Izaberite stranicu

Пише: Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Поводом прославе 800 година аутокефалности СПЦ, манифестације која се ове године одвија широм Балкана, ми смо у Црној Гори имали бројна народна окупљања око цркава и манастира на једној (у моменту доласка српског патријарха г. Иринеја у Подластву, звонила су звона са свих 60-ак грбаљских сеоских цркава), и нападе ”научне аналитичности” од стране провладиних медија и њима блиских појединаца, на другој страни. Да ли Црква заиста траје осам вјекова или јој је постојање ограничено важењем њеног посљедњег устава? Имамо ли ”томос” из 1219? Да ли је Свети Сава ”рукоположен за архиепископа”? И остала ”стручна питања”… Апсолутни поклоници једне идеолошке догме која се не доводи у питање, претварају се у сумњичаве и посвећене истраживаче – када се ради о оном увјерењу које им се не свиђа?

Само прије три године, финансирано новцем свих нас грађана Црне Горе, имали смо шаренолику прославу 1000 година државности наше земље (1016 – 2016)! Од билборда и флајера, преко спотова и поштанских маркица, па све до приредби у којима су учествовали високи државни званичници… Неко је нашао за сходно да 1016. означи почетком наше државне историје. И тај свој проналазак уздигао је на државни, опште-обавезујући ниво. Али, то није све.

Средњовјековна феудална Зета Војислављевића, која се простирала од Косова до Херцеговине, – овом обљетницом је поистовјећена са ”теократском” територијом четири нахије из 17. и 18. вијека (која се више и није звала Зетом) – а онда је све то крунисано уставном, парламентарном монархијом с почетка 20. в. Потом је та краљевина са православљем као државном вјером, без проблема доведена у везу са атеистичком и једнопартијском социјалистичком републиком, која је била тек федерална јединица југословенске државе… итд. Од свега тога се не одузимају периоди у којима – стицајем околности – државе готово и да нема. Ето, само се таквом математиком могло доћи до импозантног миленијума црногорске државности. Збиља – добро!

Држава у којој ми Црногорци сад живимо – ни по званичном имену (без ”републике” у свом називу), ни по државним симболима, ни по друштвеном уређењу, а ни по својим границама – не може повући знак једнакости са државама које су јој претходиле у посљедњих сто година. То ипак ни једног здравомислећег човјека не омета да препозна континуитет државне мисли, једног те истог народа (истих предака и потомака) не само у протеклом вијеку, него – како видимо – цијелих 1000 година раније.

Но, кад је у питању поменути званични јубилеј, моја сазнања о 1016. години воде ме до мученичке смрти зетског краља Јована Владимира, који јесте био свети човјек, можда и једна од највећих личности наше историје, ама ништа више од византијског и бугарског вазала – у политичком смислу. Оно што би личило на прво историјско међународно признање наше државе услиједило је неких 60-ак година послије Светог Јована, па би свако научно истрајавање на принципима у вези ове теме с пуним правом обесмислило годишњицу обиљежену 2016. Али – то се онда не би поклапало са неком тамо предизборном кампањом, па – кога брига за науку.

Како то да тада не чусмо никога од истинољубаца из овог љета Господњег? Никог од оних који ”хируршки прецизно” раздавјају Црногорско-приморску митрополију (реформисану и преименовану 1931), од Цетињске митрополије, која је прије ове стајала на истом мјесту, у истим храмовима, са истовјетним свештенством (буквално – истим људима) и истим вјерним народом!? Очигледно, у агенде провладиних медија никако се не уклапа осмовјековно трајање светосавске Цркве. ”Утолико горе по истину” – кажу наши ”аналитичари” и додају:

”Средњи вијек је одавно завршио и потпуно је погрешно тражити континуитет у савременим догађајима, процесима и институцијама са нечим што се десило или се није десило прије 800 година”. Занимљиво – нема шта! Онда се даље каже да се „данашње помјесне православне цркве са националним предзнаком позивају на некакво средњовјековно насљеђе, а ипак су формиране као такве и добијају аутокефалије од Васељенске патријаршије тек у 19. и 20. вијеку”. Објективно – до сржи, што би се рекло.

