Select Page

У 28. недељу по Духовима Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под вођством магистра Маје Басараб. Апостола је читао Дејан Томовић, а отац Слободан се окупљеном и вјерном народу обратио бесједом након што је прочитао Свето Јеванђеље.

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево полако се приближавамо великоме празнику, рођењу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Поклањамо се тој великој и Светој тајни оваплоћења Сина Божијега које је пројава велике љубави Божије према свакоме од нас. Господ из љубави према нама постаје један од нас, долази међу нас, рађа се од Пресвете Дјеве као мало дијете, смирава се, унижава себе добровољно, да би нас пале узвисио и једном заувјек обновио људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека. Велика и Света тајна за коју велики учитељи Цркве и велики Патријарх цариградски Фотије каже да када год размишља о тој великој и светој тајни да му се у глави занебеса. Тој великој и Светој тајни ми се поклањамо. Осјећамо ту љубав Божију која грије срца наша и зато увијек и кажемо да је најрадоснији празник Божић – Рођење Христа Богомладенца. Данас се налазимо у недељи Светих праотаца. Иначе у току читавога Божићнога поста ми у молитвеним химнама, у свакодневним службама, помињемо Свете пророке старозавјетне који су објављивали изабраном народу Божијем вољу Божију. Који су најављивали долазак обећанога Спаситеља. И ова данашња јеванђелска прича, а Господ је често говорио кроз приче, открива нам велику и Свету тајну и открива нам судбину цијелога свијета и човјечанства. Дакле она говори и о судбини изабраног народа Божијег, старозавјетне Цркве Израиља, који су били први позвани на ову вечеру о којој Господ овдје говори. Вечеру Сина Божијега, вечеру незалазнога Царства небескога. А пророци Божији и Свети праоци које данас прослављамо, били су ти који су позивали народ на ту трпезу Господњу, трпезу Царства небескога. И видимо шта се десило, да су они који су у срцу своме на мјесту које припада једино Богу живоме ставили било шта друго, било да је то иметак, било да је то неки други идол који су поставили на мјесто које само Богу припада, ти су се показали недостојни да буду званице на тој вечери. И видимо читајући Свето писмо да су многи остали изван те вечере. Да нису прихватили позив. Да су презрели господара који их је позвао на ту вечеру. Да су Христа презрели. Спаситеља свога и Спаситеља цијелога свијета. И да је добар дио тога изабранога народа, коме је та Света и велика тајна прво била откривена, да су нажалост отпали. А Господ онда позива своје слуге да изађу на путеве, на раскршћа и да покупе и хроме и богаље и слијепе и све које затекну. И да му се напуни дворана гдје је спремљена вечера. И тако се и десило. Те слуге господареве које су отишле по раскршћима и путевима јесу апостоли Христови који су отишли на све четири стране свијета и проповиједали Јеванђеље Христово и опет на ту исту вечеру позивали све народе овога свијета. И заиста се напунила дворана. А та дворана јесте Црква Христова. Напунила се људима из свих земаљских народа, а Црква Божија раширила се по читавој васељени. И сви они који су познали Христа као свога Спаситеља, који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, који су се миропомазали и добили на себе печат Духа Светога, су постали нови изабрани народ Божији – нови Израиљ. И сви народи овога свијета позвани су за ту трпезу и за ту вечеру. Али, видимо да и данас, као и тада, многи опет на мјесто које Богу припада постављају разне идоле и њима се клањају умјесто Богу живоме, и тако бивају и они изван те благословене трпезе, изван вечере Господа и Бога нашега. И наш народ који је од давних времена постао хришћански народ, кроз сву своју историју имао је оне који су остали вјерни овоме позиву, остали вјерни вјери Светих апостола, остали вјерни вјери својих отаца и праотаца. И остали у окриљу Цркве Христове. И остали за овом благословеном трпезом. А било је и оних који су остајали глуви на овај позив и тако себе учинили недостојнима да буду званице на овој благословеној и спасоносној светој трпези. И тако је бивало кроз историју, тако је видимо и данас. И данас има људи из нашега народа чији су преци кроз вјекове били одани Цркви Христовој, били одани вјери Светих апостола, били увјек спремни да се одазову на позив за ову благословену и свету трпезу, да их има и данас коју су у своје срце на престо који припада једино Богу живоме, поставили разне идоле. Неко је поставио, као у овој јеванђелској причи, своје богаство, неко је поставио разне пролазне идеологије, неко је ставио нацију, неко државу…. Било какав идол да се постави на престо срца нашега који једини Богу припада, кренули смо путем пропасти и путем погибије и духовне смрти.

