Колико знамо, први пут неки шири друштвени покрет, именује се именом Његош. Из самог имена овог покрета, видно је на шта треба ставити акценте у овој дјелатности,- покретати онај дубљи простор духовног, етичког и културног насљеђа Црне Горе, које је покривено именом Петар II Петровић Његош. А скоро да немамо ништа важно, како у нашем насљеђу, тако и у нашој савременој друштвеној, културној и духовној проблематици да није прожето значењем и зрачењем Његошевог творачког дјела. Оно што је прво у тој слојевитости, јесте историјско памћење српског народа, његово слободарство, борба за „дивно име и свету свободу“ у атмосвери мање или веће окупације од стране моћника овог свијета, под којом су се дешавали, као свагдања сјенка, раздори, и расколи у нашем народу.
Његош је видио противрјечности човјека, противрјечности народног бића, и његове тамне расколничке силе, али видио је и оне метафизичке противречности између духа добра и духова зла, духа слободе, човјекољубља и богољубља, и духова отпадништва. Сажето гледано, Његош је свеобухватан и претежак, али постаје неопходан, и чак лак, кад човјека, или народ сколе тјескобе, и осјећање поробљености и од себе и од туђина, и кад му се отворе провалије да их без чуда и личног подвига не може превладати.
Један дубљи парадокс прожима цијело Његошево дјело, а то је – да је реално могуће, оно што изгледа да је реално немогуће. Из таквог сазнања јавља се она лозинка, коју је Андрић поставио на највише мјесто, а она гласи: Нека буде што бити не може.
Српски народ у Црној Гори, данас је окупиран идеологијом, страном његовом бићу, а коју спроводи наша власт, наши људи, унајмљени од моћних пројектаната савременог геополитичког поретка.
Оно што би била основна намјера овог слова јесте, да се укратко подсјетимо на улогу српског народа у стварању историјске Црне Горе, с једне стране, а с друге стране, да видимо положај српског народа данас, у овој, антиисторијској Црној Гори.
Несумњиво је да су историјску државу Црну Гору стварали Срби- Црногорци, ослоњени на српску ослободилачку идеју. Та ослободилачка идеја била је носилац јуначких и духовних подвига којима су Црној Гори и Црногорцима исплетени вијенци славе у српском роду. Остварењу те ослободилачке идеје, црногорски Срби дали су свој огромни допринос, и на војно-ослободилачком, и на духовно-културном плану. Да засад ставимо акценат на период Петровића, ослободилачке борбе с почетка 18. вијека, које започиње Владика Данило, посебно оне историјски јасније које крајем 18. вијека, води митрополит Црне Горе, Петар Цетињски против Махмут-паше Бушатлије на Мартинићима и Крусима, па велику духовно-ослободилачку битку познату цијелом културном свијету, коју је извојевао пјесник и владар Петар Други Петровић Његош, па знамените битке кнеза Данила Петровића и Краља Николе од Граховца до Вучјег дола, па Први и Други Балкански рат, све до Првог светског рата. Сви ови двовјековни ратни и духовни подвизи, ослоњени су на ослободилачку и стваралачку идеју српскога народа.
Ми данашњи Срби (српски Црногорци) у Црној Гори, јесмо наследници те историјске, витешке и духовне Црне Горе, коју покушава да искомпромитује, исфалсификује неисторијска Црна Гора, у лику данашње власти, кроз официјелни државно идеолошки програм.
Овдје наглашавамо, да савремена Црна Гора није настала класичним историјским чином, него административним чином, сабирањем гласова за и против на референдуму 2006.
А која је основна алтернатива постављена грађанима Црне Горе на том референдуму? Формално одвајање од републике Србије, и стварање суверене самосталне Црне Горе имало је за циљ замашни криптоисторијски пројекат који је на дјелу, а то је – извођење организоване деструкције у колективно историјској свијести Црногораца, с циљем одвајања од Српства. Као што је позанто, тај стратешки потез нове Црне Горе, има за циљ, раздвајање Једног – Срба – Црногораца, на антагонизоване Црногорце и Србе, различите по вјери, језику и поријеклу. Стварањем двоје од једног, нова државна иделогија, очекивала је, да дио, уз помоћ државне власти, може замијенити цјелину.
Црногорци, који су сматрали да им је важнија власт, или било какво учешће у власти, од сопственог поријекла, почели су да прихватају иделошки налог по ком су српство и српски језик у Црној Гори означени као историјска мора Црногорца, извор митолошких прича и залудних подвига.
Духовно осиромашени комунистичком идеологијом, одвојени од дубљих слојева свог културног и историјског насљеђа, а властољубиви Црногорци, одлучили су се за власт коју обезбјеђује та нова Црна Гора, а погазили част коју су могли задржати ношењем свог историјског поријекла.
С друге стране да погледамо – шта је то одвајање од Српства значило за националне мањине које живе у Црној Гори: Бошњаке, Муслимане, Албанце, Хрвате? То је за њих, наравно значило – побједу над Српством Црне Горе, побједу над српском ослободилачком идејом као носачем њене историје. За њих је то била доиста велика побједа, коју у историјској Црној Гори нијесу могли никад задобити, а имали су разне амбиције. И ту битку извојевали су, гле чуда, уз помоћ Црногораца, који се и сами у саморазорној страсти за влашћу одричу свог рођеног поријекла.
