Izaberite stranicu

Слово блаженог спомена Архимандрита Луке (Анића) о древној Литургији Светог апостола Јакова које је одржао 2. новембра 2008. године у Парохијском дому у Бару:

„Господе прими Цркву Твоју, која Ти, кроз Христа, прилази каже се на самом почетку Јаковљеве литургије. Ми хоћемо Литургијом да осветимо вријеме, да бисмо у том времену најбоље принијели свој принос Богу, а тај принос то је Литургија. Ми у Литургији приносимо, прије свега, своје јединство, дакле Црква прилази Господу.

О чему бих друго говорио ако не о Светој литургији. 5. новембра, на празник Светог апостола Јакова брата Господњег, дешава се нешто врло необично – то је Литургија Светог апостола Јакова.

Апостол Јаков, један од седамдесеторице апостола Христових, био је брат Господњи по тијелу и први епископ јерусалимски. Литургија коју је он написао остала је, неким чудом, сачувана. Током вијекова нешто је измијењена, али је њена окосница остала цијела. Чудно је и то што се ова Литургија само по суштини препознаје у данашњој Литургији, док је по својим спољашњим обредима и облицима она много различита од данашње Литургије коју служимо. Међутим, има способност не само да нас уведе у једно древно вријеме, већ и да нам објасни неке ствари које су од суштинског значаја за нас данас.

Када је Свети апостол Јаков писао Литургију било је мало ученика Христових. Дакле, та Јерусалимска црквена општина, гдје је он био старјешина и оно хришћана, које је било расејано због убиства Светог архиђакона Стефана, расејали су се из Јерусалима по осталим градовима Јудеје, чак и изван Палестине, по дијелу који данас зовемо Света земља. Дакле, за те хришћане, којих није било много на броју, била је писана ова Литургија.

Ми смо данас, хришћани XXI вијека, имамо двадесет вијекова искуства Литургије. У међувремену, што није био случај на почетку кад је ова Литургија писана, Црква и вјера су постали дио државе. Дакле, Миланским едиктом цар Константин је дозволио хришћанство а потом чак и забранио паганство, тако ја је хришћанска вјера постала, оним што данас називамо, државна вјера. У тој држави, у којој је вјера практично популаризована, јер су и сами царски дворјани, као и сви људи који су били од угледа и носиоци културе тога доба, живјели том Литургијом, литургије су биле честе, и на њима је било много људи. Оне римске базилике, у којима стане по неколико хиљада људи, биле су само одраз тога колико је вјера била ушла у све поре људског живота. Међутим, тим омасовљењем вјере Литургија је престала да буде, онако тајанствена као што је била у почетку. Више се није служила ноћу, као што је то било апостолско вријеме, после тих агапа- вечера љубави. Хришћани су се најприје скупљали на тим вечерама љубави и после тога су (иако су ту буквално вечерали) служили Литургију и причешћивали се Тијелом и Крвљу Христовом. Апостол Павле чак грди неке који неуздржљиво једу код куће, а неће да дођу да ту са свим подијеле вечеру љубави, па да заједно, негдје око поноћи, одслуже Литургију.

Ствари су се у међувремену промијениле. Вјера је постала државна вјера, омасовљена. На литургију се ишло ујутру. Ишао је и цар, чиме је она постала неодвојиви дио живота државе. Будући тако омасовљена, она више није имала потребу за мистификацијом, па је почела да бива мало мијењана и модификована. Прво је то урадио Свети Василије Велики, написавши своју Литиргију која је, у ствари, ова иста Јаковљева литургија само мало прилагођена и доста скраћена. Потом Свети Јован Златоусти, у V вијеку скраћује Василијеву литургију, убацивши неке своје дјелове, чиме она бива још краћа. То је литургија коју служимо данас. Ми служимо Литургију из петог вијека, која је, опет кроз вријеме, мало модификована. Из ње су избачена читања из Старог завјета, која су пребачена у Јутарњу службу која јој претходи, тако да су некадашње литургије, које су трајале веома дуго, сведене на ову што данас имамо у Цркви у трајању од сат- сат и по времена. Њено трајање зависи од хора и од тога каквом брзином служба тече. Некада је она трајала много дуже и зато је Јаковљева литургија печат једног другог времена.