Видимо нажалост и данас, ево у ове свете дана којима се увијек радујемо и са радошћу их ишчекујемо, да је та наша радост мало помућена ових дана због несретних и тужних збивања око изгласавања овога срамнога закона који атакује на Цркву, на њену имовину, на њене светиње. Али, сви они који су атаковали на Цркву… знамо како су прошли кроз сву историју. Тако ни данашњи богоборци немају се чему надати ако не дођу разуму, ако се не опамете, ако своје срце и свој ум не просвијетли им се покајањем. Дај Боже да тако буде! А ако не буде, проћи ће као и сви богоборци кроз историју, чија се имена помињу само по злу. Црква Божија, по ријечи Господњој: „Ако мене гонише и вас ће гонити“, пролазила је кроз сву историју кроз периоде гоњења, и ријетки су били они периоди кад је био мир и благостање. Кроз те периоде страдања кроз које је Црква пролазила само је из њих увијек излазила јача и снажнија, јер је сазидана на тврдој стијени вјере и ко је на ту стијену покушао да удари о њу се и разбио, а Црква Божија остала је чврста и непоколебљива. Тако и ми да се у ове дане, у ово вријеме нових искушења не препаднемо, него да будемо чврсти и истрајни у својој вјери. Да будемо сложни, јединствени. Да слушамо глас наших отаца и архијереја, и њихов благослов да слушамо. Да се никога не бојимо и не плашимо, јер ако смо са Христом онда је и побједа наша и вјечно спасење је само у Њему и кроз Њега.

Данас је драга браћо и сестре још један велики и дивни празник, а то су Материце. Празник свих мајки. У ове дане пред Божић увијек нас Света црква подсјећа колико је важно да чувамо своју породицу која је Црква у малом. Прошле недеље прославили смо Дјетињце. Данас је празник свих мајки. Свим мајкама које су у овоме храму данас сабране и онима које из било којег разлога нису могле доћи, које су остале у својим домовима честитамо данашњи празник. Послије имена Божијег, нема љепшега имена које са толиком топлином и љубављу изговарамо као што је име мајке. По ријечи пјесника срце мајке, сваке мајке, је срце Богомајке. Нико тако не пружа човјеку тако топлу љубав, послије љубави Божије, као што мајка пружа своме дјетету. Дар материнства јесте нешто најљепше што је Господ дао нама. Утроба мајке јесте радионица живота. Ту се зачиње нови живот. И кроз тај дар родитељства, очинства и материнства, ми смо сарадници Божији у стварању свијета. Тај дар материнства, очинства, родитељства, да чувамо, да његујемо. Увијек на овај свети дан морамо да поменемо да морамо чувати и његовати светињу живота. Зашто то увијек помињемо? Јер се поред свих других слабости и грехова и мана које су се међу нама умножиле, јако је присутан и даље један велики гријех. То је гријех чедоморства. Има на жалост и даље много мајки које у својим утробама убијају своју дјецу. То је велики гријех. Крв те невино убијене дјеце вапије ка небу. Морамо томе стати на пут. Оно што је Господ благословио да се зачне у утроби мајке, нови живот, то треба да се роди и да се са љубављу одгаја и васпитава. Јер ће се управо рађањем, васпитавањем и подизањем своје дјеце са љубављу, мајке пред Господом оправдати и ући у радост Царства небескога. Не смијемо презрети тај дар. Од момемнта зачећа у утроби мајке то мало сићушно биће, то је комплетан човјек. То је нова личност. И нико нема право да томе човјеку одузима живот. Значи, једини ко живот даје и ко га опет к себи узима јесте Бог. Немојмо то да радимо. И ако чујемо међу собом да неко о томе прича, или да то оправдава, требамо као хришћани да посвједочимо да је то гријех. Да је то гријех који вапије ка небу и због којега гријеха сви испаштамо и као појединци и као народ. Јер кроз тај страшни гријех, а он се чини….имамо на десетине хиљада сваке године те пострадале дјеце, тако да ми сами себе на жалост сваке године један нови Јасеновац направимо. Немојмо то да радимо. То је велики гријех. Него да чувамо светињу живота, да чувамо светињу материнства и очинства, да чувамо светињу брака, да чувамо светињу породице. На то нас позива данашњи празник. На то нас позива и следеће недеље празник Светих отаца, празних свих очева. На то нас позива празник, велики, који је пред нама. Рођење Богомладенца Христа, Спаситеља нашега, Спаситеља цијелога свијета. Свим мајкама нека је срећан и благословен празник. Да их Господ све благослови. Све наша мајке. Да их утврди и њих и све нас у вјери, у трпљењу, у љубави и у свакоме доброме дјелу, по којима ће нас Господ признати и препознати као своје и удостојити нас да и ми будемо учесници ове свете благословене вечере. Вечере Царства небескога на коју Господ призива све и свакога. Нека сте сви Богом благословени. Амин.“

Велики број вјерног народа који је данас молитвено боравио на Светој служби сјединио се са Господом причешћујући се Светим тајнама.

У приптрати храма своје рукодјеље на продају изнијеле су чланице Кола српских сестара и дјеца са вјеронауке. Сав приход од продаје ићи ће као помоћ за старе, болесне и сиромашне грађане Бара.

Дејан Вукић

Pin It on Pinterest

Share This