На овом референдуму, мањине су реално задобиле конститутивну улогу у стварању нове, неисторијске Црне Горе, а државотворни народ Црне Горе, формално је изгубио државотворну улогу. Ми, као представници српског народа у Црној Гори, ништа не можео да замјеримо мањинским народима, на њиховом избору и подршци црногорској власти у стварању антиисторијске Црне Горе. Они су легално остварили свој историјски сан и задобили конститутивну улогу у стварању овакве, антиисторијске и антисрпске Црне Горе.
Да би оваква, антиисторијска Црна Гора остварила планирану деструкцију историјске свијести, направила је параван, назван – грађански концепт Црне Горе без државотворног народа, који служи за прiкривено, али сурово деградирање српског народа у Црној Гори, и свих његових идентитетских матрица: језика, писма, вјере и укупног кулурног насљеђа.
Да оваква Црна Гора реално губи темељ, може се прочитати и из основних државотворих рефлексија њених челника. Кад кажу да је прикључење Црне Горе НАТО пакту, најбоља заштита њене државности и самосталности, шта би то значило, него да она више нема унутрашњи историјски темељ, и да се мора штитити таквом спољном силом, као што је НАТО пакт.
Ако црногорски челници кажу да смо „од данас Запад“, западна цивилизација, дакле, већ рачунају на добровољно колективно конвертитство њеног народа из источне у западну културу, за почетак, организовани прелазак са ћирилице на латиницу.
Ако ова Црна Гора признаје албанску републику Косова, на српској земљи, колијевци српске државности и духовности, из које се изњихала ослободилачка и државотворна идеја Црне Горе, шта то значи него да се она добровољно одриче и сопствених духовних темеља.
Питамо се – када ће Црногорци, опијени влашћу, схватити да, унајмљујући овакву Црну Гору за разарање њених историјских темеља, и понижење своје браће Срба – Црногораца, раде и против себе и против Црне Горе? Ако би се усудили да дамо неку дијагнозу унутрашње конфликтности на свим нивоима друштвеног постојања у нашем народу, – рекли би сљедеће: Црној Гори, пројектом актуелне црногорске власти, ситематски се разара природни темељ, а уграђује вјештачки.
Ако би овај процес изразили метафоричким сликама- изгелдало би – као да се здравом човјеку ваде природни органи, а уграђују вјештачки (посебно пол), ради његовог сврсисходнијег друштвеног, социјалог и политичког фунционисања. То што се од здравог човјека прави инвалид, или монструм, није важно – важно је да ти инвалиди или чиповани монструми, досљедније спроводе државни програм, лишени слободе и саморефлексије.
Српство у савременој Црној Гори, угрожено је највише у простору културе и просвјете, а то је онај простор на ком се заснива самосвијест, културно и историјско памћење, идентитет и интегритет појединца и народа. Управо у том простору, треба тражити утемељујућу основу за ревитализовање културног, друштвеног и политичког субјективитета Срба. Црна Гора не посједује дубље и чврће идентитетске матрице, него оне које су нам оставили Петровићи! Ниједан културни народ не дира у тако стечене, и таквом цијеном плаћене темеље, већ се, уз захвалност прецима, надограђује на њих.
Срби у Црној Гори, који се не одричу и не поричу чојско име Црногорац, рођени су и пуноправни наследници историјске, петровићке Црне Горе. Зато су позвани да се боре за своје име и језик у савременим условима, ослањајући се на његошевску дубину и разумијевање човјека и народа. Једном ријечју, савремени црногорски Срби имају улогу да сачувају духовну и моралну СО историјске Црне Горе.
Српство у савременој Црној Гори треба да постане дјелатно српство, које не искључује другог и другачијег, него ослоњено на најдубљу традицију културе, подразумијева различитост и полемичност засновану на достојанству добрих ралога и аргумената.
Српски покрет Његош, имајући у виду тежину противречности у којима се налази Црна Гора, ангажоваће људе, не ограничавајући се на наш локални простор, који у својим костима носе ове тешкоће, који виде противречности Црне Горе, да с његошевског темеља, уносе у јавни културни, друштвени па и политички простор, дубљу и сложенију културну и друштвену свијест, и истинитије свједочење, од онога што смо досад видјели.
На крају драга господо, пријатељи, браћо и сестре – како је Његош наш најдубљи Знак, – Знак који нас обухвата и у којем се препознајемо као народ, Знак у којем су сабране формуле подвига, чојства и јунаштава, формуле личне слободе, богољубља и родољубља,Знак без кога би и наш народ изгубио свако значење,- у име покрета Његош, молимо вас, који сте овдје и оне који ће нас чути, да се сабирамо, по својим моћима у том Знаку, да нас не би прогутали бездани који се отварају у савременој Црној Гори.
(Ријеч на Оснивачкој скупштини СРПСКОГ ПОКРЕТА ЊЕГОШ, Подгорица, 22. јуна 2019. г.)
