаћен да буде у литији или да носи икону јер то вријеђа част сваког честитог хришћанина.
Још ме више боли чињеница да држава до данас није потписала уговор са православном црквом, док је то урадила са свим осталим традиционалним вјерским заједницама. По мом скромном мишљењу, требало је да буде приоритет свих приоритета потписивање таквог документа са представницима религије који чине доминантну већину у сопственој држави. А не накнадно се сјетити тога годинама каасније и након што је незапамћен број људи тражио укидање спорног закона.
Такође боли и перманентно инсистирање на томе да ми, православни хришћани, не волимо своју отаџбину Црну Гору, да имамо резервну државу и да идемо одакле смо дошли. Моја породица је ту вјековима. Давала је најбоље братственике за слободу, крварила и гинула са хиљадама других да би данас имали ово парче земље и неба и да би на њему сви били једнаки.
Волим своју отаџбину, поштујем њену химну и заставу и радујем се сваком успјеху – искрено и од срца, као у најскоријем примјеру, наших ватерполиста који су прави амбасадори и који са поносом проносе име наше земље свуда по свијету.
Током свих година проведених у цркви, обишао сам готово све манастире и цркве у нашој дивној домовини. Никада ме нико није питао које сам националности нити тјерао да оставим одређени износ на име прилога (како сам имао прилике да прочитам). Сусретао сам различите свештенике. Неки су више пријали мом духу, а неки мање, али никада, баш никада од њих нисам доживио било какву непријатност.
Неистине које се пласирају, никоме не иду у прилог. И тренутну ситуацију не доживљавам као рат или позиционирање снага. Видим је као прелаз ка рјешењу гдје ће сви бити задовољни, без побједника и без поражених. Ми православни хришћани имамо вјеру као темељ живота, молимо се Богу и за оне који нам зло чине и иштемо најприје Царство Небеско. И бранимо вјеру јер је основ нашег бића. Корачамо тихо, али се одјек наших корака чује кроз прошлост, садашњост и будућност.
А људи ће увијек ствари посматрати кроз своје недостатке. Јер како рече блаженог спомена патријарх Павле: „свако види оно шта жели.“