Да ли да онда године трајања црногорске државности бројимо од Берлинског конгреса, а причу о државотворном миленујуму сврстамо у бајке? Или да будемо посве прецизни и научно досљедни – па да постојање ОВЕ И ОВАКВЕ црногорске државе везујемо искључиво за вријеме послије референдума 2006? Мени лично то никада не би пало на памет, и сматрао бих то несланом шалом, јер знам да је држава мојих предака постојала и на Граховцу (19. вијек) и на Крусима (18. вијек ), и у боју Црногораца за Нови (17. вијек) – пуно прије међународних дипломатских аката о независности исте. То је, за мене, иста она држава која је штампала Октоих на Цетињу, али заиста и она која је исписала Мирослављево јеванђеље, нешто сјеверније и нешто прије тога. Само, толико сам писмен да знам да је било времена у којима држава није ни постојала (без световних владара, монета, буџета, полиције, позитивних закона, редовне војске, дефинисаних државних граница…), али никада није било времена без Цркве (без владика, свештенства, богослужења у храмовима), па је отуда Црква морала да преузима ингеренције саме државе.

Дакле, препознајем и славим 1000 година црногорске државности користећи претпоставку насљедности политичких тековина код домицилног становништва, од пра-предака до мене данас, – без обзира на различитост граница, идеологија, уређења, па и имена… које је тај државни простор имао. Лијепа слика тог континуитета јесте говор црногорског краља 1910. на његовом крунисању, када се, између осталог, позива на државу Војислављевића, као темељ државе којој он тада постаје краљ.

Али будући досљедан истим принципима сагледавања, немам проблема да видим и да као хришћанин славим осам вјекова Цркве, чију је самобитност издејствовао Свети Сава 1219. Ко инсистира на административној (формалној) истовјетности тог чина са добијањем аутокефалности СПЦ из 1922. – такав би морао да упореди признање књажевине Црне Горе на Берлинском конгресу са потврдом краљевске круне коју је тадашњи римски папа дао 1077. Михаилу Војислављевићу. Није баш упоредиво – зар не?

Ових дана чујем за ”истраживачко запажање” како поменути папски документ имамо, док оргинални докумнет о аутокефалности из Никеје – немамо. Ех, ”није школа појата” кажу наши преци. Није мала ствар знати да се римски папа краљу Михаилу обратио из Рима, у потпуно редовној ситуацији, ни од кога ометан, док овамо цариградски патријарх са Светим Савом сарађује из свог ”никејског изгнанства”- прогнан из сопствене куће! Касније, српска патријаршија је у својој историји пострадала до бројних темељних разарања њених сједишта и пустошења, спаљивања архива и библиотека (Пећ, Смедерево, Београд). Коме пада на памет да ја сад претјерујем – тај не зна ништа о балканској историји. Убијани су и сами патријарси, рад Патријаршије привремено укидан. Слично се дешавало и Цариградској патријаршији. Отуда, сваког ко се озбиљно бави научним истраживањем, не чуди, што у вези средњег вијека нема бројних историјских извора првог реда – када се ради о Цркви на Истоку.

Међутим, опис самосталности коју је Српска црква добила 1219, сачуван нам је у изворима другог реда, насталим недуго послије самог догађаја. И сасвим је научно релевантан. Хагиографија је облик комуникације људи у 13. вијеку (повезује, информише и весели људе) – као што је и интернет у 21. вијеку. Коначно и најважније: појам аутокефалности је најпрепознатљивији у појави (могућности) неке црквене области да сама (без сугестије и утицаја са стране, од неког ”другог” или ”старијег” црквеног центра) бира и рукополаже своје епископе, а преко њих и ниже свештенство. А ту могућност Српска црква нема прије 1219. године – а баш од тада, има! И то без престанка, до данас (та се непрекинутост огледа и у начину функционисања Карловачке митрополије – оне која је хиротонисала Светог Петра Цетињског – у времену између 1766. и 1918). И ми на Цетињу јесмо збиља, дуго времена, сами бирали владике, али није било могућности да их сами и хиротонишемо. И ето, то вам је та фамозна аутокефалност, које – или има или нема. А Пећка (Жичка) архиепископија је има – тачно 800 година. Инсистирање на оргиналном ”томосу” из ”никејског збјега”, осим што показује елементарно непознавање историјског контекста, помало је и карикатурално, налик тражењу крштенице из његушког села Ераковићи, да бисмо ”доказали” да је Његош икада постојао! Осам вјекова пећко црквено средиште само бира патријарха и друге епископе своје помјесне цркве, а међу њима и цетињске православне архијереје.