Вријеме само по себи потребује освећење. Данашња брзина живота последица је управо тог неосвећења времена. Литургију, и ову данас и ону Јаковљеву некад (иако је суштина обје иста), почињемо ријечима: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вјекове вјекова, чиме се врши управо то освећење времена. Дакле, Литургија која је ван времена улази у ово наше вријеме и собом га освећује. То освећено вријеме не потребује никакву брзину, у њему нема претјеране динамике XX и XXI вијека, све иде природним ритмом човјечјем, оним ритмом којим човјек најбоље приноси свој принос Богу. Када би ми у Цркви пристали на овај темпо данашњице, то сигурно не би била молитва. То би било нешто растрзано, убрзано, нешто што показује да вријеме није освећено, а ми ипак, хоћемо Литургијом да осветимо вријеме да бисмо у том времену најбоље принијели свој принос Богу. А тај приност – то је Литургија.

Сад, шта ми у Литургији приносимо? Приносимо прије свега своје јединство. Дакле, Црква прилази Господу. На самом почетку Јаковљеве литургије каже се нешто што данас више не постоји у литургијама Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста: Господе прими Цркву Твоју која Ти, кроз Христа, прилази! Ето то је наше сабрање. Сабрање у коме приносимо једни друге, сами себе и сав живот свој (како кажемо у Литургији) Христу Богу предавши. Тај наш принос треба да буде освештан појавом и дјеловањем Духа Светога, који нам, за оно мало што Му приносимо, даје нешто неизрециво. Дакле, ми Му приносимо израз наше љубави, приносимо Му хљеб и вино, најпростије ствари човјековог битисања потребне за живот, а Он нам на њих узвраћа благодаћу Пресветога Духа, који претвара тај хљеб и то вино у Божје Тијело и Крв. Дакле, за ово наше мало, ми добијамо нешто што је више од небеса. Али, то мало ми морамо принијети у заједништву и сабрању, јер без тога Дух Свети неће да сиђе. Зато толико пута у Литургији тражимо да нас Господ уједини да бисмо, уједињени, принијели ту жртву хвале, плод усана које исповиједају име Његово. Ми се, као људи, можемо наћи у неким идејама, али до потпуног сједињења можемо доћи само када се заједно приближавамо Богу. Свако друго људско сједињење није у потпуности. Наш Митрополит Амфилохије воли да ону нашу изреку ,,Само слога Србина спасава“ промијени па да каже: Света слога Србина спасава. Лако се, као људи, сложимо у разним безакоњима, али када се сложимо у овој Светој ствари онда ту приносимо читаво своје биће и то је наше једино препознавање у Богу. Бог нас не жели као појединце, мада се сваком појединачно обраћа. Жели нас као заједницу коју Он проглашава за Своје Тијело. Дакле, Црква је Тијело Христово и Господ не жели да ми у Њему имамо несугласице, разједињења, као што то бива, већ да се у молитви за силазак Светога Духа ујединимо да би Дух Свети сишао и преобразио нас изнутра и од нас начинио Цркву Своју – Тијело Христово. Чудо је већ и то да су хришћани, људи, Тијело Христово, али нас Бог у Својим безмјерним даровима, буквално на то упућује. Нема средине, или сте Тијело Христово или сте, једноставно, одвојени од Бога. Баш као што апостол Павле каже хришћанима Јерусалима: Некад бијесте далеко од Бога, отуђени а сад сте постали Тијело Христово, сад сте постаи Црква. Некад сте били без Бога на свијету (баш тако тешку ријеч употребљава) а сада, када се уједињујете да принесете принос Богу, и тражите освећење од Њега, постајете оно што је Господу Свето, а то је Тијело Његово, то је Црква.

Ја не желим да вас уплашим овим што причам. Само хоћу да кажем да треба да нађемо мјесто Литургији у нашем животу, а литургијски живот је немогућ без заједништва. Није то неко насилно заједништво нити може да буде прокламовано само. Нешто што се наређује и прокламује, а чиме се не живи, практично губи сваку вриједност. Али, то заједништво треба да буде у Духу, онако како су то Свети оци пустињаци, који су имали дубински вид, умјели да посвједоче животом, када су говорили: Видјех лице брата свога, видјех лице Бога свога. Они су толико ту тајну уписивања Бога у човјека осјећали да су се, обраћајући се брату, обраћали самоме Господу, гледајући у своме брату Тијело Христово, гледајући у њему Самога Христа. То су они људи који се налазе на врху лествице. Они су ту да нам покажу пут, да нас усмјере, да нас спријече да минимализујемо хришћанство. Није хришћанство никакво учење, чак дивно неки теолози кажу да хришћанство није ни религија. Религија то су некакви путеви ка Богу, размишљања, домишљања, молитва. Све је то религија. Али хришћанство је живи живот у живоме Богу. То је Емануил, што на јеврејском значи Бог с нама. Бог који је постао један од нас, који се није постидио човјека, његовог гријеха и палости већ је ушао у матицу људског живота, да би је изнутра преобразио, и човјека учинио богоподобним створењем. Човјека, који је био огрезао у богоотпдништву, учинио је причасником Своје невечерње славе. Дакле, хришћанство је најважнији догађај у историји свијета и све постоји због њега. Један од теолога умије то дивно да каже да је стварање свијета у ствари стварање Цркве. Дакле, Бог изабира оне који ће бити Тијело Његово већ стварањем свијета и у том стварању Цркве Своје, Он Себе даје у потпуности. Потпуни Бог постаје потпуни човјек – Исус Христос да би тиме омогућио човјеку, да у пуноћи свог бића, узрасте у мјеру раста Богочовјека. Није Бог постао човјек да бисмо се ми људи играли с тим Његовим човјештвом и његовом земаљском природом. Он је постао човјек да исцијели ону рану која нас је од Њега одвојила некад у рају, али и да уради још више, да нам омогући слободан приступ ка пријестолу Своме и да живимо Његовим животом.

