Select Page

Пише: Бошко Чармак

Пишем ово, не као адвокат и правник са лажном тапијом ексклузиве мишљења и стручне ријечи о праву и правди, већ ово говорим као хришћанин у времену када није хришћански ћутати, сједјети кући и бити по страни на било који начин и по било коју цијену. Данас је хришћанство, између осталог, написати тестамент својој дјеци и своме народу, ма колико тестатор био мали, небитан, без иметка, ма колико био здрав, млад и само на први поглед удаљен од смрти. Пишем, молим се и вјерујем, као што се у Црној Гори вјерује, тврдо, оштро и лудачки, да ће ова ријеч бити грудва која ће се у свом котрљању напослијтку као лавина сручити на главе оних који су ове ријечи изазвали.

Наиме, у дубини свога бића отворено и рационално тражим од свих оних који ово чују и читају, да се законским путем сва имовина Душка Марковића, Мила Ђукановића, њихових кумова, пријатеља, породице и блиских сродника, имовина 45 посланика који су дали подршку политичком и правном рушењу Цркве, имовине коју су ова лица стекла након 1989. године, да се ова имовина прогласи државном својином, својином овог народа, да ова лица у управном поступку доказују законито стицање својине која се код њих нађе на дан гласања о њиховом злочиначком, пиратском закону, који је понизио и дубоко увриједио читаву Црну Гору. Све њихово имање је била државна имовина 1989. године, имовина друштвених заједница, предузећа, градова и општина. Циљ је да се донесе истински адекватан закон, по истој логици и мјери по којој ови људи траже и гласају да се испита и препише на државу тј. њих саме, имовина Цркве стечена прије 1918. године, али по знатно другачијем и истински праведном принципу.

Тај други закон је неупоредиво праведнији, цјелисходнији и морално здравији, јер тај закон не захтјева приказивање и достављање сиромашних средњевјековних исправа, из времена када је писменост код народа била највећи луксуз, у времену једва постојеће или непостојеће администрације, исправа које су толико пута кроз вјекове паљене и уништаване од стране разних окупатора, пљачкаша, пирата и лопова, заједно са читавим црквама, манастирима и убијаним монаштвом и свештенством, а што ова лица практично својим Законом траже од Цркве и опет на ново, пљачкају, пале, убијају Цркву, још једним, прљавим, познатим али до сада неупотријебљеним оружјем. Умјесто тога, довољно је да ови људи докажу да је нешто било њихова имовина прије 1989. године, да је вриједила толико колико данас вриједи, у времену када је у правном промету било више него довољно бирократских инструмената, правне документације и свих других трагова поријекла имовине. Тачно се у Црној Гори зна колико је чији кум, пријатељ или рођак имао имовине 1989. године и колико је државне и друштвене имовине данас у његовом власништву.

Кажем и то вичући!

Да ово није никакав атак на туђу својину, јер се ту не ради о приватној имовини ових лица. Приватна својина се стиче разним часним дјелатностима, док имовина која није стечена, већ покрадена, утајена или опљачкана, не представља приватно власништво, него криминални, пиратски, пљачкашки плијен, отет на штету државе Црне Горе и овог народа, од које и од кога потиче све поријекло ове овакве имовине, уписане на ова лица. У својој сили и грабежу, ти грабљивци по Црној Гори, сем имовине, одавно краду и људе, културу и дух, као и нацију! Пакују нацију у нешто што она није, да би је у тој лажној амбалажи, у лажном паковању, могли боље, брже и примитивније продати, кроз лажни друштвени склоп, тог лажног човјека и лажног националисту, на црном тржишту и тајним берзама наших традиционалних непријатеља. Црногорци су храбро Српско племе, са својом државом Црном Гором и својом једном Српском Православном Црквом са престолом у Пећи, и вјековном администрацијом на многим светим мјестима почев од Београда, Тврдоша, Милешеве, преко Берана до Цетиња па надаље све до Небеског Косова и Небеског Јерусалима, и то треба рећи и потврдити без трунке икаквог непотребног надахнућа.

Црногорце нису успјели да преваре ни фашисти са Тројанским коњем лажне државе и лажне дукљанске, илирске, фашистичке, комунистичке, црвено-хрватске или Натовске нације. Црногорци су такву државу и такву нацију са престолонаследником Михајлом Петровићем одбацили још 13. јула 1941. године а камо ли неће данас када то могу још много, много снажније!

Таквог Тројанског коња Црногорци нису прихватили ни под силом и насиљем Зиданог моста, ни под насиљем Голог Отока, ни под насиљем рушења и затирања Његошеве капеле на Ловћену, али ни под насиљем пластифицираног маузолеја, ни под главним насиљем наметања кичастог, похлепног, неукоријењеног, крволочног, кривоклетничког и братоубилачког духа. Дакле Црногорци, ни у највећим смутњама и трпљењима злочина нису престали да буду достојно и храбро Српско племе и храбри завјетници Косовског исповједничког чина који кроз Црногорце и друга Српска племена, кроз борбу за слободу свеукупног Православља и данас по цијелом свијету траје. Црногорци су заиста одувјек до данас били достојни Православља и достојни државе Црне Горе, а не неког окупаторског и поданичког Тројанског коња. Дакле, и данашњи лопови, беззуби пирати, шверцери који су покрали и државну и друштвену својину Црне Горе, у својој животној зрелости покушавају за паре и међународне привилегије да подводе Црну Гору и Црногорце у бордел традиционалних непријатеља свега Црногорског, Српског, свега Словенског, Православног, свега Европског, цивилизацијског, моралног и свега Хришћанског! Сигуран сам да ће ови именовани лопови и провалници, који су трагедијом ушли у ризнице златне црногорске историје, који су на најгрубљи начин прекинули силно и дуготрајно трпљење Црногораца и свих других Српских племена, да ће добити истински Закон који приличи правди, етици и Европској цивилизацији, према принципима које су сами амбициозно начели и отворили у покушају рушења и пљачкања Цркве, јер каквом правдом они данас суде Богу и Цркви у Црној Гори, онаквом правдом ће се и њима на крају судити.

Нека ово данас буде мала и незапажена, али искрена тврда грудва, која ће изазвати лавину на главе оних који су је натјерали да се стисне, стврдне и с вјером откотрља у непрегледни амбис неизвјесности, у кланце данашњег времена, до последњег шума и откуцаја онога из чијег је срца она одваљена.

Pin It on Pinterest

Share This