Izaberite stranicu

У оквиру обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ на 64. Међународном сајму књига у Београду, издавачка кућа Митрополије црногорско–приморске „Светигора“ у сриједу 23. октобра, представила је Изабрана дјела сабрана у 36 књига Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија . На промоцији су говорили Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило, протојереј–ставрофор Радомир Никчевић, директор ИИУ „Светигора”, академик Матија Бећковић, др Богољуб Шијаковић, професор Православног богословског факултета и Драган Лакићевић, књижевник. На крају скупа присутне је благословио и поздравио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Представљању Изабраних дјела Митрополита Амфилохија присуствовали су бројни свештеници и монаси из више епархија СПЦ, културни посланици и вјерни народ.

Протојереј Радомир Никчевић говорећи о разлозима издавања ових сабраних дијела, указао на њихову свеукупну важност за српску теолошко мисао:

„Објављена дијела, непоколебљиво и у доброј намјери окренута према савременом човјеку, будећи у њему наду и свјетлост, сума су теологије, философије, поезије, својеврсна и суптилна анализа друштво нашег времена, морално-етички кодекс, велико свједочанство непрекидне борбе за достизање вјечног живота и слика личног стремљења и сусрета са Богом.“

На промоцији академик Матија Бећковић је говорио своју пјесму посвећену Митрополиту Амфилохију: И у време јагме за значке и прњесвоје голо тело обуче у трње и купи чивија по најскупљој цени, да Христа на крсту бар мало одмени.

Преосвећени Епископ Кирило је своје излагање отпочео не као читалац митрополитових дјела, већ као његово духовно чедо, указујући при томе да су сва написана митрополитова дјела продужетак његовог вишедеценијског пастирско рада и старања.

„Ми вјерујемо да ће то дјело тек у будућности послужити за писање многих научних и књижевних радова“, казао је владика и изнио, како је истакао, само нека запажања о томе што би требало да има на уму читалац ових књига.

По његовом мишљењу писана ријеч Митрополита Амфилохија има своју теолошку, педагошко-васпитну, социолошку, филозофску то јест научну, али исто тако и књижевну вриједност. И тиме се не исцрпљујује сав смисао тог дјела пошто је оно изникло из једног светотајинског живог служења слову – логосу.

„Иза сваке ријечи стоји читава личност Митрополит Амфилохија, његов светотајински живот у Христу. Да би учинио дјелатном своју ријеч, да би је уподобио ријечи која је било у почетку, Митрополит је знао да мора да се кроз подвиг врати кроз вријеме Ономе који је био прије времена и да зарони у Тајну Свете Тројице одакле је изронило и увире сво наше биће. Ту Тајну Свете Тројице Митрополит сагледава кроз призму Светог Григорија Паламе.“

Владика Кирило је нагласио да је Митрополитово епископско служење уродило бројним и добрим плодовима, управо због тога што је он кроз подвиге и светотајински живот нашао ту равнотежу или кореспонденцију између свог унутрашњег стања и своје ријечи. По његовом мишљењу укупно дијело владике Амфилохија, не само писано, могло би се дефинисати насловом књиге из ове збирке Изаабраних дјела: Литургија и подвижништво. Када говори о Христу, као квасцу живота, којим се наша пала природа преображава, исцјељује, владика Кирило подсјећа да Митрополит посебно воли да употребљава ријечи Јагње Божије и Хлеб живота:

„Тако су у књизи На свадби јагњетовој, која је такође у овим изабраним дјелима, налази бесједа са монашења Кирила, Методија и Давида којом је Митрополит Амфилохије призвао нас тројицу на свадбу јагњетову, јер у јагњету је спас каже наслов једне од ретких књига Митрополитове поезије“, истакао је Преосвећени додавши да аутор и у малом јагњету види извор бесконачног живота.

Следујући Светом Игњатију Богоносцу, аутор говори о Светом причешћу као лијеку бесмртности, као Христов човјек, човјек Христоподобан Митрополит је и свечовјек, тако да за њега не постоје границе народа и свјетова, али опет је он дубоко укоријењен у мисли и завјетном предању свога народа:

„Наравно увијек сагледавјући завјете свог народа у свјетлости Христовој и не затварајући се у уске национални оквире. Дакле не само да на личном плану Митрополит трага за етосом Христовим, него том етосу упућује и повјерени му народ.“

Говорећи о Светом Сави и Светосавско завјету као маслини која стољећима даје свете плодове, Епископ Кирило је нагласио да аутор говори да је пут којим је ишао Свети Сава и који је отворио свим покољењима рода свога, пут Господњи. И о Косовском завјету Митрополит говори као о христоликој косовској рани.

„Као што је Нови завјет савез са Богом у крви Јагњета закланог за живот свијета, тако је из њега произрасли Косовски завјет савез са Христом и христочежњиво опредјељења читавог једног хришћанског народа за Царство Његово које није од овога свијета, пише аутор. И опет је то животни опит, а не академско или филозофско расуђивање“.