Један од чувених стараца XX вијека Софроније, ученик старца Силуана, објавио је књигу ,,Његов живот је мој“, или како би ми рекли у духу нашег језика, живим Његовим животом, живим Христовим животом. А то је могуће једино у Цркви и у заједници, нико то сам не може учинити. Зато и Господ каже: Нико не прилази Оцу, осим кроз Мене. Ко не прође кроз Христа, не може узићи ка Оцу небескоме. Ко не прође кроз Тијело Христово, које је Црква,  не може узићи ка Богу Господу, господару свих свјетова. Нити би био могућ било какав узлазак Њему, а да Христос није сишао на земљу. Онај који сиђе то је Онај који узиђе на небеса, каже се у Јеванђељу. То је оно што имамо у Литургији, обједињење које нас упућује на принос Богу. А принос Богу можемо само обједињени принијети, јер само тада силази благодат Светога Духа, примајући дарове и за њих дарујући Божанску благодат, освећење и приступ Небеској трпези, која није од овога свијета. Зато и каже апостол Павле: Ми имамо свој Жртвеник, од кога једемо, коме ни анђели не могу приступити. Љубав Божија према човјеку је толико безмјерна да је Бог човјека уздигао изнад анђела. Апостол Петар каже: Тајне у којима ми учествујемо (а то је Црква и Литургија), у њих и анђели желе да завире. Е зато ми, као људи и као Црква, морамо да будемо свјесни какве су то тајне, у шта ми улазимо, да не би то што је и анђелима трепет, нама остало непознато. Каква се то огромна тајна дешава на Светој литургији, шта се то са нама дешава? Над хљебом и вином, нашим искреним приносом Богу, који дајемо од простоте срца свога, свештеник се моли: Да сиђе благи Дух благодати Твоје на нас и на ове предложене дарове и да учини овај хљеб Тијелом Христовим, а ово што је у чаши Крвљу Христовом. Дакле, без нашег преображаја у Тијело Христово, у Цркву, постаје немогуће и претварање хљеба и вина. Оно што је битно је да ми постанемо Црква. А када се ми промијенимо, а мијењамо се тим обједињењем и молитвом за силазак Духа Светога и за наше уподобљење Христу Богу, тиме постаје могуће да се и обични хљеб и вино, од наше простоте срца принијети, претворе у Тијело и Крв живога Бога који тако обитава са нама.

Јаковљева литургија ову Свету тајну оприсутњује много јаче него Литургија Светог Јована Златоуста коју служимо свакодневно. Када смо, прије неку годину, на Цетињу, позвали студенте Ликовне академије на Јаковљеву литургију, па их после питали како им се учинило, они су рекли: Само смо чекали када ће ту, иза неког угла, Христос да се појави. Толико је та Литургија оприсутњење те Свете тајне и учествовања у њој.

Међутим, током вијекова, дошло је до тога да су се људи толико навикли на Цркву и на благодат. Благодат је постала неки наш неотуђиви дио, тако да се можда премало инсистирало на тој мистичности. Али у тој мистичности, у том свецијелом приношењу себе у тајну Цркве, гдје преображени хљеб постаје Тијело Господње, ми постајемо оно што је Бог за нас одредио на почетку, за шта смо назначени да будемо прије вјечних времена, постајемо Тијело Христово – Црква.

Претпостављам да већина вас, као и ја сам, жели да види неко своје мјесто у Цркви и мјесто Литургије у нама самима: Шта Литургија прави од наших живота? Шта молитва чини? Шта се дешава са нама када се молимо и који је крајњи циљ и домет овог нашег живота у Богу?“

                                                                           Приредила: Слободанка Грдинић

Pin It on Pinterest

Share This