Оно што је за мене као Црногорца најбитније, тековине те никејске дјелатности Светог Саве најпрепознатљивије су баш у Црној Гори. Моја Црна Гора је споменик аутокефалности светосавске Цркве – и збиља је ред био да ту годишњицу и ми прославимо овдје, са све патријархом на челу. Јер да није било аутокефалности Цркве са сједиштем у Пећи, не би било ни Зетске/Цетињске митрополије. Да Сава Немањић није био поштован као Свети (него да је био онакав каквим га приказују неки наши ”аналитичари”) не би његово име било штампано црвеним словом у црквеном календару штампарије на Цетињу, крајем 15. вијека, нити би његов лик био сликан у свим црногорским манастирама и црквама, од тада, до данас. Да патријарх у Пећи није био аутокефалан не би млетачки чиновник и путописац М. Болица почетком 17. вијека записао да су ”цетињски митрополити под влашћу пећког патријарха”. И не би, у истом том вијеку, Свети Василије Острошки, слава му и милост, никад био рукоположен за владику (баш руком тог патријарха). Ни Висарион Бориловић, ни Данило Петровић, ни владике Сава, Василије, Арсеније… У истом том  XVII вијеку, римокатолички мисионар Леонардис пише како ”народ и Црква на Цетињу славе Светога Уроша – краља српског”. (Чудо су, добро чувани и неокрњени ватикански архиви!)

Да вјекови аутокефалности Пећке патријаршије немају везе за Црном Гором – не би било манастира Пиве, Острога, Савине, Мораче, Ђурђевих Ступова, Превлаке код Тивта. (Шта бисмо били без свих тих светионика?) Не би у манастирима Косијереву и Ждребаонику биле чуване, до данас, мошти Св. Арсенија Сремца насљедника Св. Саве и првог Пећког архиепископа. Не би, књаз Никола (исти онај који се 1910. позива на Бодина) овако говорио о Цетињском манастиру 1895: „Кроз зла времена, која су пролећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини, тај мудри српски владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Свети Сава подигао у српској држави“…

А да то није било само неко тренутно надахнуће Николино, говори и његова пјесма „Светом Сави“ коју је написао 20 година касније, сад већ као краљ 1912. Баш на Савиндан! У тој пјесми, црногорски краљ овако пјева о својој држави:

„А да нам је она љепша,

Слобода је ресит’ мора,

Слободи је колијевка,

Немањина Црна Гора“.

(Знам да сам о овоме већ писао, али нека ми се не замјери. Деценијама радим у црквеној просвети и знам колико је корисно обновити и утврдити одређено градиво – сталним понављањем непобитних истина.)

На крају, неко се може упитати, зашто свештеник не пише о Богу, о вјери, о љубави, о људима… него пише о историји и политици? Можда ово питање и сам себи постављам, јер осјећам благу непријатност у вези тема које ми се намећу мимо мог основног нахођења? Али опет – о каквој и којој љубави да причамо, ако смо спремни да своје најпознатије претке прогласимо преварантима и окупаторима? Зар и они нијесу људи које смо позвани да волимо и поштујемо? И на шта, и на кога, ћемо ми да личимо, ако све њихово што су нам оставили, упркос јасним доказима, означимо као лаж?

Или, ако се држимо основне теме, о Богу и људима, све ово што написах могло би да стане у пет ријечи: ”Побогу, људи, шта ово радимо”?

Аутор је ректор Цетињске богословије

Извор: Вијести

Pin It on Pinterest

Share This