Преосвећени Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило подсјећа да је Митрополит и сам дотакао ту косовску Христову рану што свједоче и најпотресније двије књиге ове едиције Љетопис косовског распећа, живо и потресно свједочанство пуно вјере и наде у Божију правду о трагичним збивањима у наше дане на нашој светој и косовско-метохијској земљи и закључује:

„Дјело Митрополита Амфилохије је животно дјело надахнуто божанским енергијама кроз светотајински подвижнички живот његовог аутора и оно је родило, и убудуће ће рађати, многе примјере Христоподобног чојства и јунаштва.“

Веома је тешко забиљежити сву Митрополитову у пастирску дјелатност али, казао је књижевник Драган Лакићевић Митрополит Амфилохије са невјероватном лакоћом комбинује пастирску дјелатности са професорским позивом, црквеног бесједника са молитвеником, пламеног вјерника са рационалним научником, и све се то може видјети у овим сабраним дјелима:

„Митрополит Амфилохије је најприје теолог, епископ, човјек вјере и Цркве. Али његова служба Цркви и вјери подразумјева још много дарова, метода, дисциплина. Ту су наука, филозофија, историја, етика, и политика и поезија. На највишој висини вјера прелази у поезију, у свом успењу поезија постаје вјера. Бог му је дао ријеч богонадахнуту, рекао би он, и та ријеч дјелује на ум, на срце, на слух, свијест и савјест, гдје год да је служио и бјеседио.“

Дјела Митрополита Амфилохија представљају праву ризницу не само теолошких промишљања, него она у најдубљем смислу откривају однос филозофије и теологије, као и сазнања, или знања, и вјере нагласио је професор Шијаковић:

„Његово дјело не само да рефлектује своје комплексне контексте него и само дјело, по свом обиму и квалитету, гради особени контекст за савремену српску теологију која његово дјело као свој контекст мора рефлектовати уколико хоће да има самосвјест. То је нарочито важно када је у питању однос теологије и философије и уопште однос вјере и знања.“

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да су све позитивно у њему уградили други и да је имао ту срећу да се у свом земаљском животу сретне са изузетним личностима:

„Прије свега то је био и мој отац од кога су тражили у оним послератним временима да буде наставник, пошто су побили многе професоре и свештенике, што је он одбио ријечима да неће да учи дјецу безбожништву. Благодарећи њему, на неки начин, кренуо сам овим путем, иако није било једноставно.“

Подијелио је Митрополит са присутнима сјећање на те дане, на први, као и остале сусрете са старцем Јустином, упознавање са дјелима владике Николаја….

„Отац Јустин каже да је богочовјек мјерило свих ствари и у нашим временима нико није тако дубоко сагледао ту најдубљу истину и хришћанства и живота“, рекао је владика Амфилохије.

Подсјетио је на свој боравак у Грчкој гдје се срео са изузетним људима нашег времена упознавши исконско предање јелинског народа, за кога је о. Јустин говорио да смо вјечити дужници, тврдећи да смо све што имамо примили преко јелинског рода.

Сретнеш људе који знају Бога, који су Га видјели, срели, тим ријечима Митрополит описује Божије угоднике које је током свог живота упознао и који су утицали на његов живот и дјело.

„Ти дивни људи које сам упознао сада су прибројани лику светих: о. Јустин, о. Пајсије, о. Амфилохије, о. Порфирије, о. Јефрем, старац Никанон Хиландарац…..Кад сретнеш такве људе, онда оно што кажеш је њихово, моје је онолико колико сам га примио“, казао је Митрополит и испричао низ анегдота из свог живота и сусрета са њима.

Благодарећи свима који су учествовали у уређивању ових Изабраних дјела, Митрополит је истакао посебно о. Радомира Никчевића и попадију Весну, као и све друге сараднике чијим трудом је сабрано на стотине бесједа, предавања, записа….

„То би све остало расијано да није било њиховог труда. Хвала им од срца, нарочито мом куму Матеју који се, рекао бих, највише потрудио. Благодарим нашим Светигорцима“, казао је владика и подсјетио да је ова издавачка кућа (као и часопис и радио), назив добила по водопаду Светигора који извире из манастира Морача.

Говорећи о својим дјелима, Митрополит је истакао да је њихов значај јер су у тим записима и свједочанствима присутне изузетне личности са којима се срео у животу, почевши од оца Јустина, владике Николаја преко његових списа, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца…..Своје поздравно слово завршио је освртом на Лучу микрокозму, истичући то да је Његош говорећи о настанку свијета – логос кроз кога је све постало што је постало, стварајући само биће ни из чега, ставио искру васкрсења:

„Основна искра у бићу је искра васкрсења а завршава Лучу са Христовим васкрсењем. У знаку Христовог васкресења је и свеукупна Божија творевина, Бог је створио као такву, а онда је у исто вријеме Бог и открио и пуноћу тога васкрсења кроз Своје рођење, распеће и васкрсење. Тиме је он схватио и Косовски завјет кога се данас неки одричу“, казао је Митрополит и додао да се, иако се неки љуте што изражава бојазан да неко не изда, прода Косова и Метохије, нада да предсједник Србије неће тај злочин направити, ни он, ни било ко други ко има памети, док су се Монтегрини КиМ већ одрекли признавши „независно Косово“:

„Моја Црна Гора је Црна Гора краља Николе којој припада Пећка патријаршија и Дечани, ја чувам њихове кључеве у ћивоту Светога Петра које је Митрополит Гаврило Дожић добио од краља Николе када је ослобођена Пећка патријаршија и Дечани.“

Изабрана дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског др Амфилохија у издању Светигоре, представљају комплет 30 наслова у 36 књига којима се читаоцима вјерно предочава Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање. У његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана су нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности.

Овај темељни издавачки и духовни подухват ИИУ „Светигора” заједничко је дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу. У њиховом настајању учествовали су владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком будимљанско-никшићким г. Јоаникијем на челу.

Весна Девић

Извор: Слово љубве

Фото: Хаџи Марко Вујичић

 

Pin It on Pinterest

Share This